Svet se tokom Drugog svetskog rata ujedinio kako bi porazio Nemačku i Japan, a mnogi naučnici i vrhovni komandanti su misteriozno nestali uspevši da izbegnu pravdu za svoja zverstva. Mnogi su dočekali duboku starost, a jedan od njih je i japanski oficir i čovek koji predvodio istraživanja slična onim kojima je rukovodio Josef Mengele.

Eksperimente kakve običan čovek teško može i da zamisli, ovaj čovek je osmislio i izvodio. Ovo je priča o Širo Išiju, mikrobilogu i direktoru ozloglašene Jedinice 731, jedinice za biološko ratovanje Imperijalne japanske vojske.

Nekoliko godina nakon Prvog svetskog rata, nakon Ženevske konvencije zabranjena je upotreba hemijskog i biološkog oružja. To nije sprečilo medicinskog oficira japanske vojske Šira Išija da nastavi sa istraživanjima u ovoj oblasti.

Njegove metode ratovanja i nehumani eksperimenti imali su za cilj da postave Japansko carstvo na krov sveta. Ovo je priča o generalu Širu Išiju, japanskom Mengeleu i “zlom geniju” koji je stajao iza Jedinice 731.

Mladost Šira Išija

Rođen 1892. u Japanu, Širo Iši je bio četvrti sin bogatog zemljoposednika i proizvođača sakea. Priča se da ima fotografsko pamćenje i da je briljirao u školi do te mere da je označen kao potencijalni genije.

Iši je u ranoj mladosti odlučio da se pridruži vojsci, pokazujući bezgraničnu ljubav prema Japanu i njegovom caru.

Iši je bio dobar vojnik. Visok oko 182 cm — znatno iznad visine prosečnog Japanca — rano je postao zapovednik. Bio je poznat po besprekorno čistim uniformama i dubokom, moćnom glasu, piše ATI.

Tokom službe, Iši je otkrio svoju pravu strast — nauku. Posebno zainteresovan za vojnu medicinu, neumorno je radio kako bi postao lekar u Imperijalnoj japanskoj vojsci.

Godine 1916. Iši je primljen na Medicinski odsek Carskog univerziteta u Kjotu. Osim što je ovladao najboljim onovremenim medicinskim praksama i odgovarajućim laboratorijskim procedurama, on je takođe razvio i neke čudne navike.

Držao je bakterije u petrijevim posudama kao “kućne ljubimce”. Bio je poznat i po tome što je sabotirao rad drugih studenata. Iši bi noću odlazio da radi u laboratoriju, nakon što su drugi studenti već sve pospremili, a onda bi namerno ostavljao prljavu opremu kako bi profesori ujutru disciplinovali druge studente.

I studenti i profesori su znali šta on radi, međutim, nikada za to nije bio kažnjen, izgledalo je kao da ga za to nagrađuju.

Išijev predlog da Japan razvija biološko oružje

Ubrzo nakon što je pročitao inspirativan članak o biološkom oružju, Širo Iši je počeo da se zalaže da se jedan odsek Japanske vojske fokusira na biološko oružje. Čak se direktno obraćao najvišim komandantima.

Da biste istinski shvatili razmere njegovog samopouzdanja, razmislite o sledećem: ne samo da je on bio niži oficir koji je predlagao vojnu strategiju, već je takođe predlagao direktno kršenje relativno novih međunarodnih ratnih zakona.

U srži Išijevog argumenta bila je činjenica da je Japan potpisao Ženevske konvencije, ali ih nije ratifikovao. Pošto je stav Japana o Ženevskim konvencijam bio tehnički još uvek u neizvestan, postojao je prostor koji bi im omogućio da razviju biološko oružje.

Išijevi komandanti su u početku bili skeptični prema ovom predlogu. Međutim, on nije prihvatao ne kao odgovor. Iši je tražio – i na kraju dobio – dozvolu da krene u dvogodišnju istraživačku turneju po svetu da vidi šta rade druge zemlje.

