Како је италијанска пица стигла у Совјетски Савез?
Кухиња


Ана Сорокина

AP

У Русији је ово јело доживело посебну судбину. Прве пицерије нису нудиле традиционалну Маргариту или Пеперони, него су користиле сопствене рецепте са изненађујућим састојцима. Ипак, они који су имали прилику да пробају совјетску пицу, памте је са носталгијом.

Прве пицерије у Русији отворене су тек 80-их, када је почела перестројка. Неке до њих и данас раде. Иако у СССР-у није било рекламних билборда са примамљивим сликама, нити су се могле наручити код куће, свако је знао шта је то пица. Чак су и домаћице ово италијанско јело припремале по сопственим руским рецептима.

Дах промена

„Гвоздена завеса“ није могла од совјетских грађана да сакрије традиционално италијанско јело које је постало америчка брза храна. Први ресторани у којима сте имали прилике да окусите „западни живот“ почели су у Москви и другим великима градовима да се отварају после Олимпијаде 1980. Земљи су одједном били потребни модерни угоститељски објекти са високим нивоом услуге и савременим јелима.


Владимир Вjaткин/Sputnik

Тако је у Улици Горког (данас Тверској) отворена пицерија са италијанским јелима и црвено-белим карираним столњацима. Осим пице и пасте, овде се продавало и пенушаво вино Lambrusco.


Владимир Сварцевич, Виталиj Созинов/TASS

Да бисте резервисали сто у овој пицерији, као и у другим „пристојним“ ресторанима Москве, требало је да вас послужи срећа. Пица је личила на савремену, мада је била мањег пречника.

А у Симферопољу на Криму средином 80-их је отворена невероватно аутентична пицерија, у којој није било ни Маргарите и Наполитане, ни других класичних јела.


A.Savin, WikiCommons

Кримски пица-мајстори нудили су совјетским грађанима праве кулинарске експерименте: пицу са шунком и јајима, са пилетином и печуркама, са штапићима од рака. А по изгледу су подсећале на отворени руски пирог на дебелом тесту. Та пицерија постоји и данас и то са истом понудом. Реакције гостију је изузетне: „Тешко да је у време када је овај локал отворен неко имао појма шта је то пица“ – пише Сергеј из Санкт Петербурга, који је на одмору посетио пицерију. „Али она је ђаволски укусна. И, што је најважније, богато нафилована.“

oitru/pastvu.com

У Одеси је 1984. године пицерија смештена у просторије некадашње палачинкарнице и уређена у црвено-црним тоновима. Пице са сипама, говедином или јајима коштале су само 50 копејки (100 рубаља или 1,2 евра по данашњим ценама).

Многи совјетски градови имали су своје пицерије са варијацијама на тему италијанских јела: Кијев, Рига, Лавов и други.


Владимир Семjoнов/TASS

Али права италијанска и америчка пица појавила се у СССР-у тек крајем 80-их, после преговора генералног секретара ЦК КПСС Михаила Горбачова и председника САД Роналда Регана. 1987. године дозвољено је оснивање такозваних „заједничких предузећа“, па је у земљу заједно са другим западним стварима нагрнула и западњачка брза храна.

Пица на точковима


Роман Подэрни/TASS

На пролеће 1988. године на Лењинским брдима (данас су то Воробјова брда) у Москви појавио се огроман камион са совјетском и америчком заставом. Око њега се одмах окупила гомила људи, док су за тезгом италијанско-амерички кувари показивали трик који сте раније могли да видите само на филму: бацали су тесто, развлачили га у ваздуху, а затим на њега стављали кобасицу и сир и нудили људима да пробају праву пицу, као у Америци. Био је то покретни кафе-киоск Astro Pizza, заједничко руско-америчко предузеће.


