Koka kola je verovatno globalno najprepoznatljivija robna marka u modernoj ljudskoj istoriji. Možda čak i celoj istoriji. Proces nastanka koka kole trajao je više godina. Konačno je nastala 1886. godine, a napravio ju je Džon Pemberton iz Džordžije, fakultetski obrazovan čovek, apotekar, mason, robovlasnik, pukovnik konfederacije i narkoman. Svaka od ovih činjenica imala je udela u nastanku Koka kole.

Pemberton je rođen 1831. godine u Džordžiji u Noksvilu. Već 1850. godine završava medicinski fakultet. Osniva nakon toga svoju apoteku. 1853 godine se ženi, a odmah zatim dobija i sina. Naredne godine stiče svoje prve robove. Sve je išlo kako treba, prava južnjačka „idila“. I sve bi bilo i dalje idilično – posao, porodica, robovi među kojima i mlađane crnkinje, da 1860. godine na predsedničkim izborima nije pobedio Abraham Linkoln.

Linkoln je bio vatreni republikanac, a republikanci su bili protivnici robovlasničkog sistema. Ironija iz današnje političke vizure je da su najvatrenije pristalice i branioci robovlasničkog sistema bile demokrate, odnosno „južnjačke demokrate“ kako ih danas zovu. Iako je bio protivnik robovlasničkog sistema, Linkoln se nije zalagao za njegovo ukidanje (jer je verovao da bi to vodilo momentalnom raspadu zemlje), ali je njegova platforma podrazumevala zabranu širenja robovlasništva na nove teritorije koje su se pripajale SAD-u i tek su trebale da postanu države.

Južne države su ovo videle kao severnjačku lukavost, tj. znale su da bi to vodilo njihovom nadglasavanju u kongresu SAD (gde su južnjaci kroz istoriju uglavnom imali većinu), budući da ti neki novi kongresmeni i senatori ne bi bili iz robovlasničkih država, već bi se pridružili državama tzv. severa, tako da bi se politika i ekonomska pravila postepeno okrenula protiv njih.

Nakon nekoliko neuspešnih pokušaja kompromisa (nudilo se jugu da deo novih teritorija ipak postane potencijalno robovlasnički), južnjačke države početkom 1861. godine proglašavaju secesiju, osnivaju Konfederaciju američkih država, opsedaju i zauzimaju bez veće muke utvrđenja regularne američke vojske, a što je praćeno mnogobrojnim predajama i prelaskom na stranu konfederacije čitavih delova vojske i brojnog oficirskog kora po principu svka ptica svome jatu. Linkoln šalje vojsku da se oslobodi federalna imovina – utvrđenja (dakle sam početak sukoba je vezan formalno za tu činjenicu), i tako počinje američki građanski rat.

Jug je bio vatren, u patriotskom zanosu. Svi su pohrlili u novu vojsku svoje otadžbine. Nisu želeli da im neko iz Vašingtona uskraćuje njihove slobode i pravo da odlučuju kako će živeti. Svetli ideali slobodnog izbora za koje su hrabro ginuli u narednim godinama. Šteta samo što su tu slobodu koristili za odbranu „prava“ da budu vlasnici drugih ljudi tamnije boje kože. Iako je sukob počeo kao sukob zbog ometanja federalne imovine, robovlasništvo postaje uskoro centralna moralna tačka rata.

Džon Pemberton, kao i mnogi drugi, obuzet novonastalim južnjačkim patriotskim zanosom prijavljuje su u vojsku konfederacije. Zahvaljujući činjenici da je bio mason, te da mu je stric i imenjak bio visoki oficir konfederacije (general Džon Kliford Pemberton, učesnik američkih ratova protiv Seminola, Meksika itd. i koji je na samom početku prešao u snage Konfederacije), on vrlo brzo napreduje te postaje pukovnik konfederalne vojske. Vatreno se borio sve vreme i do samog kraja rata. Kao pukovnik konfederacije učestvovao je i u poslednjem velikom okršaju između severa i juga – bitka za Kolumbus aprila 1865. godine.

U Kolumbusu, glavnom proizvodnom centru vojske juga, skoncentrisani su bili najtvrđi i najokoreliji južnjaci. Nedelju dana pre te bitke, general Li se već predao generalu Grantu, ali južnjaci skoncentrisani u Kolumbusu nisu odustajali. Bila je to zaista poslednja velika i vatrena bitka američkog građanskog rata.

