U SLOŽENOJ političkoj partiji koja se razvijala tokom decembra i januara, Aleksandar Vučić je demonstrirao retko viđenu kombinaciju hladnokrvnosti, strateške pronicljivosti i institucionalne stabilnosti.
Foto: Instagram
U trenucima kada su pojedini politički akteri verovali da će kombinacijom uličnog pritiska, haotičnih performansa i emotivnog naboja destabilizovati državni poredak, predsednik je, mirno poput velemajstora pred tablom, povlačio poteze koji su dugoročno razbili njihove figure i uspostavljali kontrolu nad kompletnom igrom.
Otvaranje: Potez tišine
U šahu je otvaranje presudno. Dok su protestni blokovi krenuli s agresivnim manevrima – blokadama puteva, napadima na institucije i pokušajem da izazovu reakciju – predsednik je izabrao neintervenciju kao oružje. Tišina je govorila više od hiljadu reči. Vučić je, kao iskusan strateg, znao da prvi udarac ne mora odmah dobiti odgovor. Naprotiv – ponekad je najbolji odgovor pustiti protivnika da se istrči, da pokaže svoje karte prerano i da se sam ogoli pred javnošću.
Sredina igre: Psihologija i pozicija
U šahovskoj sredini partije – fazi gde se odlučuje sudbina igre – Vučić je kontrolisao centar. Državne institucije ostale su stabilne. Policija je bila na terenu, ali nije padala u zamku provokacija. To je bila odluka koja zahteva hladnu glavu i jasnu naredbu: sačuvati stabilnost po svaku cenu, ne upasti u zamku emotivnih reakcija.
Na drugoj strani, blokaderi su delovali po već viđenom scenariju. Jasno je bilo da ne igraju autentičnu igru, već da slede diktat iz pozadine. Njihovi “potezi” bili su predvidivi, šablonski, ograničeni. Svaki naredni pokušaj eskalacije – bilo verbalni, simbolički ili fizički – nailazio je na istu barijeru: odsustvo reakcije koju su priželjkivali. U političkom šahu, to je najteže – izdržati pritisak bez povlačenja naglih, emotivnih poteza.
Završnica: Mat u više poteza
Ključni momenat partije došao je kada su se protivnici iscrpeli. Bez sadržaja, bez podrške šire javnosti, bez vizije i konkretne alternative, ostali su sa simbolički prevrnutom tablom – figure su pale, a kralj je ostao bez odbrane. Vučić nije morao da poentira galamom, niti spektaklom – partiju je završio institucionalno, legalno, demokratski. Sve figure ostale su na broju, a pozicija je čista: država je sačuvala mir, stabilnost i legitimitet.
Pouka: Igra strpljenja
Ono što ovu partiju izdvaja iz mora dnevno-političkih sukoba jeste nivo strateške discipline. Vučić nije samo igrao protiv pojedinaca – igrao je protiv koncepata: destabilizacije, ulice kao političkog sredstva, paralelnih institucija. Njegov odgovor bio je u potpunosti institucionalan i demokratski. U vremenu kada mnogi lideri padaju pod pritiskom ulične emocije, predsednik Srbije je pokazao kako izgleda politička zrelost i strateška stabilnost.
U ovoj partiji, on je dopustio protivniku da se sam raspadne. Nije im oduzimao figure – pustio ih je da ih sami izbace sa table. Kada su izgubili strpljenje, izgubili su i igru. A kad su bacili figure i oborili tablu, građani su videli ono što je Vučić znao od početka – da su iza šahovske fasade stajali neiskusni igrači sa unapred naučenim scenarijima, koji nisu računali na protivnika koji razmišlja deset poteza unapred.
Na kraju, tabla je ostala čista. Figure su i dalje na mestu. I kralj je još uvek – u centru!
(Borba.me)
Pratite nas i putem iOS i android aplikacije
Pratite vesti prema vašim interesovanjima
