Želite da uživate u dugom, zdravom i srećnom životu? Samo živite kao stogodišnjak. To je savet Stejsi Andersen, neuronaučnice za ponašanje na Univerzitetu u Bostonu i jedne od direktorki Studije stogodišnjaka Nove Engleske, najveće studije o stogodišnjacima i njihovim porodicama na svetu.
Studija, u koju je tokom 30-godina uključeno više od 3.000 stogodišnjaka, istraživala je genetske faktore, izbore načina života i uticaje okoline koji izgleda igraju ulogu u dugovečnosti ljudi koji žive do 100 i više godina. Nada je da će proučavanjem stogodišnjaka istraživači pronaći načine, navike i faktore okoline, koji bi mogli pomoći svima da žive zdravije i duže.
„Naš cilj nije da svi dožive 100 godina. Ono što pokušavamo da razumemo jeste: Kako doživeti bilo koju starost, 70, 80. ili 90. u veoma dobrom zdravlju?“, kaže Andersen.
Ispostavlja se da stogodišnjaci, u proseku, ne puše, jedu raznovrsnu ishranu, društveni su i generalno se ne brinu oko sitnica. Obično provode više godina svog života u dobrom zdravlju, poznatom kao „zdravstveni raspon“. Takođe skloniji su tome da gaje osećaj svrhe i mogu pronaći radost u svakodnevici, čak i u svojim najtežim godinama, kaže Andersen.
Studija iz Nove Engleske
Studiju je 1995. godine započeo dr Tomas Perls, gerijatar sa Bostonskog univerziteta. Kada je dr Perls bio na specijalizaciji iz gerijatrije, bio je dodeljen dvojici pacijenata starijih od 100 godina koji su živeli u penzionerskom domu. Na njegovo veliko iznenađenje, to su bila dva njegova najzdravija i najaktivnija pacijenta. Držali su klavirske koncerte zajednici. Pitao se da li su ta dva pacijenta samo dva izuzetna izuzetka ili postoji nešto drugačije kod ljudi koji dostignu ove ekstremne godine – 100 i više godina. Zato je započeo studiju koja je kasnije uključila ljude širom SAD, Kanade i drugih zemalja.
Najstarija učesnica je umrla u 119. godini. Njena ćerka je živela 101 godinu. “Ono što smo videli kod naših stogodišnjaka je da što ste stariji, to ste zdraviji, jer su, u proseku, stogodišnjaci značajno odložili ili izbegli mnoge hronične bolesti povezane sa starenjem”, kaže Andersen.
Otpornost mozga
Objašnjava da su naučnici posmatrali genetiku, uzimali uzorke krvi, stolice kako bi razumeli kako bakterije u crevima utiču na starenje, ispitivali kognitivne funkcije. Za jednu od studija, “kognitivne superstarije”, koji su zadržali kogntivne funkcije slične mladima od 30 godina, kada su ispitivali mozak nakon smrti (tu je trebalo prijaviti se za program doniranja mozga), utvrđeno je da kod nekih starijih postoji pravi jaz. “Funkcionisali su veoma dobro u svakodnevnom životu, ali onda pogledamo njihovo moždano tkivo i videćemo značajno nakupljanje amiloida i tau proteina [proteina povezanih sa Alchajmerovom bolešću i demencijom]. Iz tih slučajeva možemo mnogo toga naučiti o otpornosti. Još uvek pokušavamo da razumemo kako se taj jaz dešava. Kako održavaju tako dobru kognitivnu funkciju kada imaju dokaze o Alchajmerovoj bolesti u mozgu?”
Uticaj gena
Za veliku većinu nas, genetika čini samo oko 25% [dugovečnosti], a ostatak je povezan sa zdravstvenim navikama koje pratimo – šta jedemo, da li održavamo zdravu težinu, da li smo aktivni. To su stvari koje mogu pomoći svima da žive 10 godina duže.
Za stogodišnjake, genetika čini oko 75 odsto. Nije u pitanju jedan ili dva gena, već više oko 200 genetskih varijanti.
Pretpostavljalo se, takođe, da oni neće imati varijante gena bolesti i da moraju biti bogati zaštitnim faktorima, ali ispostavilo se da, uz nekoliko izuzetaka, imaju većinu istih gena bolesti. Ovo još snažnije sugeriše da su obogaćeni zaštitnim faktorima, i to je ono o čemu pokušavamo da saznamo više, jer bi to moglo pomoći svima, kaže Andersen. Oni imaju zdraviji imuni profil. Imaju bolju popravku DNK, a njihove ćelije izgleda drugačije reaguju na stres.
Navike i faktori sredine
Da, genetika nije sve. Postoji mnogo studija o stogodišnjacima širom sveta, i svaka od njih ima drugačiji stav o dugovečnosti, ali se u svim studijama zaista čini da stogodišnjaci imaju veoma dobro psihološko blagostanje. Oni uglavnom imaju nizak rezultat u neuroticizmu (sklonost negativnim emocijama). Ne brinu previše o lošim stvarima koje se dešavaju. Sposobni su da se nose sa njima i krenu dalje. Takođe imaju visok rezultat u ekstrovertnosti. Spremni su da isprobaju nove stvari, veoma su društveni, upoznaju nove ljude, a to pomaže njihovim društvenim mrežama. Takođe im pomaže da održe snagu mozga.
Jako važno je što imaju osećaj svrhe u životu – dakle, buđenje ujutru sa stvarima koje želite da uradite. Oni i dalje imaju stvari koje žele da postignu. I dalje pronalaze radost u životu. Generalno, naši stogodišnjaci kažu da nikada nisu pratili nikakvu posebnu dijetu i da nisu išli u teretanu, ali su bili zauzeti i pazili su da se ne prejedaju i jeli su širok spektar hrane, kaže Andersen.
Alkohol i pušenje
Pušenje je veoma retko među našim stogodišnjacima. S vremena na vreme ćete u medijima videti 105-godišnju ženu koja puši kutiju dnevno, ali to je kao igla u plastu sena. Što se tiče alkohola, to varira. Uglavnom ne piju prekomerno, ali poneko popije čašu vina dnevno ili šoljicu šta god žele svaki dan. Postoji velika varijabilnost u različitim zdravstvenim navikama naših stogodišnjaka. Ne rade svi istu stvar.
Polne razlike
Oko 85% naših stogodišnjaka su žene. Ali zanimljivo je to što muškarci koji žive do 100 godina češće budu zdraviji. Žene bolje na duže preživljavaju sa hroničnim bolestima. Muškarci, iako ih je mnogo manje koji dožive 100 godina, generalno su zdraviji, imaju veoma dobre fizičke i kognitivne funkcije.
Šta je sledeće?
Sada pokušavamo da se udubimo u biološke mehanizme koji leže u osnovi zdravog stogodišnjeg života, kao i zdravstvene navike i faktore okoline koji bi im mogli pomoći ljudima tako dobro stare. U fokusu su superzvezde starenja – stogodišnjaci koji i dalje voze bicikl tri milje dnevno ili i dalje rade ili su kognitivni superstarci, kaže Andersen.
Post Views: 14
