U TRAGANjU za slobodom moramo biti nežni i volimo jedni druge, tvrdi slikarka Vesna Knežević, redovni profesor beogradskog Fakulteta likovnih umetnosti, čija izložba La tortura je pred publikom u Galeriji u Sahat-kapiji Beogradske tvrđave.
Foto Privatna arhiva
U ovom jedinstvenom prostoru, umetnica je priču o slobodi i ljubavi, u vremenu kada različitim delovima sveta, svakodnevno i sve više preti destrukcija, „ispisala“ slikajući na tkaninama i platnu.
– Ovo vreme se može definisati i kao požar planete – kaže Vesna Knežević za „Novosti“. – Na hiljadu strana plamti. To su situacije od kojih ne možemo bezbrižno da spavamo, jer nas tera da razmišljamo na koji način će to nastaviti da se odvija, svesni svih opasnosti koje vrebaju. Teško je i pomisliti do kojih sve to razmera može ići, i gde više neće biti ugroženi samo ljudi sa prostora gde se trenutno dešavaju ratovi, već i cela zemlja. Svi mi možemo doći u jednu rizičnu situaciju, da nam bude ugrožen opstanak.
Foto Privatna arhiva
Prema rečima sagovornice, kod nas su ozbiljan problem podele i razdvajanja koji su naša vekovna trauma, i dodaje:
– Često smo kroz istoriju imali situaciju da nenegovanjem različitosti i razlika ulazimo u loše odnose, da ne kažem mržnje, koji su nas koštali tokom minulih vremena. Možda to i jeste deo našeg nacionalnog karaktera, ali bi morali da prevazilazimo te naše slabosti i možda konstruktivnije tražimo mogućnosti opstanka na ovom prostoru. Pre svega našeg očuvanja tu gde jesmo. Mi jesmo trenuto ugroženi raznim pritiscima i pravimo velike ustupke, do te mere da se zapitate dokle to može da ide, a da se sačuva integritet i individualnost, kvaliteti koji su vekovima negovani.
Foto Privatna arhiva
Umetnica primećuje i da moramo da vodimo računa upravo o tome šta može da nas zaštiti i da probamo da taj naš prostor sačuvamo za one koji dolaze.
– Proći ćemo i mi, sve je prolazno – tvrdi sagovornica. – Svi smo mi samo deo jednog vremena. Ali smo i svi naši preci, koji stoje u nama i grade naše mišljenje i osetljivost prema prostoru na kome živimo, kao i ljubav prema očuvanju naše zajednice. Zato je važno upravo nju usmeriti ka negovanju zdravih sadržaja. Nije poenta u raskolima. Moramo da nađemo najbolja moguća rešenja. Ona su sigurno u komunikaciji, kreativnom, delotvornom, funkcionalnom poštovanju identiteta ljudi sa ovog prostora, i samog prostora koji treba još više da pazimo, kako bi očuvali sve što je važno za našu sredinu.
Poznatija prema radovima čije teme su vezane za zbližavanje, poljupce i zagrljaje, ovoga puta pred gledaoce likovna autorka je stavila seriju nazvanu – La tortura.
– Možda ovi radovi i nisu u suprotnosti od onoga što inače radim, jer je ta La tortura nešto što je trenutno osećaj svakog pojednica, na celoj planeti – objašnjava Kneževićeva. – To je osećaj pritiska, neshvatanja da svako ima pravo da svoj život iskaže najbolje moguće. To su pritisci koji nas sve dodvode u loša stanja, gde nemamo adekvatna rešenja za svoj lični put i procvat. Ta La tortura nas ujednačava i dovodi do toga da ne možemo da kao osobe ispoljimo potencijale.
