Kosjerić ispumpao Vučića: Dnevnik Jelene Diković

Od mini odmora u Crnoj Gori do lokalnih izbora u Kosjeriću, u kojima je SNS “pobedio” listu opozicije koju su podržali studenti i studentkinje. Jeste pobedio, ali pošto je pokrao izbore – modus operandi Vučićevog režima.

Petak, 6. jun 2025.

Danas mi je poslednji dan mini odmora. Moja mama Biljana, poznatija kao Bili, ima Parkinsonovu bolest i plus probleme sa kolenima tako da se teško kreće. Godinama je išla sa njenim penzonerima iz rodnog Kosjerića u Đenoviće na more. Organizuju se tako njih nekoliko i autobusom se klackaju pola dana do Crne Gore. Više ne može da izdrži put, tako da sam ove godine odlučila da je ja odvedem, jer je fenomenalna majka, žena, moja (uz tetku) najveća podrška.

Naravno da sam tempirala da se vratimo pre lokalnih izbora u Kosjeriću, koji se održavaju 8. juna. Madre mora da glasa jer je svaki glas važan. Iako smo daleko od Kosjere, prethodnih dana sam sve pratila na društvenim mrežama, čula se sa ljudima, prenosili mi da je opsadno stanje u mom rodnom mestu, pošto su Vučićevi ćaciji stigli iz svih delova Srbije da ucenjuju i potkupljuju glasače i usput prete i vređaju studente i studentkinje, opoziciju, građane i građanke oko liste Ujedinjeni za Kosjerić. Pokušavam ceo dan da se opustim, plivam, slušam talasiće, ali ne da mi mira pitanje – da li Kosjerić može od nedelje uveče da bude slobodan?

Subota, 7. jun 2025.

Rano je, nema još ni pola 6 ujutru. Ustala sam da još jednom popijem kafu na terasi i gledam u more. Sve je mirno, svi spavaju, samo Bili i ja spremne da akcijamo – vraćamo se kući. Obožavam da vozim. Tata me je kao malu učio kako se vozi i sve o automobilima. Položila sam vožnju nekoliko dana pre 18 godine, morala sam da sačekam da mi stigne lične karta, eto koliko volim da vozim. Sada je lako voziti u Crnoj Gori. Auto-putem od Podgorice do maltene Kolašina, brzo se stigne do granice. Nije bilo gužve, očas posla smo se našle u Srbiji.

E sad, druga priča je kada je trebalo da dođemo do Kosjerića iz Požege, jer se radi novi put. Turci su probili sve rokove, ali ajde i to, nego zatvaraju sabraćaj kod čuvene Pantić stene što je na nekih 10 minuta do Kosjerića i ljudi se više od godinu dana muče da dođu do Požege ili Užica. Idu nekim seoskim putevima, ali ko te pita, jer onaj ko izvodi radove ima više prava kod opštinske vlasti nego građani i građanke. Korupcija i bahatost na sve strane. Tako sam i ja vozila preko Karana i Crnokose do Kosjere. Jedan deo išle smo tim novo asfaltiranim putem koji su meštani izbunarili od vlasti za glas SNS-u. To ako ima metar i po širine, e vala… Jad i beda. . Što je najgore predsednik opštine je moj školski – neobrazovan, nepismen, mutan tip.

U svakom slučaju stigosmo preko sedam mora i sedam gora u Kosjerić. Mamina kuća je puna ljudi koji su došli da podrže Kosjerce i Kosjerke u nedelju, tako da sam je odvela u moju kuću na periferiji, koju sam nasledila od babe i dede.
Odmorila sam malo i onda otišla na Festival slobode studenata u blokadi na poligon. Odlična svirka bila. Bojana Vunturišević, Kanda Kodža i Nebojša, Ritam nereda… Već je tada došlo mnogo ljudi. Poligon bio pun, a i moje srce. Spremna sam za sutra.

Nedelja, 8. jun 2025.

Osvanuo je i taj dan. Hoćemo li se danas otarasiti ološa koju nam uništavaju živote 13 godina bilo je prvo što sam pomislila dok sam kuvala kafu. Danas ću izveštavati sa izbora. To je moja lokal-patriotska dužnost. Ovo je moj Kosjerić, u njemu sam živela do fakulteta. Ovde su mi rodbina, prijatelji, moja kuća.

Oko 11 sam odvela mamu da glasa, a potom se uputila u centar da vidim šta se dešava. Pretopao dan u najavi. Videh se sa Gutom i Željkom Bodrožićem u jedinom kafiću u koji idem kad sam u Kosjeri. Već je bio prilično pun. Puni su bili i ostali kafići i kafane. Ne pamtim kada je bilo više ljudi. Atmosfera malo napeta, ali uglavnom pozitivna.

