BEZ sumnje, jedna od izuzetnih predstava na repertoaru (ne samo) Narodnog pozorišta, „Derviš i smrt“ u režiji i adaptaciji Egona Savina – večeras će na Velikoj sceni nacionalnog teatra obeležiti jubilej: petnaest godina izvođenja.

ЈУБИЛЕЈ ДЕРВИША ИСПРАЋА У ПРОШЛОСТ: Егон Савин о скидању Селимовићевог дела са репертоара Народног позоришта у Београду

foto Narodno pozorište u Beogradu

Rađen u najboljem maniru Savinovog stvaralačkog kreda da na scenu postavlja vredna umetnička ostvarenja kojima publika poželi da se vraća više puta, „Derviš“ i posle deceniju i po predstavlja vrhunsko pozorišno delo u svim svojim segmentima. Uostalom, kako je i kritika ocenila posle premijere, u njemu je sve savršeno usaglašeno, od rediteljskog čitanja do izuzetnih glumačkih kreacija. Ansambl predvođen Nikolom Ristanovskim u ulozi Ahmeda Nurudina, izveo je na pozornicu Mešine junake i priču smeštenu u prve posleratne godine komunističke Jugoslavije. Vreme sa svim zadatostima jedne ideologije, u kojem je kao i svim ostalim što su mu prethodila ili usledila – čovek uvek na gubitku… O dometima predstave svedoče brojna gostovanja i priznanja, ali još i više onaj, sve ređi, utisak gledaoca da je iz sale izalazi s „punim“ pozorišnim doživljajem.

Uz „Derviša“ i Sterijinog „Kir Janju“ (koji je sa svojih 26 godina slovio za najdugovečniju predstavu Narodnog pozorišta),reditelj Savin izdvaja još jedan naslov:

– I Singerov „Demon“ na maloj sceni bio je veoma značajan. Radio sam u Narodnom još dosta predstava, ali te tri su nekako bile najvažnije. „Demona“ je profesor Petar Marjanović u „Maloj istoriji srpskog pozorišta“ čak izdvojio kao najznačajniju predstavu devedesetih godina u Narodnom pozorištu – kaže na početku razgovora Egon Savin. – Kada je o predstavi „Derviš i smrt“ reč, mislim da bi mogla da bude na repertoaru još petnaest godina s obzirom na to kakav je običaj u svetu: predstave se čuvaju, a izvođači se menjaju kad im dođe vreme. To mislim i za „Kir Janju“ i „Demona“.

foto P.Milošević

Najvažnija dela najvećih svetskih i srpskih pisaca, ističe naš reditelj, čuvaju se s posebnom pažnjom. Umesto toga, baš kao što je Selimović u jednom od svojih dela napisao, ovim jubilejom je „prijatljski potapšan i ispraćen u prošlost“:

– Žao mi je što se „Derviš“ sada skida, ne vidim razlog. Nije reč o mojoj predstavi već o literaturi koju treba da neguje Narodno pozorište. Ovaj roman spada u nekoliko najznačajnijih svih vremena i među najvećim je delima srpske baštine. Da sam u upravi čuvao bih ga na sceni. Nije važno što sam ga ja radio, mislim da su to naslovi koji treba da budu okosnica repertoara nacionalnog teatra: Sterija, Nušić, Selimović, Aleksandra Popović. Pa ko bi drugi, ako ne oni? A i Nikola Ristanovski bi mogao da igra sigurno još dvadeset godina, budući da taj lik nema godine. On se priseća svog života, pa to može da radi i u pedesetoj, šezdesetoj, sedamdesetoj… Kada, potpuno je nevažno.

Kako kaže Savin, sa novim okolnostima i situacijom da glumci zbog brojnih snimanja i drugih obaveza izostaju sa scene, postalo je normalno da druge kolege „uskaču“ u uloge i da se protagonisti menjaju, zato je to razlog više da „Derviš i smrt“ ne odlazi iz nacionalnog teatra:

– Verujem da mu je tu mesto, kao i mnogim drugim predstavama u Narodnom pozorištu koje u osnovi svog repertoara mora da ima najvažnija dela srpske književnosti. Nemamo ih mnogo, ali ni malo. U poslednje vreme stalno im nabacujem ideju da se radi „Gospođa Olga“ Milutina Bojića, tog našeg veličanstvenog pesnika i pisca čije ni jedno delo nije na repertoaru. Ali, o tome brinu drugi ljudi, to je samo moje mišljenje… Možda sam subjektivan, ipak, šteta bi bila da u nacionalnom tetaru ne budu naši najveći pisci.

Čovek i smrt, teme koje su proistekle iz Mešinog ličnog života i sudbine, u središtu su i njegovog romana „Tvrđava“. A tvrđava je, piše Selimović, „svaki čovjek, svaka zajednica, svaka država, svaka ideologija“. Ipak, ovaj naslov retko je viđen na srpskoj sceni:

– Postoji nekoliko dramatizacija, sećam se da je sa velikim uspehom igrana u sarajevskom Narodnom pozorištu krajem sedamdesetih godina. Naravno da bi i „Tvrđava“ mogla da nađe svoje mesto u nekom od beogradskih pozorišta. Zašto Jugoslovensko dramsko ili BDP ne bi igralo Mešu Selimovića? Nažalost, na repertoarima su više-manje dela mnogih daleko manje značajnih pisaca. To je pitanje koje treba postaviti umetničkim direktorima i upravnicima naših pozorišta.

A na dilemu ima li neke simbolike i u naslovu piščeve prve objavljene knjige („Uvrjeđen čovjek“), budući je to zajednički imenitelj većine njegovih ostvarenja, Savin odgovara:

– Sva njegova dela kao i njegov život, imaju određeni dramski naboj. Nisam sasvim siguran da li bi sva mogla da se dramatizuju za pozorište, ali sam uveren da su izvanredan izazov za film ili televizijsku seriju o piščevom životu i knjigama. Jer, njegovo životno iskustvo prepliće se sa sadržajem pripovetki i romana. Verujem da bi to mogao biti izvanredan izazov za nekog scenaristu. Kad je pozorištu reč, pored pomenuta dva naslova, možda bi još roman „Krug“ mogao da se nađe na sceni.

Mihiz i Ristanovski

U USPEHU „Derviša“ reditelj vidi i nesumnjivu zaslugu Ristanovskog koji je u liku Ahmeda Nurudina ostvario potpunu identifikaciju, igrajući sa neverovatnom uverljivošću psihološke situacije u kojima se našao junak:

– Uzeo sam Mihizovu dramatizaciju, ali sam dosta na njoj intervenisao. Pomerio sam vreme iz turskog doba u period Jugoslavije posle Drugog svetskog rata. Mislim da je Meša pisao svoju ličnu dramu. U trenutku dok je nastajalo delo nije bilo moguće izvršiti bilo kakav osvrt na političko stanje u zemlji. Jednostavno, taj roman nikad ne bi bio objavljen. Zato je on radnju smestio u tursko vreme. S obzirom na nužnost radikalnije adaptacije, rešavao sam istovremeno i prostor. Odvažio sam se da napravim scensku konstrukciju koja je, ispostavilo se, bila vrlo dobra.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Originalni tekst