Nakon posete raznim institucijama širom Evrope i Sjedinjenih Država, Iši se vratio u Japan sa nalazima i revidiranim planom.

“Bogata zemlja, jaka vojska”

Uprkos Ženevskoim konvencijama, druge zemlje su još uvek istraživale biološko oružje. Ali, iz etičkih razloga ili zbog straha od kazne ako bi bili otkriveni, nijednoj državi to nije bio prioritet.

Tako su u godinama koje su prethodile Drugom svetskom ratu, japanske trupe počele ozbiljno da razmišljaju o ulaganju svojih resursa u ovo kontroverzno oružje – sa ciljem da njihove borbene tehnike nadmaše sve druge zemlje.

Kada se Iši vratio u Japan 1930. godine, nekoliko stvari se promenilo. Ne samo da je njegova zemlja bila na putu ka ratu protiv Kine, nego je nacionalizam generalno ojačao u Japanu. Stari slogan “bogata zemlja, jaka vojska” odjekivao je glasnije nego ranije.

Išijev ugled je takođe porastao. Postavljen je za profesora imunologije na Vojnomedicinskom fakultetu u Tokiju i dobio je čin majora. Takođe je dobio moćnog pristalicu pukovnika Čikahiko Koizumi, koji je tada bio naučnik na Vojnomedicinskoj akademiji u Tokiju.

chikahiko-koizumi
Foto izvor: themilehighpost.com / Wikimedia

Veteran Prvog svetskog rata, Koizumi je nadgledao istraživanja hemijskog ratovanja od 1918. Njegovi nadređeni nisu davali značaj njegovom radu, stoga nije iznenađenje što je Koizumi u Širu Išiiju video sebe.

Koizumijeva zvezda je sve jače sijala. Prvo je postao dekan Vojnomedicinske akademije u Tokiju, zatim glavni vojni hirurg, a onda i ministra zdravlja. Iši je napredovao zajedno sa njim.

Išijev javni rad sastojao se od istraživanja mikrobiologije, patologije i istraživanja vakcina. Postao je i prilično popularan profesor. Za razliku od kolega studenata, učenici su ga veoma cenili.

Ista harizma i magnetizam koji su osvojili njegove učitelje i komandante delovali su i na njegove učenike.

Prvi kompleks za tajna istraživanja

Nakon invazije na Mandžuriju 1931. i uspostavljanja države Mandžukuo, Japan je iskoristio resurse tog regiona.

Mnogi japanski vojnici su ljude koji su tu živeli videli kao prepreku. Ali za Širo Išija, svi oni su bili potencijalni ispitanici.

Išijevo biološko istraživanje zahtevalo je različite vrste ispitanika. Na primer, osnovao je postrojenje za biološko oružje u Harbinu u Kini, ali je brzo shvatio da neće moći slobodno da sprovodi istraživanja nad ljudima u tom gradu.

Zato je počeo da gradi još jedan tajni objekat koji se nalazio oko 100 kilometara južno od Harbina. Selo Bejine koje je imalo 300 domova sravnjeno je sa zemljom da bi se napravilo mesto za postrojenje.

Ovde je Širo Iši razvio neke od svojih varvarskih tehnika, samo nagovestivši šta će sve postojati u ozloglašenoj Jedinici 731.

Oskudni su zapisi o objektu Bejine, ali zna se da je tamo bilo zatvoreno oko 1000 zatvorenika: uglavnom ljudi koji su na neki način radili i li govorili protiv japanske vlasti.

Uobičajeni rani eksperiment bilo je vađenje krvi zatvorenika svakih tri do pet dana sve dok ne postanu preslabi. Kada više nisu bili podobni za istraživanje, bili bi ubijani otrovom. Većina ljudi je umirala svega mesec dana od dolaska, a konačan broj umrlih je ostao nepoznat.

1934. je izbila je pobuna zatvorenika koji su iskoristili pijanstvo čuvara i relativno slabo obezbeđenje. Oko 16 zatvorenika je uspelo da pobegne. To je razlog kako danas znamo bilo šta u vezi sa ovim objektom.

