Kakve veze ima odbegli tigar iz zoološkog vrta koji upada u poslovnu kancelariju sa širenjem koronavirusa: Hrvatski profesor Igor Rudan objašnjava kako da što pre izađemo iz karantina (i zašto je to važno)

0
29
Foto: Profimedia

Kako stvoriti uslove za izlazak iz karantina, kako bi mogao izgledati suživot s koronavirusom i kako se može “napasti virus”, pita se u novom autorskom tesktu za Večernji.hr hrvatski profesor Igor Rudan.

Hrvatska je privremeno postala veliki karantin. Time građani onemogućavaju novom koronavirusu širenje prevelikom brzinom. Zahvaljujući tome, broj teških slučajeva COVID-19 u našoj zemlji ne bi smeo prebrzo da naraste. To će omogućiti našem zdravstvenom sistemu da pomogne svima koji razviju teži oblik bolesti. Naši će zdravstveni delatnici idućih nedelja spasiti mnoge živote. Budemo li se svi pridržavali odredbi karantina, naš će zdravstveni sistem moći da nastavi da pomaže i obolelima od svih drugih bolesti u potrebi za intenzivnom negom. Boravkom u svojim domovima svi sada čuvamo naše zdravstvo od preopterećenja, koje bi se inače moglo dogoditi pod pritiskom prevelikog broja pacijenata s koronavirusom.

Nakon što smo se svi zatekli u ovako neobičnoj situaciji, mnogi su mi se ovih dana obratili s pitanjima. Najčešća od njih su: “Šta će sada biti dalje?”; “Koliko će ovo trajati?”; “Zašto nismo testirali puno više pa izbegli karantin, kao neke zemlje Azije?”.

Mnogi se ovih dana pitaju i jesmo li zasita morali ovako da ugrozmo ekonomiju da bismo, kako kažu, “produžili za nekoliko godina živote onih među nama koji su već ionako najstariji i najbolesniji?” Mnogima nije jasno ni zašto se u društvima stvorila klima koja ljudima brani “pravo na umiranje od COVID-19”? Poređenja radi, godišnje oko 8 miliona ljudi u svetu premine direktno zbog pušenja. Gotovo milion tih smrti čine nepušači, koji udišu dim cigarete svog člana domaćinstva. Zašto se na ovaj isti način ne prate smrti svih tih nesretnih “pasivnih pušača”? Nadalje, više od milion ljudi godišnje umire u saobraćajnim nesrećama. Svi se vozači izlažu vožnji, ali ne prežive je svi, niti su uvek sami krivi za to. Zašto je izlaganje koronavirusu drugačije od izlaganja vožnji? Konačno, oko milion ljudi godišnje umire i od AIDS-a. Svejedno, niko zbog tih ukupno deset miliona smrti godišnje ne brani ni pušenje, ni vožnju auta, a niti polne odnose svom stanovništvu. A sada smo zbog COVID-19 svi odjednom u kućama. Pritom smo ugroženi i od virusa i od ekonomske katastrofe, a očito i od zemljotresa Što se to onda, ovde, zapravo zbiva? Zašto je pola miliona mrtvih od gripe svake godine potpuno nezanimljivo široj javnosti, ali svaka smrt od COVID-19 zanimljiva do te mere da država za državom razvijenog zapada upravo čini ekonomski suicid? Ili, zašto javnosti nije zanimljivo šest miliona smrti siromašne dece u svijetu? Čini se da bi žrtve svih spomenutih bolesti bilo čak i razumnije spašavati od pretežno umirovljenih, starih i bolesnih osoba širom sveta kojima sada prijeti zaraza s COVID-19.

To uopšte nisu jednostavna pitanja i nisam siguran da na njih imam jasne odgovore. Veseli me ipak što se napokon pojavljuju i prvi jasni planovi, naučno utemeljeni, kako iz ove situacije ipak izaći relativno brzo, uz minimalne ljudske žrtve i izbegavajući potpun slom ekonomije. Prvi korak svih tih planova uvek je brzo i odlučno zatvaranje puteva daljnjeg širenja virusa. Time se izbegava prebrzo stvaranje ogromnog broja zaraženih. Zdravstveni sistem se štiti od potpunog kolapsa, a mnogi ljudski životi biće spašeni. Nakon toga, postoji vrlo širok spektar daljnjih opcija. Autor Tomas Puejo nedavno je izložio trenutno najrazumniju strategiju borbe s koronavirusom i nazvao je “Čekić i ples”. Očekujem da će se tokom idućih nekoliko nedelja brojne vlade razvijenih zemalja prikloniti nekoj varijanti ovog rešenja, jer je razumno. Ono štiti živote ljudi i zdravstveni sistem, ali i ekonomiju. “Čekić” je intenzivan i ne predug karantin kojom se preokreće tok epidemije i smanjuje broj zaraženih. “Ples” je zatim naš suživot s virusom, nalik na eskiviranje udaraca u stilu Muhameda Alija, gde mu ne smemo više nikada dopustiti da se brzo proširi na velik broj ljudi.

