Pišu studenti u blokadi Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu
U Srbiji poslednjih godina teško je naći reč koja izaziva više gađenja od – politike. Uglavnom se izgovara sa podsmehom, prezirom ili sa rezigniranim „Ma pusti…“. Politika, nekada oblast posvećenih, odgovornih i obrazovanih ljudi, postala je sinonim za bahatost, laž, prevaru i nasilje. I nije se to desilo slučajno. To je bio projekat. Dug, uporan i sistematski rad da se politika uništi, a vlast pretvori u lični posed.
Mi svedočimo upravo tome – kako izgleda zemlja u kojoj se vlast oblači u politiku, ali se njome više ne bavi. Jer politika podrazumeva odgovornost, razgovor, transparentnost. Vlast, kakva se danas praktikuje u Srbiji, znači nešto sasvim drugo: poslušnost, kontrolu, dominaciju. Vlast u Srbiji danas ne trpi politiku. Vlast jede politiku.
Kako je Srpska napredna stranka ubila politiku
Od 2012. naovamo, Srpska napredna stranka sistematski je radila na depolitizaciji društva, ne da bi ono bilo demokratičnije – već da bi bilo lakše za upravljanje. Eliminisanje opozicije, kontrola medija, zloupotreba institucija, pritisci na građane i protivnike – sve su to koraci u projektu uspostavljanja apsolutne vlasti, bez političkog sadržaja.
U političkoj teoriji, ovo stanje poznajemo kao autoritarizam – režim koji formalno održava elemente demokratije, ali ih suštinski obesmišljava. Prava se guše kroz zakone, izbori se organizuju, ali ne znače, institucije postoje, ali ne funkcionišu. Neučestvovanje građana nije nuspojava – to je cilj. Jer vlast koja ne podleže proveri, koja ne odgovara, koja kontroliše sve – postaje autokratska, ne samo u teoriji već i u praksi.
Ono što učimo na Fakultetu političkih nauka, danas gledamo na sopstvenoj koži. U udžbenicima iz političkih sistema čitamo o „zarobljenim državama“ i „hibridnim režimima“, a potom izađemo iz amfiteatra i vidimo ih u stvarnosti. Kada vlast ignoriše smrt 16 ljudi, kada batinaše nazivaju uzornim građanima, kada premijer preti studentima umesto da ih sasluša – to nije samo moralni pad. To je školski primer totalitarnog refleksa.
I zato danas mladi ljudi beže od politike. Ne zato što ih ne zanima kako se vodi država – već zato što su naučeni da politika nije prostor promene, već prostor prljavštine. Reč „političar“ ne označava državnika, nego prevaranta. Reč „kampanja“ ne označava ideje, nego podmićivanje i marketing. Reč „izbori“ ne označava odlučivanje, nego statističku formalnost.
A to je – uspeh ove vlasti. Jer kad građani odustanu od politike, ostaje samo vlast. Neupitna, trajna, nasilna.
Politika je sve
Upravo zato moramo da ponovimo: politika je sve. Politika je zdravstvo. Politika je škola u koju šaljemo decu. Politika je autobus koji kasni, lek koji fali, plata koja ne stiže, vazduh koji udišemo. Politika je i ono što se dešava kad padne nadstrešnica i pogine 16 ljudi – i kad se niko ne pozove na odgovornost.
Politika nije izbor da li ćemo „da se bavimo politikom“ – to je svakodnevno pitanje: da li ćemo živeti dostojanstveno ili ćemo ćutati. Kad ti padne plafon na glavu, to nije „tehnička greška“. To je politička posledica. I zato, kada studenti blokiraju fakultete – to nije cirkus. To je politički odgovor na političku smrt odgovornosti.
Mi nismo protiv politike – mi smo za politiku
Mi ne bežimo od politike. Mi je tražimo nazad. Jer ono što sada imamo je monopol vlasti, a ne dijalog političkih opcija. To nije politika – to je okupacija institucija. Srpska napredna stranka danas ne vlada zato što ima većinu, nego zato što su razbili sve prostore u kojima se ta većina preispituje. Skupština, mediji, sudovi, obrazovanje – sve je podređeno opstanku na vlasti.
I zato se stvara osećaj da je sve to normalno. Da su svi isti. Da je politika prljava i da je bolje ne petljati se. To je najveći uspeh vlasti – ne da te ubede da su najbolji, već da te ubede da niko drugi ne postoji. A to je laž.
Blokada kao politički čin
Zato blokiramo fakultete. Jer ako nećemo više da gledamo kako nas zatrpava beton neodgovornosti, ako nećemo da ćutimo dok nas tuku na protestima, ako nećemo da trpimo laži, ćutanja i manipulacije – onda je blokada legitiman odgovor. Mi nismo „ubačeni elementi“. Mi smo budući političari, novinari, diplomate, profesori, socijalni radnici. Ako mi ne dignemo glas – ko će?
Ono što režim zove haosom, jeste zapravo političko buđenje. Studentski pokret koji raste izvan partijskih šablona i komesarskih formula. U trenutku kada institucija nema, kada mediji rade po diktatu – studenti postaju najautentičniji politički subjekt. I to režim zna. Zato se i ne raspisuju izbori – ne zato što nemaju kad, već zato što znaju da bi izgubili. Jer protiv sistemskog nasilja ne stoji više ni lider, ni partija – već cela generacija.
Politika mora ponovo da postane mesto javnog razgovora. Mesto gde se vlast objašnjava, a ne sakriva. Gde se odgovara na pitanja, a ne preti novinarima. Gde studenti imaju pravo da se pobune, a ne da ih hapse.
Politika nije kompromitovana – vlast jeste
Zato ne pristajemo na tu zamenu teza. Nije politika kompromitovana. Vlast koja nas je dovela do pada nadstrešnice, do prebijanja, do potpunog uništenja poverenja – ona je kompromitovana. Politika je lek, a vlast kakvu imamo – bolest.
Naš odgovor je otpor. Naš poziv je – vrati politiku narodu. Učini je ponovo dostupnom, razumljivom, poštenom. Dok god je bude držalo nekoliko ljudi iza zatvorenih vrata – nećemo ćutati.
Post Views: 41
