Како је руски посланик спасао Пекинг од британских и француских трупа
Историја


Борис Јегоров

Russia Beyond (Photo: Henri Jannin; Дмитриј Јанчевецки)

Спасавајући житеље кинеске престонице Николај Игнатјев је дао огроман допринос историјском развоју Кине али и читавог руског Далеког истока.

Средином 19. века династија Ћинг запала је у кризу. У земљи је беснео Тајпиншки устанак сељака усмерен против стране интервенције и владајуће манџурске династије. Поред тога, Кина је била принуђена да се у два опијумска рата супротстави притиску западних сила које су желеле да у овој земљи појачају свој економски утицај.

Британске и француске трупе пљачкају Стару летњу палату (Yuanming Yuan) 1860.

Британске и француске трупе пљачкају Стару летњу палату (Yuanming Yuan) 1860.

Public domain

Боље обучене и наоружане трупе Велике Британије и Француске лако су односиле победу над армијом династије Ћинг. Почетком октобра 1860. године оне су већ биле пред капијама Пекинга спремајући се да разоре кинеску престоницу. У том критичном тренутку град је спасао руски изасланик генерал-мајор Николај Игнатјев. Он међутим, није то учинио само ради Кинеза.

Подела Далеког истока

Руски изасланик упућен је у Кину са задатком који је био практично неизводљив. Требало је да без ичије помоћи убеди Кинезе да испуне споразум о разграничењу са Русијом који су раније потписали.

Територије које су припале Русији по Ајгунском споразуму и Пекиншком трактату из 1860. године.

Територије које су припале Русији по Ајгунском споразуму и Пекиншком трактату из 1860. године.

Конгресна библиотека, Одељење за географију и мапе, Вашингтон

Русија је средином 19. века значајно ојачала своје позиције на Далеком истоку користећи слабост јужног суседа. Она је 1858. године у граду Ајгуну склопила са династијом Ћинг споразум по коме су две државе повукле границу реком Амур све до реке Усури. Решавање питања разграничења од Усурија до тихоокеанске обале оставиле су за касније.

Император Ји-џу (Сјен-фенг), међутим, убрзо затим је одбио да призна Ајгунски споразум и одузео чинове функционерима који су га потписали. На званичном нивоу се тврдило да „лева обала уопште није уступљена Русији“, него је дата „на зајам“ ради насељавања „сиромашних Руса који лутају зато што немају своју земљу“.

Ји-џу (Сјен-фенг), седми кинески император династије Ћинг.

Ји-џу (Сјен-фенг), седми кинески император династије Ћинг.

Public domain

Царска власт је желела да реши овај проблем мирним путем и зато је послала Игнатјева у Пекинг. Он је скоро годину дана провео у престоници империје безуспешно покушавајући да издејствује коначно дефинисање граница између двеју земаља и признање да јој припадају приморске територије које су јој дефакто већ припадале.

На крају је министар спољних послова Александар Горчаков предложио своме изасланику следећи план: да оде у седиште британских и француских трупа и да заједно са њима крене на Пекинг где ће затим наступити као посредник и миротворац тражећи заузврат од династије Ћинг ратификацију Ајгунског споразума.

Вешти дипломата

Игнатјев је у мају 1860. године тајно напустио кинеску престоницу и убрзо стигао у логор савезничких трупа у Шангају где је упознао барона Жана Батиста Луја Гроа и грофа Џејмса Бруса који су од Париза и Лондона добили овлашћења да остваре победу над динстијом Ћинг и право на слободну трговину опијумом у Кини.

Портрет грофа Џејмса Бруса.

Портрет грофа Џејмса Бруса.

Public domain

У почетку су дипломате биле подозриве према руском генералу али је он брзо отклонио све сумње. Николај Павлович их је преварио саопштивши да су сва спорна територијална питања између Русије и династије Ћинг већ решена и да је он дошао код њих искључиво у својству миротворца.