Uprkos izuzetnom riziku po bezbednost i diskreciju operacije, eksperimenti su verovatno nastavljeni sve do 1936. godine. Zvanično je zatvoreno 1937.

children-at-unit-731
Foto: Xinhua via Getty Images

Išiju nije smetalo zatvaranje. Već je počeo da gradi drugi objekat – daleko zlokobniji.

Zloglasni koncentracioni logor Aušvic-Birkenau bio je kompleks u kom su se ubijali zatvorenici. Dok su mnoge žrtve pogubljene u gasnim komorama, druge su bile rezervisane za Mengelea i njegove uvrnute medicinske eksperimente.

Kao SS oficir i član nacističke elite, Mengele je imao ovlašćenje da utvrđuje sposobnost zatvorenika, regrutuje zatvorene medicinske stručnjake kao pomoćnike i primorava zatvorenike da postanu njegovi ispitanici.

Ali za razliku od Išiija, Mengele je imao ograničenu moć u logoru. Njegov naučni rad vođen kao važan za genetiku, ali je to zapravo bio čin okrutnosti i sadizma.

Za razliku od njega, Iši je na mnogo načina imao više kontrole nad svojim zatvorenicima.

Iši je osnovao Jedinicu 731 da bude samodovoljan objekat, sa zatvorom, arsenalom za pravljenje germinih bombi, aerodromom sa sopstvenim vazduhoplovnim snagama i krematorijumom za odlaganje ljudi.

U drugom delu objekta nalazile su se spavaonice za Japance, koje su imale bar, biblioteku, terene za sport, pa čak i bordel.

Ali ništa u kompleksu nije moglo da se uporedi sa Išijevom kućom u Harbinu, gde je živeo sa ženom i decom. Vila koja je ostala iz perioda ruske vlasti nad Mandžurijom, bila je raskošna građevina. Išijeva ćerka Harumi, rado se sećala te kuće, čak ju je jednom uporedila sa domom iz filma Prohujalo sa vihorom.

Širo Iši i eksperimenti u Jedinici 731

Ako znate za Jedinicu 731, onda verovatno imate neku ideju o užasima koji su se dešavali u tom objektu. Uprkos decenijskom zataškavanju, u doba interneta, priče o okrutnim eksperimentima koji su se tamo odigrali proširile su se poput požara.

Kao vojnom lekaru, jedan od Išijevih primarnih ciljeva bio je razvoj tehnika lečenja na bojnom polju. Ali prvo je morao da zna koliko ljudsko telo može da podnese.

Na primer, u eksperimentima sa krvarenjem, saznao je koliko krvi prosečna osoba može izgubiti a da ne umre.

unit-731-medical-table
Foto: Xinhua via Getty Images

A kako bi otkrio koliko pritisak može da izdrži ljudsko telo, zatvorenike je zatvarao u komore pod pritiskom sve dok im oči ne bi iskočile. Nekim zatvorenicima je ubrizgavana morska voda da bi se videlo da li može da funkcioniše kao zamena za fiziološki rastvor.

Jedan od najstrašnijih bio je – eksperiment sa smrzavanjem. Idejni tvorac ovog eksperimenta bio je Jošimura Hisato, fiziolog koji je dodeljen Jedinici 731.

Shiro_Ishii_in_military_uniform
Foto: Wikipedia.org

Istraživači Jedinice 731 uspeli su da dokažu da najbolji tretman za promrzline nije trljanje ekstremiteta – tradicionalna metoda do tog trenutka – već potapanje u vodu malo topliju od 100 stepeni Farenhajta (ali nikada topliju od 122 stepena Farenhajta). Ali način na koji su došli do ovog zaključka bio je užasan.

