Како су Немци покушавали да се спасу у Стаљинграду
Историја


Борис Јегоров

Mondadori/Getty Images

Да је немачка операција „Зимска олуја“ успела сви напори и жртве совјетске војске која је херојски бранила Стаљинград били би узалудни.

Немачки Panzer IV, 1942-43.

Немачки Panzer IV, 1942-43.

Јавно власништво

„Снег је летео са гусеница. Били смо махнито расположени, и да је имало смисла узвикивали бисмо 'ура'. Пуцали смо до крајње издржљивости митраљеза, по свим циљевима који су се указивали… Руска пешадија разбежала би се на све стране, по свој прилици мислећи да смо луди“, сведочио је обер лајтнант Хорст Шајберт о почетку операције „Зимска олуја“ чији циљ је био деблокада опкољене Шесте армије Фридриха Паулуса.

Junkers-52, јануар 1943.

Junkers-52, јануар 1943.

Heinz Schröter/Getty Images

Совјетска операција „Уран“ у којој се немачка група која је бројала 300 хиљада војника 23. новембра 1942. године нашла у „џепу“, шокирала је руководство Трећег рајха. Упркос свему, Немци су веровали да се катастрофа може избећи. У томе их је храбрило позитивно искуство стечено почетком исте године када је Други армијски корпус са сто хиљада људи био одсечен недалеко од Демјанска и снабдеван путем „ваздушног моста“. После неколико месеци блокаде они су успели да се извуку из обруча. Хитлер је рачунао на срећан исход и овога пута и наредио Паулусу да држи Стаљинград добијајући из ваздуха неопходне намирнице и муницију. Управо формирана Група армија „Дон“ фелдмаршала Ериха фон Манштајна, појачана дивизијама, пребаченим са Северног Кавказа и западне Европе добила је наређење да пробије коридор у град.

Ерих фон Манштајн и Херман Хот

Ерих фон Манштајн и Херман Хот

Bundesarchiv

Опкољеној Шестој армији најближи положаји немачке војске (свега 40 километара) налазили су се на подручју реке Чир. Совјетска команда претпостављајући да ће управо ту бити покушана деблокада, на поменуту деоницу стављала је посебан акценат и интензивно је појачавала. Манштејн је тада померио правац свог главног удара јужније, у мање заштићен рејон у близини насеља Котељниково које је од Паулусових трупа било удаљено више од 120 километара. Немачка армијска група Хот (име добила по команданту генерал-пуковнику Херману Хоту) изненада је у оквиру операције Зимска олуја напала и сломила далеко малобројнију 302. стрељачку дивизију Црвена армије, муњевито напредујући у правцу Стаљинграда.

Совјетски тенкови у Стаљинграду, фебруар 1943.

Совјетски тенкови у Стаљинграду, фебруар 1943.

Георгий Зельма/Sputnik

Совјетска команда схвативши грешку послала је на подручје борбених дејстава Другу гардијску армију генерал-лајтнанта Родиона Малиновског. Пре него што је она стигла постојеће совјетске јединице задржавале су непријатеља. Тешке борбе вођене су на подручју села Верхнекумски где су совјетске трупе пружале отпор Немцима пет дана добијајући на драгоценом времену. Четврти механизовани корпус који се посебно истакао већ 18. децембра добио је име „гардијски“.

Аркадий Шайхет/russiainphoto.ru

„Тенкови су отворили ураганску ватру, хитлеровска пешадија је штектала из аутомата. Борба је вођена у целој дубини наше одбране“, сведочио је начелник политичког одељења Двадесете посебне противтенковске артиљеријске бригаде Владимир Бубнов о борбама на подручју суседног села Громославка. Војници са противтенковским пушкама борили су се до последњег метка, до последње гранате. Уништавали су тенкове, непријатељска оклопна возила, тукли непријатељску пешадију. Али непријатељ је нападао, његови тенкови и oклопна возила долазили су до ровова совјетских бораца и „пеглали“ их.


