Bertioga, Sao Paulo. Obala Atlantskog okeana.

Volfgang Gerhard korača mokrim peskom, pod njegovim pogledom natkrivenim nakostrešenim obrvama puca modra pučina.

Ulazi u vodu. Hladni talasi zapljuskuju mu članke, cevanice, butine, stomak, grudi. Korača polako, blago poguren ne bi li savladao otpor okeana, šake mu se lenjo vuku po penušavoj, uzburkanoj površini vode, sve dok ne izgubi tlo pod nogama. Onda pliva. Otiskuje se i počinje da grabi rukama unapred, praćakajući nogama i isturajući glavu čas na jednu, čas na drugu stranu. U gustim čekinjastim brkovima i ispucalim usnama ukus soli, na proćelavom pegavom temenu vrelina sunca. Odmiče od plaže.

A onda gubi dah. Naprasno. Disanje mu postaje isprekidano, rastrzano, više nalik ropcu. Potom stiže i bol, prodoran i nesnosan, probadanje u prsima što se postepeno širi i kao plima obuzima ruke, ramena, vilicu. Sopstvene grudi postaju mu pretesne, skučene, pogled zamućen.

Okreće se ka plaži. Nadljudskim naporima pokušava da otpliva nazad, ali ruke više ne slušaju, mišići se grče i trnu. Shvata da je kopno predaleko. Shvata i da je verovatno kraj.

Podiže glavu ka nebu i prepušta se vodi. Lice mu je zbrčkano, grimasa bola i strahotnog saznanja što ruku pod ruku dolazi sa smrću. Bol postaje intenzivniji, po plavom februarskom nebu što nad njim nehajno ćuti razlivaju se titrajuće mastiljave fleke, a pred očima Volfganga Gerharda – istim onim očima što će se kroz nekoliko trenutaka zagledati u mrkli ambis večne praznine – munjevitom brzinom promiču slike. Gincburg, Minhen, belim uokvireno munjoliko SS na crnom okovratniku vojničke uniforme, kaljavi rovovi Istočnog fronta, ciglena kula Aušvica, železno „Arbeit macht frei“, koščati leševi, mnogo leševa, unezverene i uplakane gomile ljudi što se iskrcavaju iz vagona i bauljaju blatnjavim dvorištem logora čekajući njegov sud. A onda Argentina, Paragvaj, Brazil…

UZ SVAKI PRIMERAK NOVOG BROJA NEDELJNIKA DOBIJATE MAGAZIN „ISTORIJA“ NA POKLON

Post Views: 39

Originalni tekst