Moramo doći na vlast samo zato što smo bolji od njih, a ne zato što su oni gori od nas

Problemi u našem (namučenom) društvu su po trajanju višedecenijski, po sadržaju mnogoimeni, višeznačni i višeslojni, a po posledicama retrogradni i razarajući. Pretpostavljam da ćemo se, takođe, lako složiti da u našim svekolikim životima drama dramu sustiže, tragedija tragediju, nesreća nesreću, afera aferu, tortura torturu. I što je najgore, repertoar, domete i eventualni kraj ovom životnom kolopletu i političkom marifetluku je nemoguće sagledati ili predviditi.

Zdrav razum, poštenje i svest o kolektivnom dobru su suspendovani, lična i kolektivna odgovornost je zaboravljena i zaturena, a mentalitet stoika je duboko utkan u naše biće od turskih vremena. Narodna skupština koja bi, teoretski i praktično, mogla da bude „slamka spasa“ je, nažalost, obesmišljena, unižena, uprljana i marginalizovana. Panegirik o jednom obogotvorenom i obožavanom vođi, jednom omnipotentnom vladaru, „neimaru“, jednom misliocu i sveznalici je naša svakodnevica, i suštinski gledano, pogrešan put koji vodi u još veću anesteziranost naroda, pasivnost, zaludnost i beznađe.

Samo na osnovu ovoga reklo bi se da je idealna situacija u našoj zemlji za delovanje dobro organizovane, kompetentne, odgovorne, kreativne i poštene opozicije u pravcu osvešćivanja i preobražaja građana. Međutim, tu postoje bar tri problema:

Prvi, činjenica je da je aktuelna vlast, proteklih dvanaest godina, učinila sve što je mogla da se politička i društvena aktivnost kod građana, široko i duboko, doživljava kao nešto negativno, prljavo, nemoralno, nepoželjno i nesvojstveno društvenoj eliti.

Misao velikog Jovana Skerlića od pre sto godina, da je „politička aktivnost briga o javnom dobru“ danas zvuči pomalo romantično i anahrono.

Drugi, u poslednje vreme diskvalifikacija, ruženje i viktimizacija opozicije, koja bi morala da pruži značajan kreativni i korektivni doprinos u svakom iole, zdravorazumskog društvu, poprimilo je neslućene razmere u našoj sredini. I umesto da prihvatimo političku/ideološku raznolikost i različitost kao bogatstvo i poželjnost, svedoci smo frontalnog, ostrašćenog i vulgarnog napada na, pre svega, opozicione lidere. U tome se dokazuju i utrkuju razni jurišnici, konvertiti i trbuhozborci iz vladajućih partija i provladinih medija, ali nažalost i pojedinci iz nekih neparlamentarnih stranaka i „nezavisnih“ medija, razne opskurne ličnosti iz naše prošlosti i „spavači“, uz evidentan upliv različitih agencija i službi. Očito je autoritarna vlast, posle tragičnog i bolnog događaja u Novom Sadu, i njene sledstvene defanzive, procenila da je kontranapad najbolje rešenje za njih i bezbolno skretanja pažnje sa pravih problema i istinske tragedije.

I da se odmah razumemo, upoznao sam opoziciju i mogu joj zameriti mnoge stvari, ali mi u ovom trenutku nemamo bolju, jedinstveniju, kreativniju i borbeniju opoziciju. Moramo prihvatiti istinu da opozicija godinama deluje u gotovo nemogućim uslovima, kada su ceo državni aparat, predsednik Republike i (deo) sudstva sa tužilaštvom, protivno Ustavu i zakonima, otvoreno na strani pozicije. Zato smatram da su objektivne mogućnosti i dometi opozicije u našoj sredini precenjeni, a snaga interesnog i koruptivnog povezivanje pozicije potcenjeni.

I treći, širokoprisutno je uverenje da je narod nevin i nedužan, pogotovo oni „koji nemaju za koga da glasaju“. Izbor, međutim, podrazumeva ličnu odgovornost i obavezu. LJudi zaboravljaju da je izborni proces i svojevrsno „čistilište“ za sve partije koje su tu zalutale kao hibridne tvorevine. Važeći sistem „jedan petao, milion spavača“ ne može da donese željene promene. Želim samo da dobronamerno opomenem glasače i parafraziram Džordža Orvela: „Narod koji je izabrao korumpirane mediokritete, nije žrtva već saučesnik“. Eskapizam od političkog/društvenog delovanja i odgovornosti donosi samo dobrobit aktuelnoj vlasti. Na kraju krajeva, ovakvoj vlasti ne trebaju ljudi sa kritičkom upitanošću ili osvešćeni ljudi.

Odgovorni građani, međutim, ne mogu živeti kao statisti, nemaju pravo na apatiju, salonsko brbljanje i lenjo buntovništvo ili odgađanje delanja kao da prilike uvek imaju ponovljivost. U isto vreme, nažalost, nedostaje nam funkcionalna, proaktivna, poštena, kritička društvena elita sa novim idejama i predlozima. I tu, pre svega, mislim na svoje kolege – lekare i profesore medicinskih fakulteta.

Posle svega, nameće se jedno razumno pitanje za opoziciju: šta i kako dalje?

Za početak, opozicija bi morala da definiše platformu pravih, bazičnih vrednosti bez kojih nema napretka i prosperiteta našeg društva. Po njoj će opozicija biti prepoznata, i verujem široko prihvaćena u narodu – kao kreativna, progresivna, humana i pravedna politička snaga.

