„Ma-ma“, ponavlja šapatom ušuškana između nas, dok me netremice gleda. Samo joj se oči vide u tom mraku. Onda polako okreće glavu ka njemu: „Ta-ta“. A mi, u tri ujutru, iz najdubljeg sna, kao poslušni vojnici postrojavamo se u prozivci. Jer kad čuješ te reči, svoje počasno zvanje, moraš se odazvati. Ona se smeje. Pitam se odakle izvlači taj smeh usred noći, usred neprozirnog mraka. Zavidim joj što je ne muče moje besmislene misli o neprospavanoj noći, sutrašnjem propalom danu i zdravstvenim posledicama hroničnog umora.
Sad joj se priča, sad joj se smeje i nema te sile koja bi mogla da je zaustavi. Naizmenično nas gleda. Stvarno nas gleda i stvarno nas vidi. Setim se šta je R. jednom rekao kad je bila tek rođena beba, dok smo se gurali glavama zaljubljeno buljeći u njeno uspavano telo. „Ona sada raste. Baš sada.“Tih prvih dana gledali smo je kad god je spavala, ne zato što smo se plašili da ćemo nešto propustiti već iz te jednostavne, za nas još uvek nejasne, ljubavi.
Onda smo se s vremenom, makar malo, navikli da je tu i dok spava, žurili da pozavršavamo svakojake obaveze. I tako nam je odjednom i bez najave prebrzo porasla. Počeli smo skoro nesvesno da se čudimo koliko je velika, da sa setom gledamo stare fotografije (od pre nekoliko meseci), da tugujemo nad njenim naglo izraslim stopalom i uzdišemo nad svim bebama oko nas koje su preko noći postale deca.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 16. OKTOBRA, NA SVIM KIOSCIMA NA NSTORE.RS
Post Views: 9
