Dugo, ma sigurno stotinjak kilometara, nismo hteli da joj damo ime. Nismo ni razgovarali o tome, mada je tema bila negde iznad nas.
Ne samo zato što se šanse da nam bude još teže tako povećavaju, već i zato što nije fer prema nekome ko bi je voleo, ko će je voleti, čak i više nego mi, i zaslužuje da mu se odaziva kako ona ili on žele.
Samo što nije mogla da pobegne od tog imena, taman koliko ni mi od nje.
Baba je rođena u Mojkovcu, mada – ne biste verovali da Mojkovac ima više strana! – s one druge strane grada.
Baba je, evo ovo je njeno treće pojavljivanje na nadzadnjoj stranici „Nedeljnika“ u našim zajedničkim istorijama, ceo život vozila automobil, do kraja – njenog, automobil ju je nadživeo, tako su se nekada pravili – žutog „stojadina“.
I baba je bila žuta, na slikama iz mladosti ima nešto tamniju kosu, posle je zauvek plava, plavu je i pamtim; voleo bih da više pamtim Mojkovac, sem tog jednog leta tokom kojeg smo gledali Olimpijske igre i pokrivali se, usred leta, jorganima dok su Bulatovići i njihovi gosti kartali.
Ne znam s koje je bande Tare poticala ova Mojkovčanka, ali zatekli smo je, celih hiljadu trista pedeset grama nje, na onoj jednoj pumpi kada ulazite u grad, vozeći ka severu.
Docnije ćemo, usput, otkrivati ceo taj splet okolnosti, kakav valjda samo oni koji su napušteni mogu da izmisle, da reše tamo sa nekim gore ko pazi na njih: da nisam imao ukočena leđa, ne bismo ni stali tu, da joj se nije piškilo baš tada, mogli smo čak i do Bijelog Polja, da je toalet bio s neke druge strane, da nismo čekali neki groteskni kamion da prođe, ne bismo je primetili.
Ali jesmo, iako je tolišna da, evo, može da stane na dlan, i kada se cela opruži, ne prekriva ni običnu QWERTY tastaturu.
Ceo esej pročitajte u štampanom izdanju Nedeljnika.
NASLOVNA STRANA NOVOG DVOBROJA NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 04. SEPTEMBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Post Views: 38
