Pre tačno tri godine, maltene u dan, napisala sam svoju prvu kolumnu za Nedeljnik. I baš tu i baš tada, priznala sam naglas da pišem roman. I kao što je moja beba u jednom trenutku napustila moj stomak, i moj rukopis će, nakon što je izašao iz moje glave, za koji dan konačno izaći i iz mog stiska.
Zabavno je posmatrati sebe kroz nešto na čemu si radio, šta god da je u pitanju. Ko sam bila kada sam počela da pišem a ko sam sada? Koliko sam rukopis pisala ja, a koliko je on ispisivao i menjao mene? Da li bih danas bila ova Hana da ga nisam napisala? Nesumnjivo sam i dalje ista osoba, ali koliko je još drugih u meni?
Ne znam kako će roman ’proći’, da li će čitaoci uživati prevrćući strane, da li će im se knjiga lepiti za ruke, da li će je čitati presporo ili prebrzo, ali znam da je divno završiti rukopis. Pustiti ga da izleti kroz prozor.
Sad je na njemu da se vine u visine ili stropošta na asfalt. Da nađe svoj put do svakog čitaoca koji mu pokloni poverenje. Da ga zasmeje ili rastuži, ponekad u isto vreme. Da mu, nadam se, otkrije nešto novo ili ga podseti na nešto zaboravljeno. Da mu sudi ali da ga ne ostavi nepročitanog na polici, da ga čuva i da mu se ponekad vrati.
Smešno je, ili simpatično, što sam u toj prvoj kolumni poredila pisanje romana sa trudnoćom a nisam ni znala da ću, pre nego što rodim roman, roditi bebu. Svašta se nešto u nama kovitla, i s vremenom oblikuje, dobije nekakvu formu ali i dalje je naše, a onda jednog dana izađe napolje i postane nešto svoje. I nisam omanula, ima sličnosti.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 25. SEPTEMBRA, NA SVIIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Post Views: 0
