U noći kada je njena stranka pobedila na evropskim izborima, a francuski predsednik Emanuel Makron odlučio da raspusti parlament, Marin Le Pen, liderka Nacionalnog okupljanja, bila je kristalno jasna:
„Večerašnja poruka – uključujući i raspuštanje parlamenta – upućena je i liderima u Briselu“, rekla je ona. „Ova velika pobeda patriotskih pokreta u potpunosti je u skladu s pravcem istorije… Spremni smo da preuzmemo vlast ako narod to želi.“
Priča o izlasku iz EU iščezla je iz izbornog diskursa Nacionalnog okupljanja. Jer, poslednji put kada je o tome bilo reči, na predsedničkim izborima 2017, Emanuel Makron surovo je porazio Le Penovu, isto onako kao što je i njena krajnje desničarska partija nedavno nanela poraz njemu.
Danas, sedam godina kasnije, potencijalna pobeda Nacionalnog okupljanja i Le Penove mogla bi izuzetno štetno da se odrazi na Evropsku uniju, i da ozbiljno limitira ulogu Francuske u njenoj konstelaciji snaga.
„Naš dolazak na bitne evropske funkcije označiće povratak Francuske na evropsku scenu u nastojanju da brani svoje interese“, obećao je novinarima ove nedelje Džordan Bardela, predsednik stranke i potencijalni premijer ako Nacionalno okupljanje pobedi na izborima. Dodao je još i da će NO (skraćenica za Nacionalno okupljanje) uraditi sve kako bi za Francusku izvojevala „odstupanja“ od brojnih EU pravila.
Gotovo sve ankete ukazuju na to da NO verovatno neće osvojiti većinu dovoljnu za samostalno formiranje vlasti (289 poslaničkih mesta) na dvokružnim izborima 30. juna i 7. jula, te da deluje izgledno da će dobiti između 32% i 35% glasova, što bi je – iako je prevođenje udela glasova u brojeve poslaničkih mesta zakukuljen posao – učinilo najsnažnijom opcijom u parlamentu. Sa levičarsko-zelenim Novim narodnim frontom (NFP) kom se predviđa od 28% do 30% i Makronovom centrističkom koalicijom svedenom na oko 20%, najverovatniji ishod izbora je da parlament bude još polarizovaniji od ovog trenutnog.
Razumljivo, Makronova odluka da raspiše vanredne izbore izazvala je pravu uzbunu u drugim evropskim prestonicama, koje taj potez vide ili kao grešku, ili kao bacanje kocke, ili kao oba.
Takođe, prema pisanju Gardijana, stručnjaci smatraju da bi potencijalna pobeda Nacionalnog okupljanja „pogurala“ i druge desničarske, evroskeptične evropske partije, naročito uoči izbora u istočnoj Nemačkoj i Austriji.
Sa parlamentom u kom nijedna opcija nena apsolutnu većinu, Francuska se „suočava sa dugotrajnim periodom bez potpuno funkcionalne vlade, što bi imalo nesagledive posledice po njenu sposobnost da se konstruktivno angažuje u EU“, smatra Mujtaba Rahman iz konsultantske kuće Eurasia Group.
S obzirom na to da ovlašćenja francuskog predsednika kao institucije u velikoj meri zavise od podrške koju uživaju u parlamentu, „rezultat potencijalne kohabitacije doveo bi do potpunog odsustva evropskog donošenja odluka“, kaže Fransoa Hajzbur iz istraživačkog centra Međunarodnog instituta za strateške studije. To bi naškodilo i zajednici evropskih lidera, jer je Makron, i uprkos svim svojim nesumnjivim greškama, bio jedan od retkih među njima koji se dosledno zalagao za jaču, ujedinjeniju i „suvereniju“ EU.
Čak i bez apsolutne većine, krajnja desnica u francuskom parlamentu će nastojati da promoviše svoju evropsku viziju – „Evropu nacija“, s prestonicama koje imaju više moći. Nacionalno okupljanje želi da zadrži deo finansijskog doprinosa koji Francuska daje EU.
Jedan od ciljeva partije jeste da se zakonski uredi „nacionalna preferencija“ za francuska preduzeća i poljoprivredu, što bi dovelo do kršenja pravila evropskog jedinstvenog tržišta, da revidira evropske sporazume o slobodnoj trgovini koji „ne poštuju“ Francusku i spreči dalje proširenje Unije.
„EU jedva može da „proguta“ i daleko manje evroskeptičnu Italiju„, kaže Marko Buti, bivši generalni direktor za ekonomska i finansijska pitanja u Evropskoj komisiji. „Ali mislim da evroskeptičnu Francusku ne bi mogla da proguta.“ Razlog je jednostavan: NO bi možda i moglo da se okrene nekoj vrsti taktičkog, razboritijeg odnosa prema EU, ali bi to bilo kratkog daha; bazične vrednosti na kojima se zasniva politika Nacionalnog okupljanja sušta su suprotnost onih koje se nalaze u osnovi evropskog projekta.
Buti dalje dodaje da bi Nacionalno okupljanje svojim protivljenjem elementarnim postulatima EU znatno osujetilo „dovršavanje“ bankarske unije ili unije tržišta kapitala, a ponajviše ideju o prelasku na zajedničku odbrambenu politiku.
Nacionalno okupljanje je već odbacilo neke političke ideje Evropske unije, i to će je veoma brzo dovesti u neposredan sukob s Briselom.
Na kraju, dolazak Nacionalnog okupljanja vlast mogao bi da ugrozi i finansijsku pomoć Ukrajini. Bardela je prošle nedelje obećao da neće „dovoditi u pitanje“ francusku potrošnju sredstava na odbranu, ali je rekao i da se protivi slanju trupa ili oružja dugog dometa u Ukrajinu.
Suzi Denison, viši saradnik u Evropskom savetu za spoljne odnose (ECFR), kaže da je, iako je Makron snažno proevropski orijentisan, francuska javnost izuzetno skeptičnija prema evropskom projektu. Istraživanje ECFR-a iz 2019. pokazalo je da 69% francuskih birača smatra da su EU i domaći politički sistemi slomljeni, dok u ostalim državama Evrope tako u proseku misli 38% ispitanika. U januaru ove godine ta brojka (69%) opala je na 56%, ali je i dalje ogromna.
„Na nivou kreiranja politike, Francuska gotovo uvek pokreće evropske projekte, ali na javnom nivou, njeni građani su isto tako gotovo uvek najskeptičniji. To je veoma čudan fenomen“, objašnjava Denison.
Pobedi li Nacionalno okupljanje na parlamentarnim izborima, i na taj način osudi Makrona na bolnu kohabitaciju, francuskom predsedniku mogli bi da ostane daleko manje manevarskog prostora na političkoj sceni Evropske unije.
Post Views: 37
