Kako je zaista izgledao „pokušaj ubistva“ Vučevića zbog kojeg je dvoje potpuno nevinih ljudi u pritvoru mesec i po dana

Više od mesec dana se suzdržavam da javno progovorim o ovoj užasnoj nepravdi, jer sam verovao da određeni ljudi koji su uhapšeni zbog napada na Kobre u Novom Sadu, a koji uopšte nisu bili na ulici kada se incident dogodio, ne mogu mesec i po dana da trunu na Klisi.

Možda bih i nastavio da čekam „pravdu“, da se nije oglasio predsednik SNS-a Miloš Vučević, koji ne prestaje da obmanjuje javnost kako je neko njega, njegovog sina i „saborce“ pokušao da ubije te noći.

Ti saborci su vam, prevedeno na srpski, novosadski kriminalci i ljudi sa dna kace novosadskog podzemlja.

Pošto su gospodin Vučević Hrabri i Vučević Junior u trenutku napada bili zabarikadirani u prostorijama stranke, a ja na par metara od mesta gde su Kobre izvukle deblji kraj, ispričaću šta se zaista dogodilo.

Dakle, do incidenta ne bi ni došlo, niti bi iko pokušao da uđe na zadnja vrata prostorija, da ljudi nisu primetili mali odred ćacija, kako se kao vojna formacija, „u koloni po dva“, obučeni u crno, sa fantomkama i naoružani štanglama i motkama, šunjaju iz pravca ulice Branimira Ćosića ka zadnjem ulazu prostorija SNS-a. To je u stvari bilo pojačanje Vučevićevih saboraca, jer je ovima koji su već bili u prostorijama stranke ponestalo vatrometa, topovskih udara, staklenih flaša i kamenica, kojima su već dva sata gađali okupljeni narod, dok ih je štitila policija.

Pošto su prostorije stranke praktično u mom komšiluku, izašao sam na ulicu kako bih nešto uspeo da zabeležim. Međutim, napolju su bili ratni uslovi i vrlo brzo me je jedna kamenica pogodila, pa sam shvatio da od mog izveštavanja nema ništa i da je mnogo pametnije čuvati glavu, a to sa telefonom u rukama i nije baš izvodljivo.

U nekom trenutku sam primetio da se deo demonstranata grupiše na samom kraju polukruga koji su građani napravili oko glavnog ulaza u prostorije SNS-a. Kada sam otišao tamo, neko je viknuo: „Eno ih, dolaze“, i tada sam video onu grupu koju sam opisao kako se u koloni kreće ka zadnjem ulazu stranke. Pre ulaza u prostorije, morali su da pređu jednu livadicu između dve zgrade na kojoj se nalazi atomsko sklonište. U tom trenutku je više desetina demonstranata jurnulo ka njima, a oni su se razbežali po toj livadi, gde je bio potpuni mrak.

Nisam ni uspeo da kročim na livadu, a iz mraka je ka svima nama otvoren plotun vatrometa i topovskih udara. Neki od demonstranata su pronašli zaklon iza drveća na livadi, a ja sam sa nekolicinom uspeo da se izvučem nazad nekoliko metara i da se sakrijem iza jednog automobila. Samo je u taj automobil udarilo bar 7–8 raketa, a pod nogama su mi se našla i dva topovska udara.

Bar pet minuta je ta paljba trajala i sve vreme sam se pitao koliko li imaju tog vatrometa.

Odjednom, sve je utihnulo. Ispucali su se.

Kada je masa, koja je zbog ovoga bila još bešnja, shvatila da „municije“ više nema, jurnula je na tu mračnu livadu, a Vučevićevi saborci se razbežaše kud koji.

Oni najhrabriji zaglaviše kvaku od zadnjeg ulaza i pobegoše unutra. Pošto policije nije bilo ni za leka, oni nesrećnici od Kobri su bili primorani da stanu ispred ulaza, a ovi hrabri saborci su za njima lepo zatvorili vrata, vodeći se onom Vučićevom da će sad Kobre sve da ih razbacaju za nekoliko sekundi, tako da Kobre ostaše između besnog naroda i zamandarenih vrata. I trajalo je duže od nekoliko sekundi.

Bio sam na svega par metara kada su demonstranti počeli da biju Kobre.

Specijalci su bili u civilu, u potpunom mraku koji je obasjavalo nekoliko zapaljenih baklji. Jarko crveno svetlo od baklji nije doprinelo jasnoj vidljivosti, već je sve na tom prostoru pretvorilo u ljudske siluete, bez lica.

