Postojao je plan. Vrlo konkretan, mada, kao i sve u vezi sa tom zemljom, dovoljno idealistički da se nikada do kraja ne konkretizuje.
Možda bi, da je grah pao drugačije, ili da se poneki plavi okovratnik u Pensilvaniji tog novembarskog jutra probudio manje besan, manje ozlojeđen, možda bi i ovi redovi nastajali tamo. Uzeo bih nedelju-dve i mimo naših standardnih kolektivnih ferija, s izlikom da imam neke neodložne obaveze u Nevadi ili drugde, i s čvrstim obećanjem da će od toga nastati makar jedna reportaža.
Ili tek dobra priča za kafanu, što je nekada važnije.
Plan, dakle.
Sleteli bismo u Atlantu, znam dobar dajner i dobar sekond-hend šop i sjajnu prodavnicu stripova i ploča u Little Five Pointsu; a onda bismo, u kolima koja bi makar malo ličila na sanđame što voze u „Yellowstoneu“, napravili đir po celom jugu. Ili onome što je kulturološki Jug: previše sam joj pričao o jednom motelu i jednom baru u jednom malom gradu u Kentakiju – u njemu svi ti nazivaju dobar dan, i svi ti se smeškaju, i svi su jako ljubazni, toliko ljubazni da im skoro opraštaš dvocevke u rukama i zastave Konfederacije što vise po tremovima u predgrađu – da ne bih poželeo da se vratim.
Odatle natrag kroz Misuri i Arkanso, pa u Oklahomu, u gradiće nalik onom u kojem je sniman „Reservation Dogs“, ili baš tu. Pa Nju Meksiko i Kolorado, svakog dana druga lokacija, svakog dana drugi fast-fud, drugi sundae, sve dok ne stignemo do Las Vegasa.
Ceo esej pročitajte u štampanom izdanju Nedeljnika.
NASLOVNA STRANA NOVOG BROJA NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 26. JUNA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Post Views: 42
