Izumi s dna kace

Bio tako u mom zavičaju, kad smo bili klinčadija, jedan mali koji je tvrdio da „može sve da ti izrimuje“ (nisam ja, kunem se); ne zna se okle mu ta iznenadna milost muza, samo je jednog dana objavio svetu novost: „Daš mi reč, ja ti srimujem za sekundu.“ Neko mu reče: „Dobro, evo… na primer: kralj.“ I stvarno, stihoklepac ga za tren oka klepi, ehm, stihom: „Kralj nakuralj!“ Kakva je to titula ili epitet – nije bilo dato našim skromnim umovima da pojme, tek decenijama kasnije moj drugar Dragoljub skovaće citat za ograđivanje od neshvatanja: „Kako mi se čini? Paa, možda je genijalno.“

Ima duhova koji idu ispred svog vremena, hrabro jurišaju na futur: onaj moj zemljak danas bi, kao rodonačelnik žanra, svoju moždagenijalnost dobro unovčio u centrali režima, gde se takvi mentalni patenti izuzetno cene – budući da se po gradu gordi novi grafit „blokaderi-štrokaderi“. Te ovim putem apelujem na Kralja nakuralja lično, tron na Andrićevom vencu: zaposli čoveka, smišljaće ti odlične rimotvorine u neograničenim količinama.

Nego, problem je preciznost: na koga se misli kad se kaže blokaderi-štrokaderi? Vožd tvrdi da je jedno dvesta hiljada njegovih potpuno spontano okupljenih antiblokadera izmilelo na ulice – da blokira. Kako bazd u vazduhu javlja, neka toi-toi naseobina ne mrda iz Pionirskog parka pola godine i preti širenjem: arhitekta je, ne zaboravimo, izjavio da će ćacilendi nići po svim gradovima, blokirajući pre svega razum i misaone puteve, onda i saobraćaj, ali to se iz nekog razloga ne računa ni u blokadu, kamoli u štrokadu, kakvi, to je lepota. Važno je samo iskopirati i pokvariti, „slično, samo glupo“ načelo je kojim počinje manifest kvarnog deteta, namerenog da samo sebi bude večni prestolonaslednik, uprkos očevidnom krunjenju krune. Neke ideje su grandiozne, poput famoznog pisanja priručnika za „uništiću vas svuda u svetu“; druge dolaze isprva stidljivo, iz procene da su ipak isuviše stočne da se ponude publici: optužiti drugu stranu za pad nadstrešnice.

Kako od nečega tako ozbiljnog, tako stravičnog skovati standardni „nismo mi, vi ste“, kako preokrenuti na besmisao ono što ova zemlja, ovi ljudi nikada neće zaboraviti, kako izvrnuti ruglu živu ranu? Lako je sa „ko ne skače, taj je plenum“, to Krlo ili srodno grlo smisli dok si rekô kralj, ali kako ćemo „ruke su vam krvave“ da okrenemo u nešto isto tako superdovitljivo i keči, kalibra „ruke su krvave vama“? Prvi se istrčao neki, ako se ne varam, gradski odbornik iz unutrašnjosti – plasirala se teorija i ranije putem ružičaste telehipnoze, da, ali ovaj je prvi iz zvaničnih redova režimlija izgovorio baš to: pokazaće se uskoro da su ruke krvave vama.

Koji mesec kasnije, u svom javnom nastupu tako izjavi i Brnabić: kô veli, pošto su pobunjenici uveliko proglašeni teroristima, šta fali da novosadsku tragediju proglasimo terorističkim aktom – ona ne tvrdi, jer je nadaleko poznata po nemogućnosti tvrđenja (ono dolazi iz mišljenja), ali eto, „da nju neko pita“ (kao što ne, nikad i ni za šta), ona smatra tako. Ideja je potom odložena, premda s etiketom „možda je genijalno“, u kacu s izumima, da se još malo prokiseli.

Avaj, kasno je za površinske kopove po kaci, teška vremena traže tešku odvratnost, mora se zagrabiti s dna, odakle predsednik najvoli. Zađe, šta mu teško, i odande izroni kolosalni „pu spas za sve nas“: Bačulov bio na stanici onog jutra, znači Bačulov srušio nadstrešnicu. Tautologija po sistemu lažnog Gruča Marksa, pomoćnika Dilana Doga: „Svi ljudi su smrtni, Sokrat je smrtnik… dakle, svi ljudi su Sokrat.“ Naravno, dodao je kralj, „ja ne verujem da je on, ali…“ – a posle svakog njegovog ali dolaze razni bakareci da misle baš nekako ono što gazda navodno ne. Time se još jednom, ali grđe no ikad ranije, potvrdilo da ništa, apsolutno ništa nije dovoljno jadno i bedno da ne prođe kroz sito naprednjačkog „ušća misli u usta“ (sintagmu svojevremeno smislio Voja Vijatov, rekavši da je ljudima generalno na tom ušću magla suviše gusta; ovima nije, nimalo).

Razmišljam da smo vaistinu na kraju jedne epohe dok slušam aparat na parkingu, koji kao mantru besomučno ponavlja „transakcija u toku, transakcija u toku…“; plasirajući ovakvu očajničku besmislicu svojoj parohiji, grozničavi kralj pokazuje kako njegov um vidi narod: kao mašina, uprkos trokiranju čipova i štrafova, i dalje ponavlja geslo „transakcija u stoku, transakcija u stoku“. Tu otprilike leže sve njegove nade, prilično oduvek.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.