Niko u prvom momentu nije imao pojma o tome da su u pitanju Kobre, već su svi mislili da su to zaostali „saborci“ koji su nas počastili raketama i topovskim udarima. Tek nakon nekoliko trenutaka sam primetio da je jedan od Kobri nekako uspeo da izvadi značku kojom je mahao. Napad na njih nije prestao, jer to nisu mogli svi da vide u opštem haosu, a pitanje je da li su i oni koji su videli značku poverovali u njenu autentičnost, jer danas svako nosi neke značke, pa čak i sami članovi SNS-a. Na kraju je pucanj iz pištolja prekinuo nasilje i svi su se u trenutku razbežali. Policije, naravno, nigde, a među masom se pronela vest da je neko od ćacija pucao iz pištolja.

E, tako je zaista izgledao događaj i to vam priča neko ko je stajao na par metara od incidenta.

Nakon dva dana krenula su hapšenja, a mene je kao nožem presekla vest da je dvoje mojih poznanika uhapšeno zbog napada na Kobre.

Ovakva reakcija je usledila jer oni prosto nisu bili na ulici kada se ovo dešavalo.

Njih sam sreo nekih dvadesetak minuta nakon incidenta sa Kobrama i znam da nisu bili tu, jer ih nisam video, a dodatni razlog mojoj tvrdnji je to što su me pitali šta se dogodilo na toj livadi i ko je pucao, a ja sam im detaljno prepričao šta se dogodilo.

Da uopšte nisu prisustvovali incidentu, nije dokaz samo ovo moje svedočenje. To može jednostavno da se proveri uvidom u okolne kamere, koje će pokazati gde su se nalazili u trenutku napada na Kobre, a postoje i brojni svedoci koji ove moje tvrdnje mogu da potvrde.

Ovi ljudi leže na Klisi bez ijednog materijalnog dokaza i tamo su samo na osnovu toga što ih je „prepoznao“ jedan pripadnik Kobri (Vučevićev vozač), koji se nalazio pored te livade i koji je izjavio da je video ljude (koji se uopšte nisu nalazili tu) kako utrčavaju na livadu. Toliko o „najplemenitijim srpskim sinovima“, kako ih je Vučević krstio.

Taj „najplemenitiji srpski sin“ je bez problema slagao da je video nekoga ko uopšte nije bio tu, znajući da će ih tako direktno ni krive ni dužne poslati u pritvor.

Da su ove Vučevićeve Kobre zaista vitezovi i profesionalci, a ne njegove bebisiterke, niko ne bi mogao da im naredi da lažu, a drugo – upozorili bi Vučevića, pre nego što je naumio da sa sinom ide tamo, da je on štićeno lice, a da mesto na koje ide nije bezbedno i da time ugrožava i svoju i njihovu bezbednost. Pa bi, ukoliko bi se gosn’ bivši premijer i junior oglušili o njihovo naređenje, napisali službenu belešku o tome kako je lice koje štite odbilo da postupi po njihovom upozorenju i time i sebe i njih dovelo u opasnost.

Biti štićeno lice, gospodine Vučeviću, ne znači da možete da idete gde vam padne na pamet. Pitajte Brankicu Stanković da li je mogla da ide gde hoće dok je bila štićeno lice, ili policajce koji su otkrili Jovanjicu.

I umesto što javno targetirate nevine ljude, zloupotrebljavate i unižavate ovu, nekada elitnu jedinicu Vojske Srbije, bolje je da objasnite čiji su bili oni „ćacimobili“ bez tablica, kojima su građani odradili vanredni tehnički pregled i zašto policija uopšte nije ništa preduzela povodom ovoga, već je rano ujutru pauk došao i pokupio olupine.

Da, i tome sam prisustvovao.

U svakom od petnaestak automobila su građani pronašli hladno oružje, kao što su bokseri, noževi, bejzbol palice, štangle, a bilo je i biber-sprejeva sa velikim punjenjem, kakve, gle čuda, baš Kobre nose, a i jedan takav se vidi u ruci jednog od Kobri koji su bili napadnuti.

U nekoliko automobila su pronađene pune putne torbe vatrometa i topovskih udara koje ti Vučevićevi saborci nisu stigli da ispale na građane.

Naravno, za sve što sam napisao spreman sam da posvedočim pred bilo kojim nadležnim organom i sa zadovoljstvom ću se odazvati, jer ovo što se radi nedužnim ljudima prevazilazi granice ljudskosti.