Juče je, u 46. godini života, preminuo Dejan Milojević, jedan od najautentičnijih sprskih trenera 21. veka, i jedan od retkih koji su sa našeg domaćeg košarkaškog podneblja uspeli da se probiju do najviše pozornice, a potom tamo dođu i do šampionskog prstena.

Čovek koji je imao ulogu u formiranju Nikole Jokića i Vasilija Micića – dvojice igrača koji su izmestili tokove i ispisali istoriju kako svetske, tako i evropske košarke.

Otišao je prerano.

Od Dejana Milojevića oprašta se čitava košarkaška javnost. Preko Duška Vujoševića, Bogdana Bogdanovića, Vasilija Micića, Darka Rajakovića i svega onoga najboljeg što je Srbija ovoj igri imala da ponudi, do NBA u kom je svaka ekipa Milojeviću odala počast, u kom je svaka sinoćna utakmica počela minutom preglasne tišine, zjapeće i goleme i preteške isto onoliko koliko je takva i praznina koja će iza Dekija ostati.

Praznine koju bi, iako zvuči sizifovski, vredelo makar pokušati zakrpiti anegdotama i lepim sećanjima, onako kako bi priličilo vazda nasmejanom Milojeviću.

Pričama poput one o tome kako je (a takve su priče danas postale gotovo izumrla vrsta), i nakon konstatacije menadžera da “nije normalan”, odlučio da ipak odbije “duplo više para” koje mu je u to vreme nudio Dinamo iz Moskve i dođe u Partizan.

„Imao sam razne ponude, ali odabrao sam Partizan zbog toga ko je i šta je i zbog toga što sam hteo da radim sa Duškom Vujoševićem”, pričao je Milojević u jednom od intervjua. “Zvezda me je zvala u tom trenutku i davala mi je 30 odsto više para. Zvao me je i Dinamo iz Moskve, jedan od najboljih klubova u Evropi i nudio mi bukvalno duplo više para. Miško (Ražnatović) mi je rekao ‘ti nisi normalan’, ali ja sam mu odgovorio ‘ne, hoću ovamo’. Takav sam, šta da radim. Ne da se nisam pokajao, već sam uživao.”

U gostovanju na podkastu “Pojačalo” Milojević je nedavno kroz osmeh (a i kako bi on to drugačije uradio) ispričao i kako izgleda biti trener Golden Stejta i deliti savete igračima poput Stefa Karija i Kleja Tompsona, ali i kako je od Kevona Lunija uspeo da napravi elitnog NBA skakača.

“Stvari funkcionišu tako što ima nas šest asistenata, i svako ima dva ili tri igrača sa kojima radi individualno, plus si i asistent za napad ili odbranu”, pričao je Milojević.

“Kada si asistent napada, to znači da posle utakmice uzmeš i izanaliziraš napad i izađeš pred igrače i trenere. Tako sam ja došao u situaciju da govorim Stefu ili Kleju ‘trebalo je ono ili trebalo je ovo’ (smeh), Radio sam i sa Lunijem, i ja njemu kažem ‘vidi, to si što si, daj da vidimo šta možemo da popravimo a da ne narušimo tvoju ulogu u ekipi’, jer na primer, on bi mogao da bude mnogo bolji strelac, ali nama to u Voriorsima ne treba. Luni je visok igrač, ima velik raspon ruku i on može da postane elitni skakač, ali je košarka igra navike, i ti moraš da radiš i radiš i radiš. Luniju je trebalo nekih pola godine da mu legne to što sam objašnjavao, ali je onda prošle godine u plej ofu eksplodiralo, i on je zaista digao igru na viši nivo. Jer ofanzivni skok je to što ubija protivnika, kada odigraš dobu odbranu i sve ali onda ne uhvatiš loptu… Najveći procenat šuta za tri poena je posle ofanzivnog skoka.”

Naravno, jedna od najviralnijih priča svakako je ona o počecima Milojevićevog treniranja Nikole Jokića, koji, kako je i Milojević sam pričao, kada je došao u Megu nije mogao da uradi ni sklek.

“Ono zbog čega je poseban su njegova dodavanja. Da li sam ga ja tome naučio? Ne, lagao bih kada bih to rekao. Kada, kako da doda, to je odluka igrača. On je to imao od početka kod sebe. Ako imate velikog momka koji može da radi takve stvari, to je nadrealna veština”, pričao je Milojević.

Dobro je poznato da su Milojevića za vreme igračkih dana prekrstili u “srpskog Čarlsa Barklija”, ali priča o tome kako je taj nadimak stekao daleko je manje poznata. Devedesetih godina, dok je Milojević još kao klinac nosio dres Beovuka, novinske strane bile su prepune tekstova o košarkaškom „čudu od deteta“, koje je na jednoj kadetskoj utakmici protivnički koš uspelo da zaspe sa čak 131 poenom.

Samo što, u stvari, ta informacija nije bila tačna.

“Bila je to greška”, pričao je Milojević za medije. “Postigao sam 141 poen protiv OKK Beograda, i ideja je bila da se obori rekord. Znali smo da je rekord Zorana Radovića bio 130 i nešto poena za mlađe kategorije. Svi su igrali za mene, čitav moj tim, kako bi oborio rekord i u tome sam i uspeo.”

Njegova sposobnost da zabeleži trocifreni poenterski učinak krasila ga je i u seniorskoj konkurenciji, kada je u, kako sam kaže “potpuno regularnoj utakmici” uspeo da postigne 100 poena.

”Posle toga sam dao 90 i nešto ekipi u kojoj su igrali igrači koji su posle imali lepu karijeru, kao što su Dragan Dojčin, Pera Božić, Nenad Đorić. Ekipa OKK Beograda kojoj sam dao te silne poene je bila baš slaba, a moja ekipa je bila dobra, iznedrila je nekoliko jako dobrih igrača. Njima sam dao devedesetak poena. Ne mogu da se setim da li je bilo 91, ili 95, znam da je bilo preko 90… Taj skor mi je bio posebno važan, u kadetskom finalu, kada smo postali prvaci Srbije, dao sam 55 poena Partizanu koji je imao jako dobru generaciju, dao sam preko 50 poena i 20 skokova. Tada su me prozvali ‘srpski Barkli’”, pričao je Milojević.

U intervjuu koji je pre par godina dao za RTV BN, Dejan Milojević prisetio se i jedne anegdote iz reprezentativnih dana, kada je nakon greške Karija Pešića završio u startnoj petorci nacionalnog tima.

„Iako tvrdi drugačije, protiv Nemačke je Kari Pešić slučajno upisao broj 13, umesto 14 u startnu petorku. Kada smo u svlačionici pričali o tome ko počinje, dogovor je bio da to bude Tomašević, a ne ja. A onda kada je upisao petorke, mene je ubacio umesto Tomaševića. I odigrao sam stvarno dobro, čuvao dobro Dirka Novickog. I posle je Pešić rekao kako je to bila dobra, taktička zamisao. Nedavno smo bili zajedno na jednoj večeri i baš smo se prisetili tog detalja. Ni dan danas neće da prizna da je to bila greška.”

Da li je Milojevićevo mestu u startnoj petorci na toj utakmici zaista bilo greška ili samo još jedan blesak Pešićevog košarkaškog genija, to verovatno nikada nećemo zasigurno znati. Ali ono što zasigurno znamo jeste da bi današnji dan bio mnogo svetliji i lepši da je jučerašnja vest o Milojevićevom preranom odlasku bila upravo to – samo greška.

Post Views: 10

Originalni tekst