General Nebojša Pavković preminuo je u 79. godini u Beogradu, saopštio je predsednik Srbije Aleksandar Vučić.
Vučić je uputio je telegram saučešća povodom smrti general-pukovnika Nebojše Pavkovića i istakao da je on ostavio trag oficira koji je svoju dužnost obavljao sa snažnim osećajem odgovornosti, posvećenosti i pripadnosti Srbiji.
„Sa dubokom tugom primio sam vest o smrti general-pukovnika Nebojše Pavkovića. Upućujem iskreno i najdublje saučešće porodici, prijateljima i saborcima, kao i svima koji su ga poznavali i poštovali“, naveo je Vučić u telegramu.
On je istakao da je tokom dugogodišnje službe Pavković ostavio trag oficira koji je svoju dužnost obavljao sa snažnim osećajem odgovornosti, posvećenosti i pripadnosti Srbiji, vodeći brigu o ljudima sa kojima je radio i izvršavajući zadatke koji su mu povereni.
Pušten iz Haga zbog zdravstvenog stanja
Nebojša Pavković je krajem septembra ove godine prevremeno pušten je zbog lošeg zdravstvenog stanja, a svoje lečenje nastavio je u Srbiji.
Pavković je bio osuđen u Hagu za teške ratne zločine počinjene nad civilnim stanovništvom tokom rata na Kosovu i Metohiji.
Na odsluženju kazne bio je u finskom zatvoru.
Karijera u vojnoj službi
Nebojša Pavković je rođen u Senjskom Rudniku 10. aprila 1946. godine. Učiteljsku školu završio je 1966. godine u Aleksincu. Visoke vojne škole završio je u Beogradu sa odličnim uspehom.
Bio je komandant Treće armije od decembra 1998. godine do februara 2000. godine, u vreme NATO bombardovanja Srbije i rata koji se vodio na Kosovu i Metohiji.
Za načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije postavljen je u februaru 2000. godine, a malo pre toga odlikovan je Orednom slobode koji mu je dodelio Slobodan Milošević.
Pavkovićeva naređenja armiji 5. oktobra
Javnosti je posebno zanimljiva Pavkovićeva uloga u događajima oko 5. oktobra.
Tačne detalje o tome prikupio je i objavio u u naučnom radu istoričar Bojan Dimitrijevića.
Ispostavilo se da je vojni vrh u ranim prepodnevnim časovima 5. oktobra pripremao snage za intervenciju
Načelnik GŠ general Pavković je 5. oktobra naredio 1. armiji: „Sprečiti prolaz učesnika rušilačkih demonstracija i ugrožavanje objekata u dodeljenom rejonu“.
Naređena je gotovost za posedanje i obezbeđenje rejona na prostoru Dedinja i Topčiderskog brda (sa tenkovskom četom i mehanizovanim vodom iz 1. oklopne brigade). Delovi snaga iste brigade bili su spremni u kasarni „Vojvoda Stepa Stepanović“ na Voždovcu za zatvaranje pravaca i raskrsnica Bulevar JNA – Crnotravska – Borska ulica, a rezerva sastavljena od čete VP i jedne motorizovane čete, pojačane sa pet oklopnih transportera iz 46. zaštitne mtbr, bila je u kasarni Topčider za angažovanje po posebnom naređenju. Inače, ova brigada imala je zadatak zaštite objekata Saveznog ministarstva odbrane i Generalštaba u ulici Kneza Miloša, u centru Beograda.
Sasvim je sigurno, međutim, da kod profesionalnog sastava Vojske nije bilo raspoloženja da se preduzimaju bilo kakve agresivne mere prema narodu koji je želeo političke promene i čiji je broj rastao iz dana u dan.
Iako u pripravnosti i sa razvijenim snagama za intervenciju, Vojska Jugoslavije nije intervenisala ni na jednoj tački tog dana, osim što se možda nekoliko tenkova pokretalo u rejonu Bubanj Potok –Voždovac.
General Pavković je, procenjujući masovnost demonstracija i njihov očigledan ishod, prečuo nekoliko Miloševićevih poziva.
