Silvana Stojanović, udovica Ljubiše Stojanovića Luisa i majka troje dece Andreja, Sergija i Ele Mite javno je svojevremeno istupila kako bi od države i drugih institucija potražila pomoć, tačnije izlaz iz nerešive finansijske situacije. Dve godine od smrti pevača susrela se sa prvim nedaćama.

Dok je Luis bio živ, Silvana je, naime, radila kao kreativni direktor njegovog studija, a rešena da sama otpočne novi posao, 2008. otvorila je vrtić odmah pored njihove porodične kuće.

Kada je muzičar doživeo saobraćajnu nesreću sa smrtnim ishodom bila je prinuđena da svoj posao stavi u stanje mirovanja.

Prihodi koji su joj preostali nisu bili dovoljni za četvoročlanu porodicu. Tada počinje njena borba, ne za bolje sutra, već normalno danas.

– Potpuno osvešćivanje počelo je u septembru 2013. kad sam shvatila da predškolsku ustanovu, čiji sam vlasnik i direktor, moram da zatvorim, jer se za dve godine, koliko je trajao moj izlazak iz emotivnog haosa, posao sasvim raspao.

Suočila sam se s nerešivim egzistencijalnim problemom. Ostala sam s troje dece, bez redovnih prihoda, u kreditima, dugovima, troškovima održavanja domaćinstva i sa svim osnovnim životnim potrebama moje dece i mene. Tada mi je život izbio dah.

Krajem 2011. podnela sam zahtev za ostvarivanje porodične penzije, na koju imaju pravo naša maloletna deca.

Međutim, postojao je poreski dug na ime mog pokojnog supruga, zbog čega je počelo šetanje između PIO fonda i poreske uprave.

Negde između, izgubila sam se i zaustavila proces nakon službene plave koverte u kojoj sam dobila odluku da ne postoje uslovi za penziju.

Nešto kasnije ponovo sam počela da im postavljam pitanja zašto deca nasleđuju očev dug, a uz sva zalaganja i pokušaje da se na regularan način dođe do rešenja, ponovo dolazim do zaključka da je to nemoguća misija – započela je priču za Story tada Silvana pa nastavila:

– Objasnili su mi da ne moram da vratim dug ako ne tražim penziju, ali ako se drznem da tražim, pokrećem lavinu pitanja na koja nema logičnih odgovora, jer je interes države iznad svega. Dobila sam preporuku da sačekam nekoliko godina, jer se možda nešto promeni u sistemu, možda dug zastari, možda…

Trebalo mi je izvesno vreme da shvatim kako sam postala socijalni slučaj. Nije lako to osvestiti u glavi iako su sve činjenice upućivale na tomnogo ranije.

Počinje komunikacija sa Sekretarijatom za socijalnu pomoć i zaštitu. Odobren mi je dečji dodatak na godinu dana u iznosu od 10.000 dinara mesečno za troje dece!

Sledeće godine imala sam obavezu da obnovim taj zahtev, ali konstatovano je da na to nemam pravo, jer sam vlasnik pravnog subjekta, koji je 2014. godine i dalje u stanju mirovanja.

I kada sam dobila tih deset hiljada, bila sam vlasnik tog pravnog subjekta koji, dokazano, nema nikakve prihode, i dalje sam samohrani roditelj s troje dece.

Rekli su mi da uložim žalbu na koju i danas čekam odgovor od Ministarstva za rad i socijalna pitanja. Na urgenciju poznanika koji tamo rade, na kraju mi je rečeno da je loše sročena, iako mi je u njenom sastavljanju pomogao lično referent Sekretarijata za socijalnu pomoć i zaštitu.

Sa novim problemima udovica Ljubiše Stojanovića Luisa suočila se vrlo brzo, i pored svega i dalje sa naslednicima gaji lepa sećanja na muzičara.

Stariji sin čak očevu sliku drži na viberu, stalno sluša njegove pesme, a svo troje su izuzetno muzikalni i vole da im se pričaju priče o tati.

Međutim, u međuvremenu je Silvana uspela da se izvuče iz krize.

Nije tajna da je period nakon Luisove smrti bio težak za nju i njeno troje dece te je neko vreme živela od socijalne pomoći, pitali smo se da li je slična situacija snašla tokom trajanja pandemije.

– Nekako sam uspela da izađem iz te situacije. To je već davna prošlost, što se tiče korone, bilo je kao što je bilo i svima.

Cane: Politička korektnost sve pojela, pokvarila umetnost i dovela licemerje u prvi plan

Original Article