Pozitivno uglavnom ostaje neprimećeno. To me muči. Muči me i kada pišem ove redove. Svestan sam vremena u kojem živimo. Svestan sam i toga da tekst o umetnosti, u moru toksičnih društvenih mreža i vesti, ne znači mnogo. Znam i da je broj onih koji ovo čitaju mali. Ali baš zbog toga osećam još veću odgovornost da pronađem neki trag lepote i optimizma i da ga podelim sa onih nekoliko ljudi kojima je još uvek stalo.
A nisam ni ja neki optimista, pravo da vam kažem. Godine i iskustva me tuku. Moj beg je uvek bio kroz umetnost i putovanja, iluzija da svet oko nas nije stvarnost, već matrica iz koje sam odbio da progutam crvenu pilulu. Ali to je samo privremena uteha. Umesto crvene, odlučujem da uzmem zelenu pilulu. Onu koju mi pruža moja prijateljica, pejzažni arhitekta Mirjana Laušević. Jer Mirjani se uvek obratim kad mi zatreba optimizam. Kao malo egoistično derle. Što mi muškarci uglavnom i ostajemo. Lako je meni dok imam Mirjanu. Zato neću da vam je uskratim.
Da li je naivno da, usred svega što nas okružuje, i dalje pokušavamo da pronađemo optimizam? Da li je to, možda, čak i neodgovorno?
Naivnost za mene nije slabost, nego snaga. To je sposobnost da poveruješ u nešto što još ne vidiš, a znaš da postoji. Želim da u sebi zauvek zadržim makar jedno zrno naivnosti. Zrno ljubavi, zrno nade, zrno optimizma. To je naša odgovornost da ostanemo otvoreni.
Znači, kod tebe je čaša uvek polupuna?
Jeste. Ali ja ću pokušati da je dopunim. Da je ne ostavim po strani i da je ne zanemarim. Važno mi je da ono što postoji dobije šansu da raste.
U tvom govoru priroda deluje kao metafora.
Priroda i biljke nisu metafora, one su realnost. One pokazuju šta je moguće, šta opstaje, šta propada. Ako hranimo orhideje, one će rasti. Ako ih ne hranimo, neće. Isto je i sa ljudima. Onaj ko je kao mali bio nahranjen ljubavlju i pažnjom, moći će lako da je ponudi. Onaj ko nije, teže će mu biti da je daje.
A pogledaj jezik: kad kažemo „korov“, mislimo na nešto samoniklo i bezvredno.
A to je naša greška. Korov je biljka kojoj još nismo prepoznali vrednost. Tušt, na primer, ima više vitamina C nego većina onoga što kupujemo u prodavnici. Naši stari su ga jeli, danas ga ljudi čupaju i bacaju. Svaka biljka ima svoju svrhu, priroda to najbolje zna. Mi smo ti koji umišljamo da znamo bolje.
Znači problem je u jeziku i u našem preziru prema onome što ne razumemo?
Tako je. Kada neku biljku ne razumemo ili nam smeta, mi je često proglasimo beskorisnom. To je odraz naše potrebe da kontrolišemo. Što nekada i moramo da radimo, na primer sa ambrozijom.
Dobro, a ako je korov uglavnom nepravedno optužen, šta je sa betonom?
Beton je nužnost, ali problem nastaje kada on postane krajolik. Kada od zemlje uzmeš, moraš joj i vratiti. To je dug koji ljudi stalno zaboravljaju. Grad bez zelenila je grad bez kiseonika. To je nasilje nad prirodom i ljudima.
Šta je onda Beograd danas?
Nekada je Beograd bio prepoznatljiv po mirisu lipa. Bio je manji i imao je svoj miris leta. Danas toga nema. Sada je u fokusu pojedinačno drveće, na primer platan ispred Miloševog konaka. On traje uprkos svemu, tvrdoglav, slojevit, kao i sam grad. Ali ja bih volela da simbol Beograda jednog dana ne bude samo jedno usamljeno stablo, nego mreža drvoreda i krovnih bašti koji povezuju grad.
Lepa slika. Ali Beograd danas ne izgleda kao mreža, nego kao rasklimatan sistem.
Neophodan nam je sistemski pristup. Kao što je nama potreban krvotok, tako je i gradu potrebna mreža zelenila da bi bio zdrav.
A ti? Kako bi se opisala kroz biljku?
Možda kroz zimzeleni kedar. To mi je važno, da budem stalno zelena i da imam trajnost. Kedar je i stabilnost i razbarušenost u isto vreme.
Stalno pominješ trajnost, a mi živimo u vremenu društvenog urušavanja, nesigurnosti i oholosti. Ljudi ne veruju nikome, institucije se raspadaju. Kako uopšte pričati o biljkama i drveću u takvom društvu?
Uvek je potrebno pričati o tome. Priroda je uslov našeg života i opstanka. Ne možemo bez nje. To je naš osnovni kontekst. Mi smo ti koji treba da shvatimo da smo sastavni deo prirode. A za kakvoću društva smo sami krivi. Prirodu moramo da čuvamo i da je negujemo. Jer smo njen deo.
Šta bi volela da ostavimo Beogradu posle nas?
Volela bih da ostavimo mrežu zelenila koja ne zavisi od vlasti nego od svesti i kulture življenja. Da ljudi osećaju grad kao svoju naseobinu, a ne kao privremenu stanicu. Ako Beograd to nauči, onda ima budućnost.
Post Views: 107