Vojne intervencije nije bilo. Ostalo je kontroverzno pitanje: da li je vrh Vojske Jugoslavije imao nameru da interveniše u toku masovnih demonstracija u Beogradu 5. oktobra? Model ranijih intervencija vojske upotrebom oklopne tehnike i specijalnih jedinica, kako izgleda, još uvek je bila zadnja karta za očuvanje vlasti Slobodana Miloševića. Pavković i vojni vrh, međutim, procenili su drugačije.
Zadržali su svoje snage od izlaska na ulice i sukoba sa narodom. Tako su, kao i JSO Resora državne bezbednosti, sebi kupili ulaznicu za „petooktobarsku“ Srbiju.
BLISKOST SA KOŠTUNICOM POSLE 5. OKTOBRA
Dimitrijević piše da se indirektno iz referisanja u danima posle 5. oktobra, pa i obraćanja predsednika Koštunice, saznaje da se general Pavković sa njim susreće „skoro svakodnevno“.
Pavković je bio medijator sastanka između „starog“ i „novog“ predsednika SRJ Miloševića i Koštunice 6. oktobra uveče i jedini svedok tog sastanka u Miloševićevoj rezidenciji, do koje je vozilima iz Palate federacije dovezao Vojislava Koštunicu.
Nešto kasnije Milošević se obraća preko jednog TV kanala i priznaje pobedu novog predsednika.
Koštunica u tom trenutku, pod svojim realnom komandom ima samo Vojsku Jugoslavije.
General Pavković je u ime svih pripadnika Vojske i svog kolegijuma poželeo u danima nakon 5. oktobra dobrodošlicu novom predsedniku na sastanak Generalštaba.
Retorika je tom prilikom bila upadljivo drugačija od one korišćene samo pre nekoliko dana – pre 5. oktobra.
Na kraju sastanka, novi predsednik SR Jugoslavije Koštunica je u dužem obraćanju istakao da ima „puno poverenje u VJ i njen starešinski kadar.
Kritikujući više puta „američki hegemonizam“ ili „NATO-ovsku agresiju“, Koštunica je iznosio stavove sa kojima se najveći deo vojnog vrha u potpunosti još od ranije identifikovao, prenosi Dimitrijević.
Smena sa mesta načelnika Generalštaba
Koštunica ukazom smenjuje načelnika Generalštaba Nebojšu Pavkovića, 24. juna 2002. godine, pošto se dvadeset meseci odupirao zahtevima čelnika DOS-a i pritisku zapadnih diplomata. U nedavnim intervjuima on je otvorenije govorio da je Pavkovića zapravo zadržavao upravo zato što su njegovu smenu tražile zapadne diplomate, da bi pokazao da je imun na pritiske.
Koštunica je promene na vojnom vrhu konačno najavio u decembru 2001. godine; o promeni načelnika Generalštaba razgovaralo se prvo na sednici Vrhovnog saveta odbrane 28. marta i 1. aprila 2002, ali da je odložena odluka da ne bi bila povezana sa eskalirajućim slučajem Perišić.
Kada je Koštunica krajem juna 2002. konačno predložio Pavkovićevu smenu, Milo Đukanović i Milan Milutinović odbili su da takvu odluku podrže. Koštunica svojim ukazom penzioniše Pavkovića, a ovaj javno odbija da prihvati Koštuničinu odluku.
On tada optužuje Koštunicu da mu je godinu dana pre smene, u noći između 4. i 5. juna 2001. godine, naredio vojni upad u vladin Biro za komunikacije u Ulici kralja Milana 36 u Beogradu, odnosno da se ovaj složio sa takvim zahtevom svojih savetnika, Ljiljane Nedeljković i Gradimira Nalića, kao i generala Ace Tomića.
Koštunica je 28. juna 2002. u javnom pismu negirao da je ikakve naredbe za napad bilo, ali je saopštio sumnju da je prisluškivanja bilo.
Vladina strana optužuje Koštunicu za pokušaj uvođenja „vojne diktature“ (Zoran Živković, 1. jul 2002). Pošto u saveznoj skupštini nije postignuta saglasnost oko anketnog odbora (tj. oko toga šta bi trebalo da istražuje – prisluškivanje ili naređenje za upad), republička skupština obrazovala je svoj anketni odbor, koji je radio od 22. jula do 30. avgusta uz direktan prenos na RTS-u, uz ispitivanje službenika vlade i šefa vladinog Biroa za komunikacije, kasnijeg tužioca mnogih medija Vladimira Bebe Popovića, tri penzionisana generala, među kojima i Aleksandra Vasiljevića (bivšeg načelnika samog KOS-a), a ide i do kafe-kuvarica i konobara iz palate Federacije.