Otvorila Sahat-kapiju
POSTAVKA Vesne Knežević je prva izložba savremene umetnosti, u istorijskom, drevnom prostoru Sahat-kapije, a umetnica se nada je tako otvorila vrata ove galerije, pre svega za ostale mlade stvaraoce. Inače, profesorka Knežević je do sada ostvarila više od 200 samostalnih i grupnih izložbi u zemlji i svetu. Njena su dela predstavljena u Parizu, Moskvi, Dubrovniku, Milanu, Sofiji, Beču, Njujorku, Meksiko Stitiju, Kilu, Montevideu, Amsterdamu, Tokiju, Londonu… Nosilac je velikog broja domaćih i međunarodnih nagrada za doprinos iz oblasti umetnosti.
Već neko vreme, nastavlja sagovornica, pored stalnih motiva poljubaca na svojim slikama, bavi se i razmatranjem bliskosti, dilemom da li, uopšte, možemo da se ostvarimo kao ljubavna bića:
– Svim „torturama“ koje nas kao pojedince čekaju, otkako otvorimo oči i krenemo da živimo, suprotstavljena je čovekova težnja da živi u harmoniji, ljubavi, zagrljaju. Tako da je realnost stalni pritisak i opomena da smo deo nečeg što nas stalno tera da se borimo za ličnu slobodu. Mi smo u neprekidnom traganju za mogućnostima da je ostvarimo.
Foto Privatna arhiva
Radovi na tu temu, otkriva umetnica, kao da su čekali da budu izloženi u prostoru kakav je Sahat-kula, jer je tu bio bedem odbrane i nosio „ispršena prsa“ u borbi za slobodu i očuvanje naroda.
– Tu je, naravno, i ono lično uverenje da si neophodan kao neko ko će da kaže: „Ja sam taj koji neću dati“ – nastavlja autorka. – Na radovima su i motivi koje sam godinama razrađivala, a to su prsa žene.
Prijemnik za tenzije i ranjivosti
ČINI se da je sasvim legitimno da nas poprsja na slikama i tkaninama Vesne Knežević provode kroz očaravajuće epohe, zavodeći nas već samom estetikom kamufliranja u ekscentrične plamteće kostime, primećuje u tekstu koji prati izložbu Gordana Stanišić.
– Maskirani torzo je telo u otporu, manipulativna simulacija, potiskivanje, zarobljavanje i potčinjavanje, privid i patvorena sloboda, deskriptivna forma koja isključuje suštinu i relativizuje suprotnost prirodne delatnosti… Tako kada se sa tim suočimo, uviđamo koliko se njegovim ogoljavanjem aktivira prisustvo onog prikrivenog telesnog, oslobađa unutrašnji haptički prostor, taktilan i porozan, sublimacija emocija i energije. Torzo je meta, prijemnik-amortizer za sve tenzije i ranjivosti iznutra i spolja, za primanja i odupiranja, projektor svih znakovnih sistema od materinstva i ljubavi do teskoba i strahova. On je vitalni entitet u dinamici i harmoniji sa svetom – zaključuje naša ugledna istoričarka umetosti.
I prvo na šta se nailazi, kada se uđe u prostor postavke, jesu naslikana ženska prsa:
-„Pozajmila“ sam ih sa čuvene tapiserije „Dama sa jednorogom“, koja je moja višegodišnja inspiracija. Opredelila sam se za to žensko nežno telo, zato što je ono sinonim osetljivosti i čednosti. Nečega što je potpuno predano harmoniji, tom stanju ljubavi. U nekom momentu pritisaka koje sam lično imala kao osoba, samo sam raskrilila ruke tim damama. One su postale simboli otpora svemu što nas čini ugroženim. To je potreba da se pokaže da postojimo. Tako i to telo postaje instrument otpora.
Uz zaključak da je ljubav najjači bedem protiv torture, sagovornica dodaje:
– U tim telima je ogromna ljubav, a isprsiti se znači voleti. Samo čovek koji jako voli ima potrebu da se isprsi, on ima šta da čuva i za šta da se bori. Svi ti simboli našeg večnog traženja idela i harmonije su zapravo u našoj ispršenosti. Borbi za ljubav.
Pratite nas i putem iOS i android aplikacije
Pratite vesti prema vašim interesovanjima
