Kosei Mito je u majčinoj utrobi preživeo bacanje atomske bombe na Hirošimu: „Prošlost obavezuje“

Moja je dužnost je da pričam šta se desilo, ali i činjenice sa mračne strane Japana i Japanaca koji su i previše gostoljubivi i rade stvari za druge bez da se to od njih traži. Prošlost obavezuje.

Ne možemo da je promenimo, ali možemo da promenimo budućnost tako što nećemo praviti iste greške, poručuje Kosei Mito, koji je bio u majčinoj utrobi tog 6. avgusta 1945. kada je bačena atomska bomba na Hirošimu.

Sada ovaj sedamdesetoosogodišnji penzionisani učitelj ima svoju misiju u informisanju onih koji posete Memorijalni park mira u Hirošimi šta se zapravo dogodilo pre i posle bacanja “Mališana” na ovaj japanski grad.

Mito nije zadovoljan informacijama koje nudi Memorijalani muzej mira u Hirošimi i smatra da se ulepšava istorija.

Zato je, pre 18 godina, postao samostalni vodič kroz park i ima svoj sajt i blog na kojem zainteresovani mogu da nađu sve informacije koje on ima o njegovoj porodici i dešavanjima pred kraj Drugog svetskog rata.

Tokom obilaska odvešće vas na sva bitna mesta, od epicentra eksplozije koje je, za razliku od Nagasakija, teško naći jer nema znakova koji turistima na to ukazuju, preko groblja sa spomenicima na kojima pod rukama možete osetiti pravac udara eksplozije, zatim Kupole, najpoznatije zgrade (tada industrijskog centra) ovog grada koju ni atomska bomba nije do temelja srušila, do spomenika žrtvama i vatre koja će biti ugašena tek kada na zemlji ne bude nuklearnog oružja.

Svako mesto ima svoju priču i on će vam je ispričati na svoj način, onako kako je priča gostima iz 180 zemalja sveta kojima je bio vodič, a njih je bilo više od 100.000.

Iz Srbije je reporterka Danasa bila pedeset i neka po redu.

Zbog svoje posvećenosti poslu i svojoj misiji prošle godine postao je Građanin godine Hirošime.

„Nastaviću da što većem broju ljudi govorim činjenice o tome šta se ovde dogodilo. Nastaviću da sejem seme mira“, rekao je Mito na dodeli ovog priznanja.

Prema njegovim rečima, čak 70 odsto preživelih ne mogu da pričaju svoju priču čak ni svojim članovima porodice zbog traume koju su preživeli.

Ali njegovi roditelji su je njemu ispričali, ali je i on samostalno istraživao šta se sve dešavalo pred bacanje prve atomske bombe i sakupljao dokumentaciju.

“Pre ili kasnije ću umreti i moje ćerke i žena će ovo će dati gradu Hirošima”, kaže on pokazujući na sakupljene dokumente kojima ilustuje svoju priču.

Ona počinje 300 godina pre 1945. koliko je kuća njegovih predaka postojala u centru Hirošime. Međutim, tokom Drugog svetskog rata nije bilo bezbedno biti u velikim gradovima zbog stalnog bombardovanja, pa su se njegovi roditelji, četiri meseca pre tog 6. avgusta iselili na selo.

“Moja majka je bila četiri meseca trudna sa mnom. U trenutku kada se ona vratila u grad da vidi šta je sa kućom, bomba je bačena. Oboje smo pretrpeli veliku radijaciju. Bio sam veoma bolestan i izostajao sam iz škole skoro mesec dana svake godine. Na sreću, majka je ovog aprila napunila 106 godina i najstarija je žena preživela. Naravno, preživela je dva puta rak krvi. Ali ima jak um i vrlo dobru memoriju. Moj otac je doživeo svoju 93. godinu. Bio je učeitelj u školi koja je bila tri kilometara od epicentra. U trenutku udarca bio je unutar škole i nije bio izložen vrelini eksplozije ali jeste radijacije. Ništa se nije desilo sa njim, nije imao fizičke probelme, osim tumora. Deda je umro 27 dana posle ekplozije, a tetka i baka su ostale na selu i nisu bile izložene radijacii ali su udisale radioaktivnu prašinu i dodirivale radioaktivne površine”, završava on priču o svojim roditeljima koju su preživeli ovu katastrofu čovečanstva.

Čini se da mu je od lične priče važnije da iskaže ono što smatra da nedostaje u Muzeju o bacanju atomskih bombi na Japan.

Više puta ponavlja da mnoge informacije nedostaju i da su sakrivene, kao i da učenici i mladi nemaju priliku da o tome uče na pravi način zbog sistema obrazovanja koji je, prema njegovim rečima, potrebno menjati.

“Malo ljudi zna da je tog dana puno studenata agenata umrlo. Od njih se očekivalo da budu lideri u zemljama koje bi Japan kolonizovao u Južnoj Aziji. Američke vazdušne snage su znale da su ovde njeni vojnici, ali nikada nije htela da prizna i identifikuje ih. Najnovije istraživanje pokazuje da čak i sada više od polovine Amerikanaca i 40 odsto Japanaca opravdava upotrebu atomske bombe. I veruju da je bacanjem atomskih bombi na Hirošimu i Nagasaki Japan nateran da se ranije preda. Studenti obe zemlje nemaju šansu da saznaju istinu o atomskim bombama, ni japanskoj istoriji uključujući kolonizaciju zemalja Južne Azije”, kaže on.