Bile su tri liste – SNS, Ruska stranka i Ujedinjeni za Kosjerić, koju su podržali studente i studentkinje. Trčala sam tamo, ovamo, slala izveštaje, fotografije, snimke. Jedan od incidenata desio se baš kod mamine kuće na stovarištu u vlasništvu oca predsednika opštine. Naprednjaci su izgleda odatle pokušali da kupuju glasove i odvoze građane na glasanje. Skupio se veliki broj ljudi ispred ograde, nisu dali ćacijima da manipulišu. Stigla i policija, bajkeri… SNS-ovci se zatvorili u jedan mali objekat, bez klime, ne znam kako se nisu pogušili od vrućine. Podršku građanima pružio i glumac Dragan Jovanović. Rekoh mu da slobodno dođe u maminu kuću na osveženje.

Ja sam morala da odem do Toplane gde su takođe bili napredjaci, izgleda da im je tu bilo sedište. Sve puno policije. Sve do zatvaranja biračkih mesta građani su bili tu i nisu im dali da manipulišu glasovima. U nekom trenutku bila i žandarmerija pa se ljudi pomerili kod policijske stanice koja ja na nekih 200 metara od Toplane.

Oko 20 časova došao glumac Gagi i zapevao “Ružo rumena”, svi pevali s njim. Bila prava pobednička atmosfera. Potom su svi otišli do Tržnog centra da sačekaju rezultate. Pevali, skakali, proslavljali… Pa se prebacili kod opštine u kojoj su se brojali glasovi. Baklje, bajkeri, pesma, vikanje “pumpaj” i “ko ne skače, taj je ćaci”. Ljudi veseli, očekuju pobedu.

Međutim, muk je nastao kada je Crta objavila da SNS ima jedan mandat više od Ujedinjenih. Jao kako je to razočaranje bilo, svi u neverici, viču „lopovi“ i „Vučiću pe.eru“. Ja već prilično umorna, isto toliko tužna, puca net non-stop, ne mogu da šaljem izveštaje.

Na kraju odoh do sedišta Ujedinjenih da čujem govor kandidatkinje za predsednicu opštine… Ona proglasla pobedu, kaže da će oboriti rezultate. Iscrpljena oko 00.30 stigoh kući. Emocije pomešane, stigao premor, samo sam pala u krevet.

Ponedeljak, 9. jun 2025.

Probudila sam se ispred 8. Glava me boli, popih dva brufena i kafu u nadi da će mi biti bolje i jeste dok se ne čuh sa Dražom koji mi je obećao slobodan dan, a sad kaže da danas napišem reportažu. Opet poče da me boli glava.

U međuvremenu sam se uključila uživo za N1, komentarisala izbore, rekla da je ovo veliki uspeh i pobeda opozicije i studenata čak i ako ne uspeju da obore rezultate na nekim biračkim mestima. Jer to je apsolutna istina.

U mojoj kući na periferiji Kosjere, mir i tišina. Napisah reportažu i sručih se u krevet. Taman sam dovoljno odmorila da zajedno sa Kosjercima protestujem zbog izbornih rezultata. Studenti u blokadi organizovali protest, pojavilo se mnogo ljudi. Kivni zbog pokradenih izbora. Neće ni studenti ni Kosjerci odustati od pravde, jer Kosjerić mora biti oslobođen. Posle govora u Tržnom centru, svi su prošetali do zgrade opštine. Protest je protekao mirno, a za sutra je najavljen novi.

Utorak, 10. jun 2025.

Posle 10 dana vreme je da se vratim u Beograd. Nekako mi je baš teško što moram da odem iz Kosjerića. Osećam se kao da napuštam moje sugrađane. Ali moram da se vratim obavezama u Danasu. Prethodnih dana gotovo da nisam ni pratila šta se dešavalo u regionu i svetu, zaboravila sam da sam urednica spoljne politike.

Stigla sam u Beograd. Sve mi je prilično neobično, kao da nisam bila 10 meseci, a ne 10 dana. I ovde protesti ne prestaju, mnogo sam srećna zbog toga. Pumpaju ljudi i čini mi se da nemaju nameru da stanu.

Sreda, 11. jun 2025.

Vratila sam se u redakciju posle odmora i Kosjerića. Neobično mi što moram da se prebacim na spoljnu politiku. Protesti i Trampovo ludilo u Los Anđelesu, detalji masovnog ubistva u Gracu i hapšenje Milana Miličevića u Banjaluci – time sam se danas bavila.

U Kosjeriću krenula hapšenja, zbog, pazi sad, napada na novinarku Informera. Koliko je jadan ovaj raspali režim. Nadam se da će Kosjerci sve lustrirati kada ih oteraju sa vlasti.

Četvrtak, 12. jun 2025.

Mali Uroš iz Kosjerića, inače maturant moje gimnazije „Sveti Sava“ u Požegi zajedno sa još dva studenta pušten je iz pritvora zbog novinarke Svinjomera. Dok se Kosjerci bore protiv ove pošasti, a pošto danas ne mogu da budem s njima, odoh na blokadu kod Vlade Srbije. Moram negde da izbacim sve negativno što osećam zbog ološa na vlasti.