Игнатјев је успео да стекне поверење савезника и послужио им је као драгоцени извор знања о Кини коме су се они обраћали чим се појави потреба. Он им је ставио на располагање важне статистичке и топографске податке о земљи, биографске податке појединих функционера династије Ћинг, па чак и план Пекинга.

Николај Павлович Игнатјев

Николај Павлович Игнатјев

Сергеј Левицки

Са друге стране, Николај Павлович се свидео и Кинезима. Руска мисија се намерно кретала са извесним заостатком у односу на енглеске и француске трупе пружајући помоћ настрадалим житељима које су европски војници угњетавали, и организујући сусрете са представницима локалних власти и трговачких кругова. „Занимљиво је да су житељи насеља на путу дуж речне обале дочекивали Русе као спасиоце чим би препознали да је пловило руско, јер су сматрали да су то мирољубиви људи привржени Кини, те су молили Русе да их заштите од њених савезника који пљачкају и уништавају“, написао је касније Игнатјев.

Почетком октобра 1860. године када су британске и француске трупе стигле до Пекинга Николај Павлович је већ постао личност коју су подједнако поштовале и цениле обе супротстављене стране. Његова помоћ је стигла у најкритичнијем тренутку.

Спасавање града

Други опијумски рат 1856-1860.

Други опијумски рат 1856-1860.

Public domain

После пропалих преговора између савезника и представника владе динстије Ћинг Кинези су заробили неколико Енглеза и Француза, дуго су их мучили и на крају погубили. Европљани су у гневу заузели и опљачкали императорску летњу резиденцију, Стару летњу палату (Yuanming Yuan). Император је био принуђен да побегне из града.

Пекинг је био само један корак од пустошења када се Игнатјеву обратио монархов брат, велики кнез Јисин и замолио га да посредује. Јисин је у том тренутку фактички имао овлашћење владара. Генерал је пристао али је изнео неколико услова: да се ратификује Ајгунски споразум и да се изврши разграничење реком Усури до Кореје.

Јисин (Prince Gong) из династије Ћинг, брат императора Ји-Џуа.

Јисин (Prince Gong) из династије Ћинг, брат императора Ји-Џуа.

Public domain

Монархов брат се сложио и Николај Павлович је уложио све своје напоре како би зауставио напредовање савезника и организовао дијалог између зараћених страна. „Ако падне династија Ћинг с ким ће онда савезници потписати споразум? Ко ће им платити ратну одштету? Уместо тога ће морати да формирају нову власт у Кини и да сносе нове трошкове!“ – тако је он убеђивао Гроа и Бруса.

На крају су под утицајем руског изасланика Британци и Французи сели за преговарачки сто. Од Кинеза су добили велике трговачке привилегије укључујући легализацију трговине опијумом, после чега су напустили престоницу.

Николај Павлович Игнатјев, 1900. Пекинг.

Николај Павлович Игнатјев, 1900. Пекинг.

Дмитриј Јанчевецки

У знак захвалности за помоћ пружену у решавању кризне ситуације Кинези су најзад пристали да преговарају са Игнатјевом. Тако је 14. новембра 1860. године склопљен Пекиншки трактат по коме су Русији припале земље на десној обали реке Амур од ушћа реке Усури до обале Тихог океана (на истоку) и до границе са Корејом (на југу). „Све је то обављено без проливања крви само вештином, упорношћу и пожртвованошћу нашег изасланика…“, истакао је губернатор Источног Сибира Николај Муравјов-Амурски у писму написаном Горчакову.

Управо тада су генерално гледано дефинисање контуре руско-кинеске границе које са извесним изменама и данас важе.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Најбољи текстови седмице стижу директно на вашу e-mail адресу

Проверите вашу е-mail адресу и потврдите пријаву

')
},
error: function() {
$email.val('');
alert('An unknown error occurred. Try later.');
}
});
}
});

};
initFormSubmit();

$completeButton.on('click', function (evt) {
evt.preventDefault();
evt.window.location.reload();
});
}());
Више занимљивих садржаја пронађите на
Russia Beyond на српскомOriginal Article