Istraživači Jedinice 731 bi izvodili zatvorenike napolje po hladnom vremenu, a onda im ruke povremeno natapali vodom – sve dok stražar ne proceni da je došlo do promrzlina. Prema svedočenju jednog japanskog oficira, promrzline su potvrđene ako su “smrznute ruke, kada se udare kratkim štapom, ispuštale zvuk sličan onom koji daska daje kada se udari”.

Ud zahvaćen promrzlinama je potom amputiran i odnesen u laboratoriju na proučavanje. Često bi se zatim prešlo i na druge udove. Kada bi zatvoreniku ostali samo glava i torzo, prosleđivali bi ih dalje, na eksperimente sa kugom i patogenima.

Kao i kod Mengelea, Iši i drugi lekari Jedinice 731 želeli su širok uzorak subjekata za proučavanje. Prema zvaničnim izveštajima, najmlađa žrtva eksperimenta sa promenom temperature bila je tromesečna beba.

Brutalnost kod testiranja oružja

Testiranje oružja u Jedinici 731 odvijalo se na nekoliko različitih načina. Kao i sa medicinskim istraživanjima, postojali su testovi nove opreme, kao što su gas maske.

Što se tiče testova ofanzivnog oružja, oni su se obično delili u dve različite kategorije.

Prvi je bio namerna zaraza zatvorenika kako bi se proučili efekti bolesti, a onda i odabrala najbolja zaraza kojom će da napadaju.

Da bi bolje razumeli uticaje svake bolesti, zatvorenicima nije pružano lečenje, već su bili secirani ili vivisecirani kako bi se proučavao uticaj bolesti na unutrašnje organe.

U intervjuu iz 1995. godine, jedan anonimni bivši medicinski asistent u jedinici japanske vojske u Kini opisao je kako izgledalo seciranje živog 30-godišnjeg čoveka – bez ikakve anestezije.

“Momak je znao da je to njegov kraj, nije se bunio kada su ga uveli u sobu i vezali”, rekao je on. “Ali kada sam uzeo skalpel, tada je počeo da vrišti. Rasekao sam ga od grudi do stomaka, a on je strašno vrištao. Lice mu je bilo iskrivljeno od muke. Ispuštao je nezamislive zvuke, tako je strašno vrištao. Ali onda je samo odjednom prestao. Kasnije je ova pricedura bila jedna od redovnih tokom radnog dana, ali ova je ostavila utisak na mene jer mi je bila prva.”

Viviseciranje u Jedinici 731

Druga vrsta testiranja ofanzivnog oružja uključivala je stvarna testiranja različitih sistema koji su raspršivali bolesti na terenu. Oni su korišćeni protiv zatvorenika unutar logora — ali i protiv civila van njega.

Iši je bio maštovit kada je reč o metodama širenja bolesti. Unutar logora, zatvorenici zaraženi sifilisom bi bili primorani da imaju seks sa drugim zatvorenicima koji nisu bili zaraženi. Ovo bi pomoglo Išiju da primeti početak bolesti. Iši je van logora davao zatvorenicima hranu u koju je ubrizgavan tifus, a zatim ih puštao među civile kako bi mogli da šire bolest.

Takođe je lokalnoj deci delio čokolade punjene bakterijama antraksa. Pošto su mnogi od ovih ljudi gladovali, često se nisu pitali zašto dobijaju hranu i, nažalost, pretpostavljali su da je to samo čin ljubaznosti.

Ponekad bi Išijevi ljudi koristili vazdušne napade da bacaju bezazlene predmete poput kuglica od pšenice i pirinča i traka obojenog papira iznad obližnjih gradova. Kasnije je otkriveno da su ovi predmeti bili zaraženi smrtonosnim bolestima.

Ali koliko god ovi napadi bili užasni, Išijeve bombe su ga postavile na sam vrh među istraživačima biološkog oružja.

Išijeve bombe nosile su neobičan teret. Umesto uobičajenih metalnih kontejnera, koristili bi posude od keramike ili gline kako bi bile manje eksplozivne. Na taj način bi mogli pravilno da puste buve zaražene kugom na bezbroj ljudi.