Јавно власништво

Међутим, чим би тенк прошао преко рова совјетски војници, водници и официри устајали су и отварали ватру за оклопним возилима. Немачка војска имала је велике губитке, с муком напредујући. „Од наше хваљене непредвидљивости није било ни трага“, говорио је командир Седамнаесте тенковске дивизије генерало-мајор Фридо фон Зенгер унд Етерлин.

Фридрих Паулус (лево)

Фридрих Паулус (лево)

Bundesarchiv

Међу Мајнштајновим и Паулусовим штабовима почели су интензивни преговори о неопходности операције Удар грома, пробоју Шесте армије у сусрет армијској групи „Хот“. Командант опкољених трупа, међутим заправо није ни издао наређење. Главни разлог биле су изузетно мале резерве горива, довољне да његових стотину тенкова пређу тридесет километара, при чему је до Манштајнових трупа било скоро педесет километара. Генерал је страховао да ће спору масу војника која је остала без оклопне песнице Црвена армија у леденој степи просто претворити у прах и пепео.


Getty Images

„Она је морала да изађе у сусрет Четвртој тенковској армији, водећи борбе на све четири стране, образујући нешто попут каре (формације у облику четвороугаоника)“, размишљао је у својим мемоарима „Изгубљене победе“ Ерих фон Манштајн. „Притом би јој стално претила опасност да њено напредовање на југозапад буде заустављено или да непријатељ разбије њен аријергард и бочну заштиту. А тај задатак морали би да реализују трупе које су биле исцрпљене због недостатка хране и чија је покретљивост била готово непостојећа. Међутим, наде на повратак слободе, на спас од смрти или заробљавања дали би војсци снагу, како би немогуће постало могуће!“


Олег Кнорринг/Sputnik

Немачке наде у спасење опкољене групе дефинитивно је осујетила совјетска операција „Мали Сатурн“ која је започела 16. децембра. И док су јужно од Стаљинграда совјетски војници заустављали налет Хотових тенкова, северозападно од града на подручју завоја Дона њихови саборци тукли су италијанске и румунске дивизије, пробивши непријатељски фронт у дубину од 340 километара и доспевши у позадину саме Групе армија „Дон“. Немци су почели да се повлаче гоњени Другом гардијском армијом Малиновског која је прешла у контранапад 24. децембра.

Немачки заробљеници, учесници Стаљинградске битке

Немачки заробљеници, учесници Стаљинградске битке

Sovfoto/Universal Images Group/Getty Images

„У јединицима су жељно ишчекиване охрабрујуће вести“, присећао се официр извиђачког одељења Шесте армије Јоахим Видер. Прва борбена линија држала се последњим атомима снаге, чврсто верујући да ће Хитлер уочи Божића испунити обећање и помоћи. Реченица „Манштајн долази“ била је свима на уснама. Али управо тих дана, када се увелико чекало, веровало и надало, нападачке јединице које су имале задатак да ослободе опкољену Шесту армију биле су заустављене, а затим потиснуте од стране руске војске не остваривши циљ“.

Стаљинград, 31. јануар 1943.

Стаљинград, 31. јануар 1943.

Георгий Зельма/Sputnik

Преживевши „Зимску олују“ и не чувши „Удар грома“, совјетска команда мирно се вратила изради немачком офанзивом прекинутог плана операције раздвајања и дефинитивног уништења Паулусове групе који је успешно реализован почетком 1943. године.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Најбољи текстови седмице стижу директно на вашу e-mail адресу

Проверите вашу е-mail адресу и потврдите пријаву

')
},
error: function() {
$email.val('');
alert('An unknown error occurred. Try later.');
}
});
}
});

};
initFormSubmit();

$completeButton.on('click', function (evt) {
evt.preventDefault();
evt.window.location.reload();
});
}());
Више занимљивих садржаја пронађите на
Russia Beyond на српскомOriginal Article