Anketni odbor je 30. avgusta objavio svoj konačan izveštaj, ali tada su već svi bili zabavljeni predizbornom predsedničkom kampanjom.
Pavković se kandidovao za predsednika Republike.
Srpska radikalna stranka je tvrdila da je Republička izborna komisija prema njemu bila suviše širokogruda pošto Pavković u predviđenom roku nije predao neophodnih 10.000 ispravnih sudski overenih potpisa građana, već 6405.
Bilo je tvrdnji da su neki od potpisa za Pavkovića bili dati na formularima za kandidata Labusa.
Posle smenjivanja a pre izbora Pavković je dobio velik publicitet u medijima, naročito na privatnim televizijama Pink i BK TV koje su se ubrzano udvarale vladi.
HAPŠENJE U SABLJI zbog pokušaja ubistva Vuka Draškovića
U proleće 2003. Pavković je bio uhapšen pod sumnjom da je odobrio upotrebu vojnog helikoptera za bekstvo organizatora atentata na Vuka Draškovića u Budvi 2000. godine.
Jedan od razloga zbog kojih je Pavković tokom akcije Sablja završio u pritvoru bila je sumnja da je posredno učestvovao u atentatu na Vuka Draškovića 15. juna 2000. u Budvi.
Čini se, naime, da je upravo Pavković naredio da se počiniocima, Dušanu Spasojeviću i Vladimiru Jovanoviću, prilikom njihovog bekstva, na raspolaganje stave vojni helikopter, uniforme i lažne isprave Vojske Jugoslavije.
Kako je „Vreme“ saznalo u aprilu 2003, Pavković je naređenje za upotrebu helikoptera lično potpisao, dok je u istrazi naveo da je postupio po naređenju Slobodana Miloševića – naveo je takođe da je to naređenje zaveo u svojoj službenoj beležnici, ali potraga za dotičnom beležnicom nikada nije okončana.
Pozivajući se na činjenicu da su vojni helikopteri često prevozili policajce iz i u Crnu Goru, kao i na svoje poznanstvo sa Vukom Draškovićem, Pavković je neposredno po puštanju iz pritvora odgovornost prebacio na druge i opet istakao svoju poslovičnu neposlušnost.
„Vojska je po posebnom sporazumu koji su potpisali ministar Pavle Bulatović i general Momčilo Perišić imala obavezu da opremu daje MUP-u. To naređenje ja sam preneo na potčinjene, to je desetak, petnaest ljudi, i nemoguće je bilo sakriti ga. Istražiteljima sam rekao da ja nikada ne bih prihvatio učešće u zločinu, a i da sam prihvatio, dao bih helikopter iz Beograda, i niko, sem mene, čak ni piloti, ne bi znali ko se tim letom vozio. Takvo naređenje bih odbio i Miloševiću i svima drugima, kao što sam, što je poznato, i odbijao.“
Osuđen u Haškom tribunalu
Obavljao je brojne dužnosti u Jugoslovenskoj narodnoj armiji (JNA), a od 1994. godine bio je raspoređen u Prištinskom korpusu na Kosovu i Metohiji, kojim je komandovao od 1998. godine.
Protiv njega i drugih generala je krajem 2003. podignuta optužnica Haškog tribunala, a 2005. godine je izručen Međunarodnom krivičnom sudu za bivšu Jugoslaviju u Hagu.
Proglašen je krivim 2009. godine po svim tačkama optužnice i osuđen na 22 godine zatvora za deportacije, prisilna premeštanja, ubistva, progone i druga nehumana dela.
Zajedno sa njim, osuđeni su i Vladimir Lazarević, Nikola Šainović, Dragoljub Ojdanić i Sreten Lukić. Prvooptuženi Slobodan Milošević je umro u pritvoru a Milan Milutinović je oslobođen optužbi.
Post Views: 229
