IgaBiva
Godina 2021. donela je veoma zanimljiv izdanak psihološkog triler-horora The Black Phone, u kome je glavni negativac Ethan Hawke. Tri godine kasnije usledio je kontroverzni Longlegs, u kome glavnog negativca tumači isto tako „doajenski nastrojen“ Nikolas Cage. Iako ova dva filma naizgled nemaju baš mnogo toga zajedničkog, čini mi se je opšti utisak oba veoma sličan kada govorimo o ovom tipu žanrovskog filma – jednostavno „ne treba zaobići“.
Ali, da se sada manemo daljeg poređenja ova dva filma, tek emocija koju izazivaju čini mi se prilično slična.
Longlegs mogli bi da nazovemo i „ne baš preveliko budžetnim“ ostvarenjem, te je utoliko i vredniji u žanrovskom rangiranju poslednjih godina (rekao bih možda čak i duže). Reminiscencije na neke žanrovske postulate su prisutne – od Carrie i The Silence of the Lambs, pa sve do, ako hoćete priča o zlokobnim lutkama iz The Conjuring i Annabelle. Ipak, Longlegs jeste „sporovozeći“, gotovo „starinskim šmekom“ napravljen film, te tako dobiju posebnu patinu koja se, verovatno neće svideti baš ljubiteljima akcionih slešera i brzinskog kasapljenja.
Ali, šta da se radi…
Maika Monroe jeste profajlerkinja FBI, uvučena u dugogodišnji nerešeni slučaj serijskog ubice dece. Od samog starta filma znamo da je taj ubica „džokerski“ maskiran Nikolas, i tu nema nikakve misterioznosti i napetosti. Ali, ne znamo motiv. Pritom Maika i sama pati od vizija koje kriju i njenu surovu prošlost, te se istraga dodatno komplikuje…
I, tu bi trebalo da stavimo tačku na prepričavanje radnje. Standarnih nešto više od sat i po prođe u ambijentu očekivanja, potpomognutog vrsnom kamerom i muzikom, bogatih aluzija i „skrivenih poruka“ na ustrojstvo društva i porodice i odrastanje u takvoj „izgubljenosti“ (tu je i velika slika predsednika Klintona na zidu FBI kancelarije, kao jedini pokazatelj u kom vremenu se radnja zapravo i dešava). Maika i Nikolas odglumili su veoma upečatljivo svoje uloge, pa donekle ostaje i šteta što njihovi likovi (pogotovo Nikolasov) nisu dodatni razrađeni, čime bi scenario još više dobio na konačnoj vrednosti.
Ali, i ovako, uprkos vidljivim „maničicama“ koje će neke odbiti od odavanja počasti ovom ostvarenju, gledanje Longlegs dragoceno je iskustvo ako ste poklonik žanra i, svakako, „korak dalje u karijeri“ koji je načinio Osgood Perkins, autor horora Gretel & Hansel, I Am the Pretty Thing That Lives in the House i February.