Naš Džon Pemberton je učestvovao u očajničkim borbama prsa u prsa i tamo je zadobio gotovo fatalnu ranu – vojničkom sabljom su mu proburažene grudi. Ipak, brza lečnička intervencija i nega je urodila plodom i uspeo je da preživi.

Međutim, platio je visoku cenu – kao mnogi drugi ranjenici tog vremena postao je narkoman – morfijumski zavisnik, tadašnji univerzalni lek protiv velikih bolova.

Zavisnost se vremenom pogoršavala i u narednim godinama mučila je Pembertona. Pokušao je da iskoristi svoja farmaceutska znanja kako bi napravio alternativu morfijumu i koja bi mu olakšala njegove muke. I tako počinje laboratorijski rad koji će posle više godina dovesti do nastanka Koka kole. U to vreme pravi medicinski, farmaceutski i aristokratski hit je bio kokain kojem su se pripisivala mnoga pozitivna čudesna svojstva. Zato se Pemberton okreće eliksiru poznatom u evropi kao francusko koka vino, te pravi svoju varijantu pod nazivom Pembertonovo francusko koka vino i uskoro kreće i sa uspešnom prodajom i reklamom.

Piće se sastojalo iz vina, ekstrakta kokinog lišća u kojem je bilo i kokaina i ekstrakta kola oraha (plod afričkog zimzelenog drveta cola acuminata) sa visokim sadržajem kofeina i koje daje specifičan kola ukus. Eliksir se uspešno prodavao kao čudesan napitak za podizanje zdravlja, opšteg stanja i naročito genitalnih organa.

Uskoro međutim počinje prohibicija. U Džordžiji se 1885. zabranjuje alkoholno piće te je Pemberton prinuđen da menja recept. Umesto vina počinje da koristi soda vodu i karamelizovani šećerni sirup i – nastala je Koka kola!!! Ime je dobila na osnovu dva glavna sastojka – kokinom lišću i kola orahu. Takođe je prodavana kao apotekarski proizvod – tonik za mozak, koji podiže opšte stanje organizma, i naravno pozitivno utiče na raspoloženje i genitalne organe – zamislite samo efekat koji je kombinacija kokaina, kofeina i šećera. Na žalost, Pemberton se teško razboleo, kancer ga je počeo izjedati i pritisnut troškovima lečenja prodaje svoje recepte i pravo na pravljenje Koka kole. Umire 1888. godine bolestan i u nemaštini, ne stigavši da vidi prave razmere pića koje je napravio.

U to vreme, pa zatim i naredih par decenija, Koka kola je zaista u sebi sadržala kokain u određenim nevelikim koncentracijama. I tako je bilo prvih par decenija. Uskoro počinje da se priča i da se saznaje o negativnim efektima kokaina, što će uticati na konačan recept Koka kole. Međutim, od tih saznanja još je bio važniji trač (uzmite u obzir da je to i dalje onaj jug Amerike) da pod dejstvom tog pića crnci napastvuju fine američke bele dame. Kokain je izleteo iz recepta, da bi smo konačno dobili ono što je današnja Koka kola.

Ono što je i danas jako zanimljivo jeste da je Koka kola, odnosno jedna od kompanija u njenom vlasništvu, jedina ovlašćena da u SAD uvozi kokino lišće koje je i dalje potrebno za pravljenje napitka. Dalje se u fabrici vrši ekstrakcija kokaina i neželjenih jedinjenja, a ostatak lišća melje, mikronizuje i koristi za proizvodnju soka. Ono što je posledica toga jeste da je Koka kola potpuno legalni prodavac kokaina i da na njemu prihoduje – godišnje farmaceutskim kompanijama u Americi proda kokain u vrednostima koje se mere stotinama miliona dolara. Zavisnost od painkillera..?

Koka kola je vrlo brzo dobila konkurenciju. Već 1893. godine drugi apotekar Kejleb Bredham u svojoj apoteci pravi Pepsi kolu – bez kokaina i nije bio robovlasnik ako vas interesuje. Kao odgovor na to 1896. se formira The Coca Cola company, koja će u narednim decenijama napraviti globalno nejprepoznatljiviji brend, verovatno u istoriju ljudske vrste. Uskoro to čini i Pepsi, te započinje jedan od najzanimljivijih korporativnih i markentiških ratova – tzv. „cola wars“ koji i danas traje.

Oba pića su postala deo svakodnevnice širom planete.

Izvor: Facebook/Niste znali

Original Article

(Visited 1 times, 1 visits today)