„Kada je Teodor Adorno govorio o tome kako umetnost postaje istinska samo onda kada se oslobodi službe vlasti, verovatno nije pretpostavljao koliko će ta misao biti aktuelna čak i u 21. veku u savremenoj Srbiji. Ove godine na čelo Upravnog saveta Narodnog pozorišta u Beogradu, postavljen je Dragoslav Bokan – čovek čiji umetnički opus čini politički pamfletizam, ekstremističko novinarstvo i podsticanje netrpeljivosti prema drugim nacionalnostima i manjinama.
A kako bismo pokušali da razumemo zašto je došlo do toga da vladajući režim ne samo da priznaje već i paradira svojim preziranjem prema kulturnoj autonomiji, sveteći se instituciji koja vekovima predstavlja ognjište slobodne misli – moramo se prvo vratiti nekoliko meseci unazad.
… na čelične vojske; sa drvenim mačem! (Lj. Simović)
Kada su studenti počeli da blokiraju fakultete, jedni od prvih solidarnih građana koji su pružili institucionalnu podršku bili su zaposleni Narodnog pozorišta u Beogradu. Počelo je prelepim simboličnim činom dizanja studentskog indeksa na poklonu posle svake predstave, a zatim se prelilo u konkretnu podršku mnogih pozorišta – 10. februara ove godine sindikati su stupili u štrajk i jasno dali do znanja da stoje uz „one“ koji pozivaju na odgovornost i bore se za bolje i pravednije funkcionisanje našeg društva.
Zatim je stigao direktan poziv ministra kulture Srbije.
Umetnost je čovekova savest. (T. Man)
„Sastanak je protekao u izuzetno prijateljskom tonu, ministar je bio vrlo predusretljiv i spreman da sasluša sve naše probleme…“, podsetili su se na konferenciji novog upravnog odbora, ali posle sastanka niko se iz ministarstva sindikatima i zaposlenim nije obratio. Sve do imenovanja Dragoslava Bokana na ključnu poziciju za opstanak nacionalnog teatra. Nije li podtekst konkretnog poteza vrlo jasan – nasilna instrumentalizacija kulture kao osveta za neistomišljenike.
Istorija je nekoliko puta pokazala da represija nad kulturom uvek počinje kada vlast oseća da gubi monopol nad istinom. Onda dolazi podela na „podobne“ i „nepodobne“, tortura osvetničkog sistema koja svakog bez partijske knjižice vidi kao neprijatelja, a umetnike kao servisni kadar koji mora biti u službi vlasti inače će snositi posledice.
Kada se na čelo pozorišta postavi osoba koja ne razume njegovu ontološku suštinu, ne gubi se samo kvalitet – gubi se sama mogućnost dijaloga. Ali problem ne predstavlja samo Bokanova apsolutna nekompetentnost da bude na poziciji koja održava život teatra – problem je pre svega u sistemu koji smatra da je pozorište mesto za političke obračune i autokratsku silu umesto za dijaloško istraživanje.
Pozorište je odraz života, ogledalo koje nam pokazuje ko smo i šta možemo postati (P. Bruk)
Naše društvo ima tragičnu tradiciju deljenja na „naše“ i „njihove“. Ono što današnji moćnici zaboravljaju jeste da je Narodno pozorište u Beogradu već preživelo i „naše“ i „njihove“ kroz nekoliko imperija, okupacija i državnih uređenja. Pitanje nije da li će preživeti i ovo, već koliko je savremenom čoveku važno da brani pozorište kao stub društva, stub slobodne misli i istine, koja je danas izgleda revolucionarni čin“, pišu studenti u blokadi Fakulteta dramskih umetnosti.
Post Views: 19
