Prema Wikipediji „fake news“ ili „lažne vesti“ predstavljaju lažne ili obmanjujuće informacije (dezinformacije) koje se predstavljaju kao verodostojne i legitimne. Ove vesti, često, imaju za cilj da naruše ugled određene osobe ili organizacije ili da ostvare profit putem prihoda od oglašavanja. Lažne vesti su se oduvek širile. Međutim, sam termin „fake news“ prvi put je korišćen 1890-ih godina, kada su senzacionalistički izveštaji u tadašnjim novinama bili uobičajeni.
Tako davno, a zvuči tako poznato. I savremeno. Mi te dezinformacije srećemo svakodnevno. Neverovatno je da u ovom, tako osvešćenom vremenu i najnaprednijem tehnološkom trenutku, do sada, nijedan izvor ne deluje dovoljno pouzdano i sigurno. Ranije se znalo da ukoliko želite da dođete do prave informacije, bukvalno je potrebno da odete do biblioteke i pronađete, na primer, enciklopediju koja je relevantan izvor. Danas je sve tu „na klik“, ali šta ćete dobiti kao rezultat više nije pitanje izvora, već čiste sreće. Za ovo postoji ozbiljan razlog, da ne kažem problem. Kao prvi rezultat, po pravilu, izlazi ono što je najčitanije, jer algoritmi neselektivno favorizuju i senzacionalizam.
Srećno nam bilo kada smo, bukvalno, preplavljeni lažnim informacijama. Nedavno sam na jednom skupu iznela razmišljanje da ćemo morati da se vratimo relevantnim sagovornicima i pravim, ozbiljno proverenim, izvorima – šta god to u današnje vreme značilo. Verujem da moramo, jer ćemo se izgubiti i bukvalno udaviti u masi gluposti koja nam se nesebično servira. Živimo u vremenu kada je klik bitan. Sada, kada smo kod klika, verujem da dolazimo i do suštine problema. Pravi ljudi, to jest MI smo oni koji odlaze na te lažne, realno glupe i senzacionalističke sadržaje. Nesebično ih delimo na nekim, svojim kanalima (društvenim mrežama) i tako im dajemo još veću relevantnost i stvaramo značajniju vidljivost. Tehnički mi je jasno kako upadamo u tu zamku, ali se pitam – gde je tu odgovornost? Kao pojedinci, imamo odgovornost da ne doprinosimo širenju dezinformacija. Pitam se i da li su nam životi zaista postali toliko prazni i besmisleni da nam je svaka, čak i lažna priča, dragocenija od nas?! Ja, na primer, više volim da gledam u krošnje ili travnjak, talase – u najboljem slučaju, nego da svoju energiju trošim na lažne priče (i lažne ljude), ma kako privlačno delovali.
Zvuči kao daleka, zastrašujuća budućnost kada pomislim kakav to medijski, odnosno digitalni trag ostavljamo, čak i za veštačku inteligenciju, o kojoj se toliko govori, a još više najavljuje kao spas i rešenje mnogih problema. Zamislite šta i ko su njeni (nekontrolisani) izvori? Možemo kao Skarlet O’Hara o tome da mislimo i sutra. Nije problem. Ali imajte uvek na umu da mi ovu surovu ponudu neodmereno konzumiramo i danas. „Gutamo“ te lepe, lažne slike i još sočnije lažne priče. Zapitajte se koliko je sve to toksično i zaustavite se pre nego što kliknete. Potražite više izvora, proverite činjenice, i budite svesni svog digitalnog traga. Garantujem, i mada nisam lekar, biće vam/nam mnogo bolje!
Post Views: 85