Elektronsko (PDF) izdanje Nedeljnika (br. 428), od 26.marta do 2. aprila

Stoga, kada ova neobična situacija jednom završi, ocena uspešnosti svake države u nošenju s korona-krizom temeljće se na sledećih pet pitanja:

1. Koliko je dugo i efikasno “prva linija obrane” uspevala sprečiti slobodno širenje koronavirusa među stanovništvom? U slučaju Hrvatske, tu smo bili praktično najbolji u Evropi. 2. Kad je virus probio “prvu liniju obrane” i započeo eksponencijalno širenje među stanovništvom, koliko je brzo i odlučno aktivirana mera strogog karntina? U slučaju Hrvatske, mere aktivacije započele su u pravo vreme, s planom da broj zaraženih ne pređe nekoliko hiljada, a broj teških slučajeva samo nekoliko stotina. Da nije bilo potresa i bega mnogih na jug, verojatno bi se postigle tačno te brojke, no videćemo za nekoliko dana gde će biti vrhunac broja zaraženih. 3. Koliko se stanovništvo striktno pridržavalo karantina? Tu sada zavisimo od discipline svih nas, da nam se ne dogode problemi koje zbog svoje nediscipline sada imaju Italijani i Španci. Ostanite, zato, ako ikako možete, u kućama. 4. Koliko je brza i aktivna država bila u mobilizaciji svojih kapaciteta i ljudskih resursa, te kreativnih i inovativnih rešenja, kako bi razvila konkretan plan za što brži izlazak iz karantina i suživot s koronavirusom? Ovo je za Hrvatsku sledeći hitan zadatak. Ovde će spadati osnaživanje tehnoloških kapaciteta i ljudskih resursa za testiranje na virus, inovativne ideje o merama socijalnog udaljavanja, mere efikasnog nadzora nad virusom, koriščenje tehnologija za razumevanje kontakata među ljudima i širenja virusa, te drugi. 5. Koliko je efikasno, nakon završetka karantina, država omogućila svojim stanovnicima prelaz u relativno normalan život i očuvala urušavanje svoje ekonomije, uz trajnu kontrolu širenja virusa? Ovo je naš peti zadatak, ali ni on nije nerešiv.

Kako ćemo to postići tokom idućih mesec dana, te kako bismo mogli nastaviti nakon toga? Pokušaću to objasniti pomoću ove jednostavne priče, koja će vam objasniti našu trenutnu situaciju i opcije koje nam stoje na raspolaganju. Zamislimo najpre čitavu Hrvatsku kao grupu od stotinu ljudi. Radeći za svojim računarima, ta grupa odrađuje noćnu smenu u nekoj kancelariji blizu maksimirske šume. U tu se kancelariju ulazi kroz prilično dug hodnik. U maksimirskoj šumi je, kako znamo, smešten i zoološki vrt. Priča se takođe da šumom noću luta i nekakav vampir. Zbog blizine divljih životinja i tih glasina o vampiru, nas stotinu uposlenih u kancelariji napravilo je okruglu mrežu od vrlo čvrstog konopca. Po okruglom rubu te mreže zavezali smo stotinu cigli. Jedne noći, iz zoološkog vrta pobegao je tigar. Čuli smo to na radiju i nadali smo se da neće ući baš kod nas, no izvukli smo ipak onu mrežu iz ormara. Trenutak posle, tigar je ušetao baš u našu kancelariji. Bacili smo na njega mrežu, a zatim se svako od nas čvrsto primio one cigle na njenom rubu i pritisnuo je uz pod. Koliko god snažan bio, tigar je sada bio pritisnut mrežom zahvaljujući zajedničkoj akciji svih nas stotinu. Ne može nam, zapravo, učiniti ništa nažao dok god svako od nas čvrsto pritiska svoju ciglu uz pod. To je naša trenutna situacija s koronavirusom, tome služi karantina.

