KNJIŽEVNA KRITIKA – Tragedije bez kraja

aaaaaaaaaaaaaa

Foto: Privatna arhiva

IMAJUĆI u vidu celokupno književno delo Enesa Halilovića, pa i ovaj izbor, objavljen u Plavom kolu Srpske književne zadruge 2024, a čiji je naslov „Kamenorezački zanat“ – koji sadrži 21 priču iz „Potomaka odbijenih prosaca“ (2004), 24 priče iz „Kapilarnih pojava“ (2006), a iz „Čudne knjige“ (2017, 2018) sa novim pričama 46 – možemo potvrditi samo ono što su književni tumači do sada već uočili: da je narečeni autor majstor kratke priče harmsovskog tipa, erudita, izvanredan poznavalac svetske i naše kulturne i književne tradicije (Jahja Fehratović); da se njegovo delo, gotovo u celini, temelji na poznavanju orijentalne kulture, a da je u njegovom delu dominantni pripovedani prostor Pešter sa okolinom; da su u pričama u velikoj meri zastupljeni motivi muško-ženskih odnosa, kako nalazimo i postavljanje sihira (crne magije), što je samo jedna od očiglednih veza njegovog stvaralaštva sa narodnim običajima i usmenom književnošću; da su pojedine njegove priče bajkolike, da to, naravno, uopšte nije slučajno, i taj njihov vid, kao i neretko onih priča koje su proistekle iz mita, potvrđuju vezu sa folklorom.

Inače, pripovedač uvek insistira na poreklu priče čiji je izvor svagda van pojedinca, a koju on nadograđuje. Priča iz naroda povod je za nastanak i njegove priče. Otuda u njima nalazimo formulacije „Kazuje naš narod“ ili „pričala mi je Džemila“… (Jasmina Ahmetagić). Sa druge strane, Enes Halilović je analitički posmatrač sveta, što može biti povod za priču koja sadrži „jednu veliku istinu ili upečatljivu sliku“ (Jahja Fehratović), lik basne, kao i dosetke, dodajemo mi.

Foto promo

Ipak, koji god lik da ima njegova priča, ona kazuje o sudbinama ljudi jednog kolektiva koji žive i delaju u skladu sa drevnim i strogim nazorima orijentalne kulture čiji su refleksi prisutni i u muslimanskim zajednicama na Balkanu (Veysel Mehmet). I kada ih poštuju, oni bivaju kruti, neumoljivi, ne iskazuju ljubav prema bližnjima, neretko čine represiju nad drugima, ne kaju se, nikada ni od koga ne traže oproštaj. Posledice takvog delanja često se ne završavaju dobro ni po njih same. Ukoliko nazore tog kolektiva neko od junaka prekrši, takođe strada.

Uopšte, u delu Enesa Halilovića mnogo je tragedija, koje su neprestano umnožavaju i kojima, zapravo, nema kraja. To nas, dok čitamo ovaj izbor priča, čiji naslov nosi konkretnu, tamnu, simboliku, a imajući u vidu celokupno delo ovog stvaraoca – jer on je, u sasvim pozitivnom smislu, pisac jedne knjige – podstiče da istražujemo uzroke tih činjenica istovremeno i sa književnog, i sa kulturološkog i sa antropološkog i sa psihološkog aspekta. Pitanje sveprisutne nesreće u njegovom delu, ali i zla koje u pojedinim likovima opstojava, odavno nas opseda – jer u njegovoj prozi nema srećnog čoveka.

Važno je na ovom mestu istaći da žene u tom svetu malo o čemu odlučuju, često čak ni o sopstvenom telu, ni o svojoj sudbini, ni o izboru životnog saputnika, ni o svojoj deci…

One najčešće, posve nedužne, trpe posledice muških odluka i postaju tragične ličnosti.

Njihova nesreća konstantno se umnožava nagomilavanjem negativnih muških odluka, koje pokreću pravu stihiju. Stoga se stiče utisak da je u prozi ovoga pisca prirodni potencijal junaka, naročito muškaraca, zlo koje se razvija i umnožava. Zlo često proishodi iz straha muškaraca, jer je, kako pokazuju istraživanja, muškost u kulturi časti nesigurna.

Sudbine Halilovićevih junaka su teške, a priče o njima čudne i, uprkos svemu, lepe. Jer, „oko lepote su uvek ili mrak ljudske sudbine, ili sjaj ljudske krvi“ (I. Andrić, „Razgovor sa Gojom“).