IZDAJNICI SU STARIJI OD NASTANKA DRŽAVE: Prvi čovek engleske republike Oliver Kromvel iskopan je iz groba, pa je mrtav kažnjen kao izdajnik

IZDAJA i otpadništvo stari su koliko i ljudska zajednica, stariji od države kakvu poznajemo od davnina.

Najveći neprijatelj sovjetskog režima nije bio car već Lav Trocki, Foto „Vikipedija“

Najveća kazna za praistorijskog čoveka bio je izgon iz plemena. Zar nije Bog tako kaznio Kaina, prvog znanog bratoubicu, prognavši njega i njegov rod? Ako je pored dobra uvek moralo postojati zlo kao njegova suprotnost, apostaza je jednako neprekidno postojala uz veru, a izdaja uz uverenja i rodoljublje. Izdaja je bila put da se prekrate vladavine svemoćnih vladara Starog istoka. U trećem milenijumu pre Hrista zaverili su se supruga i velikodostojnici harema jednog od najslavnijih faraona Novog egipatskog carstva Ramzesa Trećeg, savremenika Trojanskog rata. Efijalt je za obećani novac odao Persijancima bogazu preko planine, pa su opkolili spartanske branioce Termopila 480. godine pre Hrista. Atinjane je u epskom ratu sa Spartancima izdao talentovani Alkibijad, a isto to se dogodilo i Rimljanima kada je neprijateljima prešao vojskovođa Koriolan. Cezara, najmoćnijeg političara i uz Aleksandra Velikog najvećeg vojskovođu antike, ubili su u Senatu njegovi donedavni privrženici.

Isusa, Božijeg sina, ubili su Rimljani, nakon što su ga na smrt osudile jevrejske vođe i mnoštvo, ali ne pre nego što ga je izdao jedan od apostola – Juda Iskariotski. Nije neobično što je i pre nego što je postalo državna religija Rimskog carstva, hrišćanstvo ušlo u stoletne sukobe, takozvane hristološke raspre. Prvi među otpadnicima od pravoslavnog učenja, egipatskih prezviter Arije, tretiran je u docnijim epohama kao ličnost koja ne zavređuje da bude spomenuta. Mesto u enciklopedijama nije dobio, dok njegova jeres (arijanstvo), naprotiv, jeste. Srednjovekovne vladare najčešće su zbacivali srodnici i dvorjani. U tom društvu, koje je „podražavalo Hrista“, izdaja je bila centralni zločin koji je nekako bio i očekivan, u meri u kojoj je užasavao. Nije čudo da je Dante Aligijeri i devetom krugu, na dnu jame Pakla, video samo dvojicu – Lucifera, anđela koji se odmetnuo od Boga, i Bruta, koji je izdao zaštitnika i prijatelja Gaja Julija Cezara. Srednji vek doneo je i strašne kazne za akt izdaje. Posebno je važna i dugotrajno primenjivana kazna za veleizdaju u Engleskoj – od 13. do 19. veka. […]

ENGLESKA je bila i prva zapadna država u kojoj je suđeno miropomazanom i krunisanom kralju – Džejmsovom sinu Čarlsu Prvom. Kralja su posle godina ratovanja parlamentu predali njegovi škotski saveznici. On je suđen i konačno mu je na javnom pogubljenju odsečena glava. Kada je 1660. restauracija omogućila kraljevom sinu i imenjaku Čarlsu Drugom da se domogne vlasti, svih pedeset potpisnika ove presude postali su namah izdajnici. Prvi čovek engleske republike (Komonvelta) Oliver Kromvel iskopan je iz groba, pa su ga mrtvog kaznili kao izdajnika. Većina potpisnika pobegla je u evropske zemlje i u Novi svet. Klasičnom kaznom za izdaju kažnjena su njih sedmorica. Među „obešenim, davljenim i raščetvorenim“ bio je čak i kraljev advokat Džon Koks. Ova jeziva kazna biće dosuđivana navodnim i pravim izdajnicima, ponekad i plemenitog roda, sve do prve polovine 19. veka! U Londonu je poslednji na ovaj način pogubljen Džeremaja Brandet, osuđen za hajdučiju i pobunu. Bilo je to svega nekoliko godina pre nego što je prizor osakaćenih učitelja učesnika Čarapićeve zavere u Austriji i širom Zapada Srbe predstavio kao divljake. Ova kazna je ostala na snazi sve do 1860-ih godina.

Izdaji Boga i suverena priključena je, posle građanskih revolucija iz 17. i 18. veka, i izdaja nacije. Bilo je to doba kada je makijavelistička doktrina o „cilju koji ne bira sredstva“ izašla iz magli verskih uverenja. I to novo vreme dalo je izdajnike. Pored plemića opevanog u Marseljezi, protiv revolucionarne Francuske okrenule su se njene velike vojskovođe markiz De Lafajet i general Dimurije. Uoči svrgavanja kralja Luja Šesnaestog 1792, Lafajet napušten od armije prelazi neprijatelju. Ovaj „Junak dva sveta“, Vašingtonov prijatelj koji je učestvovao u Bici za Jorktaun i autor Deklaracije o pravima čoveka i građanina, biće neko vreme zatočen kao revolucionar, ali će u kasnijim decenijama s pozicija liberala i demokrate učestvovati u previranjima 1815. i 1830. godine, kada će kao starac opet voditi gardu radi obaranja autoritarne monarhije.