Odjednom, činilo se da imamo čak tri opcije – nestanak tigra izlaskom sunca, sklepanje puške ili razvoj tečnosti koja bi tigru ubila apetit. Problem je što niti za jednu od njih nije uopšte sigurno hoće li delovati. Za to vreme, ljudima se sve manje drži ta mreža. Popuste li samo dvojica ili trojica na istom mestu, tigar će tamo ispuzati, pa će ga opet trebati hvatati u mrežu. Ipak, sve više ljudi, željno normalnog života, počinje da razmišlja je li bolje kockati se s 99%-tnim izgledom da tigar neće dograbiti baš njih, nego li ovako živeti, čučeći na podu i pritiskajući mrežu o pod zajedno sa svima drugima. O tome pogotovo razmišljaju mlađi, brži i spretniji. No, odjednom se neki inžinjer doseti još nečeg. Udruži se s rudarom do njega. Zamole susede da pridrže njihove cigle, a oni odu u hodnik. Inžinjer naloži rudaru da iskopa tunel ispod hodnika, koji će voditi nazad u šumu. Za to vreme, postavi deset ploča umesto poda hodnika, svaku sa senzorom. Na plafon instalira lasersku zraku koja naizmence osvetljava po jednu od tih ploča. Ako se vazduh usmeri na senzor ploče, a senzor ne registruje vazduh, znači da se na toj ploči verojatno nalazi tigar koji se šunja. Tada će ploča propasti, a tigar pasti u tunel, te se morati vratiti nazad u šumu i moraće nam se prišunjati ispočetka. Ako ikada i uspe provući se kroz takav sistem zaštite, još uvek pre kraja hodnika imamo razapet konopac sa zvoncem. Ono će nas upozoriti da je probio tu obranu i tada ćemo ga opet hvatati u mrežu. Ali u međuvremenu ćemo barem moći normalnije živeti i nastaviti raditi, bez obzira što je izvan naše zgrade tigar. Kada je sistem instaliran i isproban, izguraćemo tigra zajednički vani svojom mrežom, a zatim ga prepustiti stalnom propadanju kroz ploče na podu, upadanju iznova u tunel i vraćanja u šumu.

Tako nekako, otprilike, funkcioniše testiranje na koronavirus. U bilo kojoj epidemiji dovoljno je upamtiti samo jedno: trebamo učiniti sve kako bismo saznali ko je zaražen a ko nije, te zatim fizički razdvojiti zaražene od zdravih. To treba činiti među stanovništvom, ali posebno i u bolnicama, gde je virus najopasniji ako uspe da uđe u njih. Budući da nam je u već nekoliko bolnica ušao koronavirus, svatko ko razmišlja o potpunom izmeštanju svih zaraženih s COVID-19 iz svih bolnica u prihvatne centre, poput novih bolnica u Vuhanu, ima moju punu podršku. Svakom akcijom razdvajanja zaraženih od ostatka stanovništva onemogućujemo virusu dalje širenje. Najvažnije je, pritom, sprečiti njegovo širenje na nezaražene bolničke pacijente, koji su najugroženiji. Ako uspemo da budemo toliko aktivni u traženju zaraženih i izolaciji njih i njihovih kontakata, značajno ćemo usporiti širenje virusa. Ovaj virus trenutno se strašno brzo širi jer svaki zaraženi uspeva da ga prenese i dalje na dve, tri ili čak četiri zdrave osobe u svom idućem koraku. Ali, ako aktivnim pristupom traženja zaraženih širitelja COVID-19 koji još nemaju simptome, te stalnim izdvajanjem njih i svih njihovih kontakata u samoizolaciju, uspemo postići da jedan zaraženi zarazi u proseku manje od jednog zdravog, tada smo svi zajedno prilično sigurni. Epidemija će se polako gasiti sama od sebe, a ogromna većina nas moći će relativno normalno živeti. Manjina će, pak, stalno rotirati u izolaciji i polako se procepljivati preboljevanjem bolesti. Proaktivnim testiranjem, na primer malim epidemiološkim timovima koji će ići u domaćinstva svih koji prijave simptome bolesti i testirati ih, a zatim izolovati njih i njihove kontakte ako su pozitivni na virus, omogućiemo velikoj većini stanovništva siguran suživot s virusom. Svakako bih preporučio i dnevno testiranje svih delatnika bolnica, ambulanti, domova zdravlja, kao i osoba uposlenih u domovima penzionera, jer tamo će takođe biti velikih šteta ako se razvije epidemija COVID-19.

Uz aktivno traženje, testiranje i izolovanje zaraženih i njihovih kontakata, postoje još dva elegantna načina kojima bismo se mogli dodatno zaštititi.

