IgaBiva
Bong Joon-ho jeste južnokorejski reditelj koji je prethodnih godina snimio neke od najzanimljivijih i najprovokativnijih filmova… pa možemo reći… i (skoro) svih vremena. Tu, pre svega, mislim na četvorostrukog „Oskarovca“ Gisaengchung, i Snowpiercer, ali i na Okja, Madeo, Gwoemul… Mickey 17 je trebalo da bude „produžetak vrste“, ali se kao „holivudski iskorak“ baš i nije mnogo pretrgao…
Ova, pa nazvaću je „SF satira“, nije nešto za automatsko odbacivanje, ali čini se da je Bong Joon-ho načinio previše kompromisa da bi se ovaj film, snimljen po romanu čiji je autor Edward Ashton 2022. godine, upisao među besmrtne. Jeste, Mickey 17 je negde na tragu senzibiliteta koje nose, recimo, mnogim žanrovskim fanovima provokativni, pa čak i kontroverzni The Lobster ili Valerian and the City of a Thousand Planets, ali, za razliku od ovih senzibiliteta, u slučaju Mickey 17 imamo jasnu nesrazmeru koncepcije pojedinih delova. Tako, recimo, u prvom delu filma, imamo jasno izraženu satiričnu potku, gotovo na najfinijoj emociji žanrovske satire, dok u drugom delu filma taj fini cinizam gotovo da pada u zamku „niskobudžetne ekstravagantnosti“, gotovo potpuno, ili bar, dovoljno, uništivši „magiju dugovečnosti“.
Mickey je, zapravo, veoma ubedljivi Robert Pattinson, lik koji beži od kamatara na svemirski brod koji prevozi nove koloniste pod vođstvom gramzivog kontroverznog bivšeg kongresmena i njegove još „sve to“ žene (koje glume preterano karikirani Mark Ruffalo i Toni Collette) na neku planetu čudnog naziva. Zapravo, Mickey nema nikakvih ljudskih kvaliteta da postane kolonista i prođe stroge procedure i selekcije, pa se prijavljuje kao „potrošna roba“, odnosno ljudsko zamorče koje će se, nakon smrti, beskonačno obnavljati u 3D štampaču, zadržavajući prethodna sećanja zahvaljujući moćnoj tehnologiji koju je prethodno razvio genijalni doktor-luđak masovni ubica. Tako Mickey dogura do svoje 17. reinkarnacije, prethodno nastradavajući uglavnom kao laboratorijsko zamorče. I, ko zna, kako bi sve prošlo, da se Mickey 17 nije zaljubio…
… A sada se civilizacijskom greškom pojavio i Mickey 18…
… I to bi manje-više bilo fenomenalistiš, da se u drugi deo filma nije uplela i civilizacija kripersa (ili evoksa), krznolikih stvorenja planete koju su pohotni Zemljani nameravali da kolonizuju. Tu već koncepcija Mickey 17 počinje da „štuca“, pa uprkos možda čak i dalje provokativnoj potki, film počinje da deluje kao još niskobudžetnija satira „koja koketira s svetovima i ekspozicijama negde između Dune i The Hunger Games„. Tako se apsolutno gube dragocene nijanse koje bi celokupno delo izdigle na više nivo, kakve je ovaj reditelj postizavao u svojim prethodnim ostvarenjima, a mi dobijamo gledljivu „kašu“, koja je imala potencijal da postane „satirični novokjubrik“, ali ju je opila gorčina besmislene opsednutosti sosevima, baš onim koje Toni Collette pravi tokom celog filma, stalno eksperimentišući s najogavnijim sastojcima (uključujući i blendirane repove kripersa)!??
Možda ćemo nekad, iz rediteljevih memoarskih zapisa saznati šta je pošlo krivo s ovim filmom… „Holivud“, ili šta? Dosta mu je ona ocena iz naslova…