Prvo, moramo ustanoviti i jasno definisati šta su naši prioriteti u 21. veku. Za mene nema dileme – u temelju svakog razvojnog, odgovornog i zdravorazumskog društva nalaze se prirodni priraštaj, javno (narodno) zdravlje i obrazovanje. Ukoliko ovo utvrdimo kao aksiom, kao i da su ovo strateški (nacionalni) resursi, svi postojeći, novonastali ili izvedeni problemi postaju lakši za razumevanje i rešavanje.

Nadgradnju ovom temelju ne bi činili odmah vojska, policija ili sudstvo, već, pre svega, kultura u najširem smislu te reči – kao kompleksna celina koja obuhvata znanje, verovanje, umetnost, moral, pravo, kritiku, običaje, oplemenjivanje, bogaćenje duha, načitanost i sve druge sposobnosti i navike koje je čovek stekao kao član jednog „zdravog“ društva.

Drugo, odmah zabraniti rasprodaju naših prirodnih (neobnovljivih) resursa, zbog kojih će se u budućnosti najverovatnije voditi ratovi. Na primer, u svetu ima samo 2,7 odsto slatke vode, od toga samo 0,3 odsto je za piće, a ušli smo u vreme globalnog zagrevanja. Danas, gotovo sve što vredi i što bi garantovalo sigurnost deci naše dece, mi smo prodali strancima: naše (flaširane) lekovite vode kupujemo od multinacionalnih kompanija i fondova, našu (vojvođansku) naftu kupovali smo od Rusa, naš bakar i zlato kupujemo od Kineza, naše poljoprivredne proizvode kupujemo od Arapa, naš cement, kao strateški materijal, kupujemo od stranih kompanija. Nažalost, u toku je surova realizacija neokolonijalnog koncepta sa eksploatacijom (naših) ljudi i (naše) prirode.

Treće, Srbije je država gde nije uspostavljen jasan koordinatni sistem (pravih) vrednosti i čvrstih etičkih principa. Radi se o ozbiljno bolesnom društvu s lažnim vrednostima, pogrešnim modelima ponašanja, nakaradnim uzorima, gotovo odnegovanoj strasti za podelama, traženju identiteta u pogrešnim stvarima i beskonačnog „arheološkog“ iskopavanja naših trauma. Nažalost, kako naši životi postaju sve složeniji za razumevanje, ljudi sve više nalaze utočište u pojednostavljenom načinu razmišljanja i ponašanja, sve do neprepoznavanja čoveka u nama. Jednostavno, u gotovo svim sferama života i rada, dezavuiše se znanje i rad, a promoviše se poslušnost, bezidejnost, šarlatanstvo i intelektualni hohštapleraj. Kako drugačije objasniti da pripadnici specijalne vojne jedinice sa osnovnom školom (slično Pretorijanskoj gardi) imaju skoro duplo veću platu od poručnika sa završenom Vojnom akademijom ili od lekara specijaliste. Mogao bih, nažalost, da navedem brojne primere koji dovode u pitanje definiciju uspešnog i društveno korisnog čoveka u našoj sredini.

U ovoj zbrci vrednosti, značaja i dometa pojedinih profesija, nedostaju nam istinski uzori, modeli i orjentiri. Zato su ozbiljni zadaci pred sociolozima, filozofima, politikolozima, psiholozima, istoričarima i kulturolozima, ali i pred političarima i odgovornim institucijama, da bi se uspostavila neka normalnost i opštaprihvatljivost. I da nam bude jasno, bez radikalnog preumljenja u medijima i udruženjima novinara, nezavisnog i kredibilnog REM-a, kao i uvođenju jasnih pravila na društvenim mrežama, značajnijeg poboljšanja neće biti u sferi značaja pojedinih profesija i vrednovanja rada i rezultata rada. Umberto Eko je jasno ukazao na jedno od mnogih „minskih polja“ koje postoje na društvenim mrežama: „Na društvenim mrežama svaka budala dobija prostor kao da je nobelovac“.

Ukoliko opozicija najširoj javnosti nametne neophodnost stručne rasprave o gore iznetim problemima/temama sa mogućim rešenjima, uvažavajući iskustva viskorazvijenih demokratskih društava i naše pozitivne tradicije, onda je veći i teži deo posla završen. Drugi „paket“ problema, sa predloženim jasnim i preciznim rešenjima, obuhvatio bi širokoprisutnu korupciju, obaveznost lustracije, energetiku, poljoprivredu, novu zdravstvenu politiku, suštinsku reformu obrazovanja, budućnost Kosova itd. Opozicija, u saradnji sa kompetentnom i poštenom elitom, morala bi da pruži odgovore na sva tekuća pitanja i probleme, sa otvorenim pogledom u bližu i dalju budućnost. Nema zaobilaženja, prećutkivanja ili guranje problema „pod tepih“, već jasni i konkretni odgovori opozicije o svim značajnim temama i problemima našeg društva. I onda, posle neophodnih priprema, ubedljivo i nepokolebljivo insistirati na slobodnim i fer izborima.

U ovim vremenima, kada ima disonantnih tonova u opoziciji, odstupanja od postignutih dogovora, iskakanja i preskakanja, promene „dresova“, ostaje jedna neosporna istina na snazi – pored toga što posedujemo gnev i istina na našoj strani, mora nam biti jasno da mi poziciju (vlastodršce) ne možemo pobediti sa onim što oni imaju u izobilju ili sa onim što oni jesu, već sa onim što oni nemaju ili što oni nisu (čast izuzecima). Ili još jednostavinije: (mi) moramo doći na vlast samo zato što smo bolji od njih, a ne zato što su oni gori od nas.

Autor je profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu u penziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.