Prvi je da izgradimo neku vrstu “zaštitne mreže”. Mogli bismo definirati vrlo reprezentativni uzorak stanovništva Hrvatske od oko 10,000 osoba, pa ih sve testirati jednom nedeljno. Na taj način, bili bismo sigurni da nam se virus nigde ne “šunja” iza leđa i beži u eksponencijalni rast u nekom delu Hrvatske. Naime, kada izađemo iz karantina, biće moguće izbijanja mini-epidemija bilo gde u Hrvatskoj. One, kako smo već videli u Italiji i nekim evropskim zemljama, mogu vrlo brzo narasti na silno velike brojeve zaraženih. Ovom “mrežom” koju bismo redovno kontrolisali znali bismo da nam se virus nigde u Hrvatskoj ne širi, kao i koliko je, otprilike, Hrvata zaraženo.

Drugi pristup jeste da počnemo tražiti osobe s antitelima, koje su očito prebolile zarazu koronavirusom iako toga nisu bile svjesne, pa im zatim izdati propusnice i uključiti ih u normalan život u važnim ulogama. Za to ćemo, međutim, ipak trebati pričekati čvrst naučni dokaz da je imunitet protiv novog koronavirusa trajan. Testiranje na virus je donekle uporedivo s kontrašpijunažom u ratu. Suočeni smo s neprijateljem koji je nevidljiv, a uz to, o učincima njegovog delovanja postajemo svesni tek nedelju dana kasnije. U međuvremenu ne znamo gde je virus i što nam radi iza leđa. SARS i MERS bili su znatno lakši za suzbijanje, jer zaraženi nisu prenosili virus pre početka kašlja i drugih simptoma. Kod koronavirusa, zaraza se širi već tokom inkubacije, dok zaraženi još nemaju simptome, i to nam je velik problem. Ali, možemo ga barem donekle rešiti aktivnijim testiranjem. Dopustimo li mu, virus će s prvog zaraženog skočiti na još dvoje ili troje, pa sa svakog od njih opet na dvoje ili troje, pa opet. Na taj način, ako je prvi zaraženi nacrtan na dnu stranice papira, nad njim se, korak po korak, stalno rastvara sve šira i gušća “krošnja” zaraženih. Aktivnim testiranjem nalazimo zaražene među nama. Tako toj “krošnji” stalno “pilimo grane”, kako bi ona bila što ređa. Ako se krošnja prestane širiti iz koraka u korak, jer joj stalno krešemo grane gde god stignemo, tada smo u suživotu s virusom. Polako se svi procepljujemo, teško obolele lečimo, a virusu polako preostaje sve manje ljudi koji nemaju imunitet, a na koje i dalje može skočiti.

Na ovaj se način može živjeti s virusom prisutnim u okolini i tako kontrolisati epidemija. Ono što nam poručuje direktor Svetske zdravstvene organizacije, dr Tedros Adhanom, jeste da ne smemo stalno biti u odbrani, u karantinima, i čekati da nam se prijavljuju ljudi sa simptomima kako bismo ih testirali. To bi značilo da smo stalno korak iza virusa. Neprijatelj će nas tada stalno iznova iznenađivati i udarati odnekud. Zato je važno što više testirati, ali pametno i razumno, s jasnim ciljevima. Karantin, jednostavno, ne može biti dugoročnije rešenje u borbi s virusom u Hrvatskoj. Prve procene govore da oko polovine firmi u privatnom sektoru Hrvatske ne mogu izdržati duže od mesec dana ovakve situacije, a njih još 43 odsto duže od 3 meseca, što je zastrašujuć podatak. Njihovim iscrpljivanjem prestat će i punjenje proračuna kroz poreze na dobit, pa više neće biti sredstava ni za plate u javnom sektoru. To će značiti da većina ljudi koja sada sedi u kućama neće više čime moći kupovati hranu, a uskoro neće biti ni hrane. Uz testiranje, postoji još niz inovativnih pristupa kojima ćemo možda morati pribeći kako bismo bili što sigurniji od virusa i italijanskog scenarija bega u eksponencijalni rast. Na primer, mogli bismo u početku preći na radnu nedelju gde bi ljudi koji žive na kućnim brojevima koji završavaju na 1 ili 2 radili ponedjeljkom, 3 ili 4 utorkom, 5 ili 6 sredom, 7 ili 8 četvrtkom, a 9 ili 10 petkom. Time bismo pretvorili hrvatsku populaciju u tzv. “metapopulaciju”, tj. podelili je na pet manjih populacija koje međusobno ne dolaze u dodir. To je slično kao kod broda ili podmornice koji su iznutra podeljeni na pregrade, tako da ga zaštite od potonuća ako se negde probije trup. Tako bismo se i mi zaštitili ako nam virus nekako izazove epidemiju unutar jedne od tih populacija, ne bi se mogao proširiti na ostale četiri petine.