U nemogućnosti da poboljša tradicionalna sredstva za širenje “crne smrti“, Iši je odlučio da preskoči posrednika pacova. Kada bi njegove bombe eksplodirale, preživele buve bi brzo pobegle, tražeći domaćine kojima bi se hranile i širili bolest.

I upravo to se dogodilo u Kini tokom Drugog svetskog rata. Japan je bacio ove bombe i na borce i na nevine civile u više gradova i sela.

Ali Išijev glavni plan, “Operacija Trešnjini cvetovi noću”, nameravao je da se ovo oružje upotrebi protiv Sjedinjenih Država.

Da bi ovaj plan uspeo, oko 20 od 500 novih vojnika koji su stigli u Harbin bi podmornicom odvezeno ka južnoj Kaliforniji. Zatim bi upravljali avionom i odvezli ga u San Dijego. A bombe kuge bi tada bile bačene u septembru 1945.

Međutim, Amerikanci su bacili dve atomske bombe pre nego što se ovaj plan ostvario.

U avgustu 1945. godine, ubrzo nakon atomskog bombardovanja Hirošime i Nagasakija, stiglo je naređenje da se unište svi dokazi o aktivnostima u Jedinici 731. Širo Iši je tada poslao svoju porodicu, a on je ostao sve dok njegovi zloglasni objekti nisu uništeni.

Tačan broj ljudi ubijenih od strane Jedinice 731 i povezanih programa je nepoznat, ali se procene obično kreću od oko 200.000 do 300.000 (uključujući operacije biološkog ratovanja). Što se tiče smrti usled eksperimenata na ljudima, ta procena se obično kreće oko 3.000. Do kraja rata, svi preostali zarobljenici su brzo pobijeni.

SAD mu garantovale imunitet

Iako je Išiju naređeno da uništi svu dokumentaciju, on je sa sobom izneo neke od svojih laboratorijskih beleški iz objekta pre nego što se sakrio u Tokiju. Tada su ga posetile američke okupacione vlasti.

Tokom čitavog rata, magloviti izveštaji iz Kine o neobičnim epidemijama i “kuga bombama” nisu shvatani veoma ozbiljno sve dok Sovjeti nisu preuzeli Mandžuriju od Japanaca. Tada je Iši dospeo i na spisak Sovjetskog Saveza, ako osoba koja mora da bude pronađena.

Prvo su ga ipak pronašli Amerikanci. Išijevu ćerku Harumi, američki oficiri su koristili kao prevodioca. U početku se pretvarao da ne zna o čemu pričaju. Ali nakon što je dobio imunitet, zaštitu od Sovjeta i 250.000 jena kao isplatu, počeo je da priča.

Shiro_Ishii_middle_aged
Foto: Aising / Wikipedia.org

Otkrio je 80 posto svojih podataka Sjedinjenim Državama. Ostalih 20 odsto je odneo u grob.

Pa ipak, “strogo poverljiva” depeša iz Tokija u Vašington 1947. otkriva: “Eksperimente na ljudima su… opisali trojica Japanaca, a Iši ih je prećutno potvrdio. Iši navodi da, ako njemu i saradnicima bude zagarantovan imunitet od “ratnih zločina” u pisanoj formi, može detaljno da opiše program.”

Američke vlasti su bile željne da saznaju rezultate eksperimenata koje nisu bile voljne da izvedu same. Zato su mu dali imunitet.

Iako su neka istraživanja iz Išija bila dragocena, američke vlasti nisu naučile ni približno onoliko koliko su mislile da hoće. Ali ipak su održali svoj deo pogodbe.

Shiro_Ishii_at_a_reunion_party_of_Unit_731_members_after_the_war
Foto: Aising / Wikipedia.org

Širo Iši je ostatak života proživeo u miru sve dok nije umro od raka grla u 67. godini.

Izvor: stil.kurir.rs

Bil Gejts i korona virus: Napadi biološkim oružjem su opasniji od pandemije

Original Article

(Visited 4 times, 1 visits today)