Piše i ilustruje Mrđan Bajić, vajar, profesor FLU, akademik SANU, autor dveju naslovnih strana ovog specijalnog izdanja Nedeljnika
Naslovnica za 700. broj.
Čast mi je i čestitam. Dizajnom se ne bavim ali evo prve a odmah zatim druge, i poslednje, novinske naslovnice. Čestitam najpre zato što ste, čini mi se, važan dugotrajni saznajni kanal preko koga se može proveravati koliko smo, još uvek i ipak, ovde, normalni. Iako ne mislimo ni potpuno isto ni potpuno „ovako“ a baš ni potpuno „onako“ u našem bipolarnom svetu. Nego uvek izvoljevamo da hoćemo da saznamo što više činjenica i tek onda sami zaključujemo gde je istina. Kome god istina bila na štetu ili korist.
Kakav luksuz u ovom dobu. Čitati novine a ne znati unapred poentu. I tako već trinaestak godina. I još dugo i da budu još i puno, puno bolje. Mislim ako dobacimo. Ako dobacimo: kako lokalno, tako i globalno. Zato je prva naslovnica za minule radove, za ono što je iza nas – geostrateško tranžiranje globusa bačenog na neki radni sto (novinarski ili forenzičarski) iz koga curi crnilo (štamparsko ili neko drugo) i dijagnosticira sve što se dešavalo naokolo.
Za svakih sto brojeva po jedna mala naslovnica, da podseti na elite zle i dobre – koje su obeležile naše životno vreme: Kiš, Novak, Asanž, Jovanka, Milošević, Tramp.
I studenti. Odlučna generacija studenata koja nas sve upravo propituje: zašto živimo ovako kako sada živimo i možemo li mi to, bre, mnogo bolje. Ponekad, evo, kao zajednica možemo da dobijemo i nešto izvrsno, što nismo potpuno zaslužili. Pa pokušajmo onda sa njima, i iza njih, jednom i obrnuto: da nam NADA bude totalno dublja od strepnje.
A druga naslovnica 700+ je kondicional.
Nadam se da nikad neće biti odštampana uz tekuće podnaslove – ko, kad i gde – a samo za one duboko po skloništima, ili recimo na Marsu, ili na nekom malom izbegličkom čamcu.
Decenijama pravim globuse, u zadnje vreme čak preterano: prignječene, naduvane, geostrateški razdeljene, morfovane sa recimo degenerisanim paradajzom iz Fukušime, zamrznute, globuse iz kojih se odliva voda kao iz neke poslednje fontane, globuse na izgorelom nameštaju, proključale, koji eksplodiraju, koji baš jako, jako eksplodiraju. Hajde stavite to u arhiv i nikada ne objavite kao aktuelno.
Možda ipak da ne budemo generacija koja će ostati nezapamćena jer je svima sve upropastila.
Post Views: 47
