Kada je Gruzija postigla prvi gol u osmini finala, Španija se nije zbunila, nego je tek tada počela da igra najlepši fudbal koji zna. Kada su Nemci izvadili bejzbol palice i krenuli da tamane sve crveno što vide pred sobom, pa naposletku izjednačili u samom finišu utakmice, Španci se nisu u strahu povukli u svoj šesnaesterac. Igrali su i sačekali da se Merino u vazduhu zadrži duže od Majkla Džordana. Kada su Francuzi poveli golom Kolo Muanija, izneli su momci u dresovima La Rohe pred publiku ono najfinije što čuvaju u riznicama i sa dva majstorska gola čekirali ulaznice za Berlin. Na kraju, kada je izgledalo da će biti slomljeni u prvih 15 minuta slabosti i dezorijentacije na čitavom turniru, Ojarzabal – niko drugi do Mikel – poturio je nogu na Kukureljinu ubacivanje i sapleo engleske snove.
Ako bismo se, u kontekstu u kom smo navikli da živimo i gledamo i tumačimo fudbal, mogli zapitati da li je stvarno „fudbal pobedio“ ili bi njegova pobeda bila veća da je bilo surovije i nepravednije na kraju, onda se sigurno niko nije zapitao da li je pobedila pravda.
Jeste, što se toliko retko događalo u istoriji, da su ti turniri, gde neko dođe i rutinski odradi posao, proglašeni dosadnjikavim i polako su iščileli iz kolektivnog nesvesnog.
Ovim Špancima to ne može da se dogodi, jer su sami za sebe poseban žanr – topla ljudska priča.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 18. JULA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Nedeljnik 653
Post Views: 19