Роман Подэрни/TASS

Цена је, наравно, била папрена: 1 рубља и 25 копејки за једно парче (не за целу пицу!), што је по данашњим мерилима скоро 300 рубаља (3,6 евра). Ипак, редови су били огромни. Трик је био у томе што Московљани никада нису знали где ће се камион следећи пут зауставити. На дан је Astro Pizza продавала 150-200 пица, што је био прилично уносан посао.


Роман Подэрни/TASS

А ипак, само шест месеци касније компанија је напустила СССР. Испоставило се да Американцима не одговара правни оквир заједничких предузећа. Такође је постојао проблем са конвертовањем совјетских рубаља у америчку валуту. Али онда су на совјетско тржиште стигли други гиганти угоститељства.

Ручак за девизе


А.Бабушкин/TASS

1990. године у Москви су отворена истовремено два ресторана америчког ланца Pizza Hut, у центру и у западном делу града (било је то такође заједничко предузеће). Неколико месеци касније они су имали скоро 80 хиљада гостију и производили 5 хиљада пица дневно! Московски ресторани Pizza Hut били су у то време највећи на свету и нудили су све савремене врсте пице.

Првобитно је руководство компаније планирало да користи углавном совјетске производе, али се испоставило да се у земљи просто не може набавити моцарела, а зими је било готово немогуће пронаћи свеже поврће у довољним количинама.

Осим тога, ресторани Pizza Hut били су такође прилично скупи за Русе и нису били место на којем сте могли нешто брзо и јефтино да презалогајите.

Ту сте ручак могли да платите не само у рубљама, него и у америчким доларима, које су у СССР-у имали само појединци (углавном странци). Велика пица је коштала око 18 рубаља (4.000 рубаља или 48 евра према данашњим мерилима), а у девизама је била скоро двоструко скупља. Ипак, странци су често одлазили у „девизне сале“ како не би чекали у редовима.

Pizza Hut је наставила успешно да ради и после распада СССР-а. 1997. године у реклами за овај ланац ресторана појавио се лично Михаил Горбачов, али кризу 1998. године компанија није прегурала. 2013. године у Москви су поново отворени ресторани Pizza Hut, али сада већ руског власништва, који су нудили релативно јефтине пице (700-800 рубаља, око 8 евра).

Брза храна по совјетском стандарду

Антон Сорока/povar.ru

Многи становници СССР-а нису били у могућности да често одлазе у ресторане, али то није значило да код куће нису јели пицу. Користили су све што би се нашло у фрижидеру, а непознате производе, као што су сарделе, замењивали уобичајеним, као што је харинга. „Код нас у Рјазању је, када је подигнута фабрика кожних производа, опрема наручена из Италије. Ради монтаже опреме и обуке радника стигла је велика група Италијана“, присећа се Константин Степанов. „Они су правили и пицу, а преко радио Милеве рецепт се проширио по народу. Сећам се да ју је и моја бака правила.“

Крајем 80-их Лењинградски институт за совјетску трговину саставио је рецепте за припрему пице који су се могли наћи у већини кулинарских књига тих година. У основи је било обично кисело тесто које се премазивало пастом од парадајза. Совјетска рецептура дозвољавала је додатак мајонеза, што је у то време био један од омиљених совјетских производа. Затим сте пицу могли да правите са рибом или месом. За једну пицу било је потребно 75 грама рибе (није се наводило које врсте), 10 грама лука, мало маслина (које сте могли заменити киселим краставцима) и 30 грама сира. Одозго сте могли да је поспете ситно сецканим зачинским биљем, а пекла се 8 минута на 300 степени.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Најбољи текстови седмице стижу директно на вашу e-mail адресу

Проверите вашу е-mail адресу и потврдите пријаву

')
},
error: function() {
$email.val('');
alert('An unknown error occurred. Try later.');
}
});
}
});

};
initFormSubmit();

$completeButton.on('click', function (evt) {
evt.preventDefault();
evt.window.location.reload();
});
}());
Више занимљивих садржаја пронађите на
Russia Beyond на српскомOriginal Article