Ali konstatuje da je najčudnije to što se većina važnih informacija o atomskim bombama mogu naći u amaričkim arhivama.

“Amerikanci su heli da znaju koliko je ekspolozija destruktivna. Na osnovu podataka napravili su simulaciju koliko je potrebno atomskih bombi da se uništi veliki grad u Sovjetskom savezu. Ništa od toga nema u Muzeju. Ne znam zašto. To nije tajna uopšte, a ja nisam specijalac kada sam do toga došao”, navodi on.

Smatra da je Amerika Rusima htela da pokaže koliko je atomska bomba razarajuća.

Na pitanje zašto se Japan predao, kaže da to nije bilo zbog atomskih bombi i ukazuje na to da je mogao i ranije to da uradi ali nije.
Podseća da na 10. mart 1945. i dvočasovni napad na Tokijo kada je umrlo 100.000 ljudi i vojnika uzaludno, a što nije bilo dovoljno za predaju Japana. Kaže da je Japance tada japanska vlast lagala da su pobedili u ratu.

“Pre bacanja atomske bombe, američki obaveštajni zvaničnici su smatrali da će se rat najverovatnije završiti posle dve stvari. Prve, kada vojska Sovjetskog saveza napadne Japan. Ustvari, SSSR je počela rat protiv Japana malo pre druge atomske bombe. Drugo, SAD je garantovala opstanak carskoj potrodici u Japanu i posle rata. Svi američki lideri uključujući i Trumana su znali dobro da moraju ovo da obezbede ako hoće da se Japan preda. Ipak, SAD su iskoristile dve bombe. Poruka caru je bila jasna i pre druge bombe, pa je on odlučio da se preda. Bomba u Nagasakiju nema veze sa predajom Japana”, kaže Mito.

Na pitanje koji je njegov zaključak zašto nedostaje toliko stvari u zvaničnoj priči o bacanju bombi, odgovara prevelika gostoljubivost.

“Japanski ljudi su vrlo dobri prema drugima. Radimo stvari za druge i pre nego nas pitaju”, opisuje je on kako vidi sebe i svoje sunarodnike.
A na pitanje otkud tolika gostoljubivost čak i sada odgovara da je to zbog američkog nuklearnog kišobrana pod kojim Japan želi da bude.
Njegov zaključak je takođe da su bombe u Hirošimi i Nagasakiju bile dobro pripremljen eksperiment, budući da su zbog dobre tehnologije ekspolodirale po planu i omogućile Americi da istražuje eksploziju i posledice.

Kao još jedan primer onoga što nedostaje Muzeju navodi repliku bombe “Mališana” koja je izložena, posle rekonstrukcije muzeja pre šest godina, ali bez antena, koje su, prema njegovom sudu, najvažniji deo bombe, a koje su služile za navođenje i merenje. Kada je pitao zašto nema antena, iz Muzeja je dobio odgovor da antene nisu bitne i da su dekoracija.

“Neverovatno, ali istinito”, uzvukuje.

Upitan da li je frustriran zbog nedostatka informacija i da li je o tome pokušao da razgovara sa predstavnicima vlasti u Tokiju i Hirošimi, odgovara da neće da ga slušaju i da nije u poziciji da menja politiku zemlje, te da mu jedino preostaje da širi priču posetiocima Hirošime.

“Japanski narod voli jedoobrazbost, odnosno uniformnost. Japanci su vrlo drugačji od drugih i većina ne voli diskusiju. To nas ne čini lakim, ali vrlo smo dobri”, smatra Mito, koji nije član udruženja preživelih jer ne želi da njegovo znanje i praksu bilo šta ograničava.

Prenosi istraživanje prema kojem 78 odsto preživelih nema negativna osećanja prema SAD i to objašnjava time što su Japanci u 80 odsto slučajeva budisti i duboko u umu im je da se ne svete.

Dodaje da se svet vraća unazad, da je jedan hladni rat završen ali da počinje drugi, te da mnogi stariji ljudi smatraju da ovo vreme sada u Japanu lični na ono pred rat.

“Ono što lideri i političari govore i rade je vrlo različito. Mnogo političara ne zna šta se desilo ovde. Ne možemo pogoditi šta misle svetski lideri. Niko ne može da očekuje kada će se rat desiti. Sve se menja iz dana u dan. Plašim se da će neki lider iskoristiti nuklearnu bombu, ali ne znam koji. Oni prete, ali nemoguće je proniknuti šta zaista misle. Pitam se zašto ljudi mogu biti tako okrutni i ubijaju nevine ljude”, odgovara on na pitanja o mogućnosti izbijanja novog rata ali i upotrebe nuklearnog oružja.

Ocenjuje da je savezništvo sa SAD važno, ali da je problem u tome što odbrambeni sporazum nije jednak, a trebao bi da bude.

“Vlast u Japanu ne želi da ga menja jer veruje da američko nuklearno oružje štiti Japance. Ne osećam se nezavisno”, opisuje on.

Želi pokajanje Amerike, ali zna da ne može da ga očekuje.

Podsetimo, Nobelova nagrada za mir ove godine dodeljena je japanskoj organizaciji Nihon Hidankjo za napore da se nuklearno oružje nikad više ne upotrebi. Organizaciju su 1956. osnovali preživeli napade atomskih bombi na japanske gradove Hirošimu i Nagasaki, 6. i 9. avgusta 1945. Preživeli bombardovanje poznati su kao hibakuše.