KAD sam završila svoj prvi roman „Lavirint života“, mislila sam da sam rekla sve što se tiče Kosova, ali nisam. Posle sam napisala još jedan roman takve tematike, „Uvir na izviru“. A nedavno i treći, koji se takođe dotiče te teme.

МОЈ ДОМ ЈЕ У ПРИШТИНИ, ГДЕ ЈЕ БИО МОЈ ЖИВОТ: Оливера Будимир о непреболу Косова четврт века касније - Свог супруга нисам видела мртвог...

Foto: Z. Rašić

„Lavirint“ je bio moj dnevnik, predratni, ratni i posleratni. Pisan u najbolnijem vremenu za Kosovo i mene, od kraja 1998. do kraja 2002. godine. Nosi najveću emociju kakvu samo može da nosi pisanje u trenutku dešavanja. Ne mogu ja pobeći od kosovske teme. Jer, to je kao u pesmi „Kud god da krenem, tebi se vraćam ponovo…“

Ovako za „Novosti“ govori Olivera Budimir, gošća paraćinske Biblioteke „Dr Vićentije Rakić“, gde je nedavno predstavila svoje književno stvaralaštvo. Piše isključivo romane, a pored pomenuta dva napisala je još „Put oblaka“ i poslednji, pre oko dve godine – „Orhideja i albatros“.

Foto: Z. Rašić

Olivera je rođena u Prištini, koreni su joj tamo. Na Kosovu je provela detinjstvo, školovala se, odrasla uz roditelje i trojicu braće, radila, udala se. Danas živi Beogradu u koji je, kako objašnjava, ne došla, nego izbegla iz Prištine posle NATO bombardovanja 1999. godine, spasavajući život.

– Najveći broj Srba na Kosovu u to vreme stradao je posle bombardovanja. Srbi su mahom bili kidnapovani i pobijeni nakon ulaska Kfora. Posle iznuđenog odlaska naše vojske, nas niko nije branio, bilo smo ostavljeni na milost i nemilost. A mislili smo da smo sigurni u svojim kućama. Moj suprug je ostao tada u Prištini i takođe bio kidnapovan, nestao. Tek posle tri i po godine potvrđeno je da je mrtav. U međuvremenu, svašta se dešavalo. Jednog dana čujem – živ je, sutradan – mrtav, zaklan! Zbog toga ja na Kosovo ne gledam sa vremenske distance, makar to bilo i posle četvrt veka. To je velika patnja koja ostaje. Ništa se nije promenilo. Svog supruga nisam videla mrtvog. A ono što sam sahranila, njegove posmrtne ostatke, to je bilo u vreći. Ostala je neprebol.

Priča puna emocija

ZA razliku od prvog i trećeg romana Olivere Budimir, drugi i treći su nešto sasvim drugo – lake priče o ljubavi i putovanjima. Njen peti po redu roman „Deža vi“ izaći će iz štampe jesenas, dok će šesti biti objavljen na proleće. Predstavljanje stvaralaštva ove spisateljice sa Kosova, uz video-prezentaciju, u Paraćinu je bilo toplo prihvaćeno, a uglavnom mlada publika po završetku večeri ponela je svojim domovima mnogo emocija i novih saznanja.

Svoj dnevnik-roman naša sagovornica odlučila je da objavi tek 2011. godine. „Lavirint života“ kao autentično svedočanstvo sa Kosova bio je odlično prihvaćen, kao i svi njeni kasniji romani. Poslednjih nekoliko godina Olivera Budimir je posvećena samo knjigama, pisanju i promocijama. I, mada već više od dve decenije živi u Beogradu, još ga ne oseća svojim.

– Stan u Beogradu jeste moj stan, ali nije dom. Moj dom je bio u Prištini. Dom je tamo gde nam se dešava život, a stan je mesto gde spavamo, kupamo se, jedemo… To su različite stvari. Moj dom je na Kosovu, gde je bila moja porodica, gde su bili moji planovi, gde smo slavili slave. Ništa nije isto. Čovek uvek ima otpor prema onome što mora. I jako mi je teško kad čujem da smo mi sa Kosova došli u Srbiju. Nismo mi došli, to nije bio naš izbor. Mi smo bežali pred kamama, bežali smo pred svačim.

Foto: Z. Rašić

Preporučujemo

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Originalni tekst