(UŽIVO) Interaktivna mapa: Kako se koronavirus širi u Evropi i u svetu

Možda bi još i bolje funkcionirao dvodnevna radna nedelje, ponedjeljak-petak za sve, jer virusu ne bi omogućavao da se širi iz dana u dan, a omogućio bi nam da ipak vratimo 9 radnih dana u mesecu, uz dodatan rad od kuće gde je to moguće. Možda bi i varijanta “nedelju dana rada, tri nedelje karantina” bila efikasna i sigurna.

Kombinacijom svih ovih mera: (i) stalnom, aktivnom detekcijom zaraženih i njihovog odvajanja; (ii) “zaštitnom mrežom” od 10.000 ljudi za neprekidno testiranje stanja u celoj državi; (iii) rascepkavanjem celog stanovništva na petine, ili pak rad dva puta nedeljno, ponedjeljkom i petkom; (iv) različite mjere izbegavanja socijalnog kontakta, poput zabrana velikih javnih skupova, preporuka nošenja maski i rukavica, te ograničenja putovanja i karantina za dolaske iz inostranstva; te (v) razne inovativne tehnološke solucije, poput aplikacija koje obaveštavju sve stanovnike porukama o statusu zaraženosti ljudi koje imaju u popisu kontakata, sve to se već sada čini mogućim provesti. To bi nas, verojatno, dovoljno štitilo od virusa, a velikoj većini ljudi omogućilo nastavak koliko-toliko normalnih života.

Jer, treba izaći iz ove situacije karantina što pre i planirati već sada.

Možda će ova neobična situacija i za države, kao i za pojedince, biti istorijski podsetnik kolika je važna samoodrživost i nezavisnost o drugima. Možda će mnoge ljude u svetu koje ekonomski aspekt ove krize ostavi bez posla podstaknuti da razmisle o preseljenju na vikednice ili u sela. Sada, kad se bežični internet može dobiti svuda, svejedno je gde čovek na Zemlji zapravo živi. Ali ako ima svoj vrt i svoj bunar, barem neće doći u ovako nezgodnu situaciju u kakvoj su se mnogi zatekli ovih dana. Možda će jedna od posljedica ove krize biti neka nova ideja o organizaciji života pojedinaca i država, temeljena na samoodrživosti.

To bi i Hrvatsku, generalno, činilo robusnijom državom u susretu s brojnim mogućim novim izazovima 21. veka. Koronavirus će u 2020. naneti gubitke čovečanstvu s jedne strane, no s druge će strane umanjiti te iste gubitke. Na primer, smanjće broj saobraćajnih nesreća, broj žrtava nasilja, te smrtnost zbog zagađenog zraka. Uz to, do juče su se lomila koplja oko svakog postotka smanjenja korištenja fosilnih goriva, a sada je odjednom to smanjenje prisilno i ogromno. Time pandemija na prilično neverojatan način barem pomaže borbi čovečanstva s problemom klimatskih promena. U Zagrebu je, pak, samoizolacija zbog pandemije COVID-19 spasila možda i desetine života ljudi koji bi nastradali u potresu. Da sam platio kartu kako bih gledao film s takvim scenarijem, tj. zamljotrsa koji pogađa ljude koji su u karantinu zbog pandemije, pa više ne smiju biti ni napolje, ali ni unutra, osećao bih se prevarenim. Ali, kao što kaže kineska poslovica: “Postoji bezbroj stvari koje se ne mogu ni zamisliti, ali ne postoji nijedna koja se ne bi mogla i dogoditi.”

KORONAVIRUS U SRBIJI:
NAJNOVIJE MERE VLADE SRBIJE – Duži policijski čas, dozvoljena šetnja ljubimaca, duža kupovina za penzionere…

“KUĆNA IZOLACIJA” – Uslovi za dobijanje i preporuke za ukućane
RADITE OD KUĆE? – Evo kako da olakšate sebi
ŠTA ZNAČI IMATI “KONTAKT” SA ZARAŽENIM?

NAJVAŽNIJE STVARI KOJE BI TREBALO DA ZNATE O KORONAVIRUSU:
Koji su glavni simptomi koronavirusa i kako ga razlikovati od sezonskog gripa
Šta možete da uradite da biste smanjili rizik od zaraze koronavirusom (kako da se pripremite za COVID-19)
Izbegavajte rukovanje i ljubljenje
Šta je “samoizolacija” i kada je bi je trebalo primenjivati
Da li maska pomaže i kada bi trebalo da je nosimo?
Kako funkcionišu brzi testovi za koronavirus?
Čuvajte se infodemije (najezde lažnih vesti). Na primer, psi i mačke ne prenose koronavirus

Original Article