Dimurijea, pobednika intervencionističkih trupa, revolucionarni Konvent naveo je da se pobuni, ali je njegova vojska ustala protiv njega. I on je morao da pobegne neprijatelju. Kao izdajnik je pogubljen i Napoleonov maršal Nej, koji se zakleo kralju Luju Osamnaestom, ali je svome caru prebegao čim se susreo s njegovom malenom vojskom kojom je sa Elbe bio pošao na Pariz.

Vreme nacije dovelo je do nove zbunjenosti. Da li je moguće bilo izdati Boga i njegovog pomazanika, a biti veran narodu? Ko je određivao „vernost naciji“? Šta je bilo najznačajnije da bi se opravdao naziv patriote? Ako je nacionalizam ideologija demokratije, onda je volja većine njegov krajnji tumač. Ko ipak tumači većinsku volju suverenog naroda? Vladavina nad narodom, posebno u uslovima demokratskog opredeljivanja birača koje je moguće obmanuti ili potkupiti, dovela je do nove afirmacije pragmatizma i koristoljublja. Zato je veliki francuski državnik Taljeran, koji je tokom dugotrajne karijere bio u vladama kraljevine, revolucije, republike, carstva, pa ponovo kraljevine, i izrekao onu slavnu misao prema kojoj je „izdaja samo pitanje datuma“.

RAZVOJ nauke doveo je tokom 19. veka do pojave ateizma – borbenog odbacivanja religije. Dostojevski je pak primetio kako je „kada Boga nema, sve dozvoljeno“. Posle bojažljivih odbacivanja iz Vremena razuma, dela Ničea, Darvina, Marksa u 19. i Frojda u 20. veku dovela su do toga da čitave ideologije zasnivaju svoja uverenja na negiranju Boga i progonu vernih. Dvadeseti vek – doba ideologija – pritom nije ukinuo izdaju, naprotiv. Totalitarne ideologije komunizma i nacizma istakle su odanost klasi i rasi. Tu su izdajnici postali čak i doskoro najznačajniji pripadnici panteona novih svetovnih religija.

Prvi ljudi totalitarnih režima postepeno su bogotvoravani. Nakon što je teško ranjen u atentatu koji je izvršila Fani Kaplan, Lenjina su boljševičke novine postepeno pretvarale u božanstvo. Pisano je o njegovoj „svetoj krvi“, vrlinama i osobinama koje su mu pomogle da preživi navodno smrtonosni hitac. Ipak, najveći neprijatelj sovjetskog režima nisu bili ni car ni beli generali. Ranije otpadnike iz stranke zamenio je univerzalni izdajnik. Posle godina kolektivne vladavine, na čelu Sovjetskog Saveza učvrstio se Staljin. Njegovom najvećem protivniku Lavu Trockom dozvoljeno je da pobegne iz zemlje. Mržnja prema njemu bila je tolika da je progon njegovih pristalica postao globalan, raširivši se od Sibira do Španije i odatle do Sjedinjenih Država. Trocki je konačno brutalno ubijen u atentatu izvršenom u Siudad Meksiku, ali su trockisti osuđivani čak tri decenije kasnije širom komunističkog sveta. U Velikoj sovjetskoj enciklopediji postojala je odrednica „trockizam“, ali ne i „Trocki“… Totalitarizam je doveo i do pozitivnog moralnog određenja izdaje u određenim okolnostima. Izdati totalitarni režim postalo je oksimoron – izdaja zla. Književnik Tomas Man je nekada delio određena uverenja nacista, ali je ustao protiv režima, izbegao iz Nemačke i bespoštedno ga kritikovao, čak i ako je tako pomagao ratni napor onih koji su ubili šest miliona njegovih nemačkih sunarodnika. Nemačka je, makar i u neredovnim okolnostima i pritisnuta nepravdom, izabrala vlast koja je izvršila Holokaust i započela svetski rat, pa su velike ratne nemačke žrtve u stvari tumačene kao posledica njenog delovanja.

UTEMELjENA TRADICIJA

NAJBOLjI primer izdaje u Drugom svetskom ratu verovatno nije onaj po kome danas zovemo izdajnike i saradnike zavojevača – Vidkun Kvisling, norveški političar koji je uprkos niskoj popularnosti stao na čelo okupacionog režima u svojoj zemlji, a posle rata je zbog toga i pogubljen. Čini se da su mnogo dalekosežnije i indikativnije sudbine feldmaršala Paulusa, generala Vlasova i engleskog fašiste Džona Emerija. Jer, dok je Kvisling postao simbol čoveka koji je iz ideoloških razloga izdao čak i svoju domovinu i narod, pa je uprkos svemu ostao odan nemačkoj nacističkoj okupaciji sve do samog kraja, ne shvatajući šta je učinio čak i kada su ga vodili na pogubljenje, sudbina spomenute trojice nekako je više utemeljena u tradiciji izdajnika.

 SUTRA: IZDAJNIK HITLERA POSTAJE NAJVEĆI STALjINOV TROFEJ