IVAN ZARIĆ ZA „NOVOSTI“: Dopuštam da mi se život događa (FOTO)

NAJLAKŠE je reći da ništa nije u našim rukama, ali to nije istina. Možda ne možemo da preuzmemo odgovornost za sve što se oko nas događa, ali možemo za svoj život. Često nas neki talas ponese negde gde nismo zamislili, ali kao pojedinci i te kako zaslužujemo stvari koje nam se događaju.

Foto: Aleksandar Letić

Ovako za „TV novosti“ govori umetnik koji je u glumačkoj profesiji više od tri decenije, Ivan Zarić. S obzirom na to da je odrastao u glumačkoj porodici ne čudi što je Ivan krenuo stopama svog oca, našeg legendarnog glumca Dragana Zarića, kao i njegova sestra, glumica Milica Zarić, pa je tako prvu televizijsku ulogu ostvario sa 14 godina u seriji „Soba 405“. Poznat po čuvenom rolama poput Furtule u seriji „Klan“, prljavog biznismena Slobodana Grbića, urednika Dušana u seriji „Šešir profesora Koste Vujića“, Filija u „Ubicama mog oca“, šefa policije Krstulovića u „Mirisu kiše na Balkanu“, Kileta u sitkomu „Ljubav, navika, panika“ i drugih. Diplomirao je glumu 2002. godine na Fakultetu dramskih umetnosti u klasi profesora Predraga Bajčetića. U Beogradskom dramskom pozorištu gledali smo ga u predstavama „Kad su cvetale tikve“, „Crna kutija“ i „Fine mrtve devojke“. Ivan ističe da je uvek priželjkivao da gluma bude njegova profesija i malo pomalo su osvajali jedno drugo.

– Čovek s vremena na vreme mora da zastane, da se osvrne na svoj život. Kao što stalno merimo šta su naši prijatelji, poznanici, vrlo smo strogi prema njima, a zaboravljamo da budemo strogi prema sebi.

Uloga Slobodana Grbića u trećoj sezoni serije „Tajna vinove loze“ učinila je da Ivan pokaže publici još jednu boju svog dramskog karaktera.

*Igrate biznismena prljavih ruku i dela, Slobodana Grbića, koji je u svojim surovim namerama spreman na svakakvu brutalnosti i svirepost. Kako ste izneli ovu ulogu i šta su vam bili modeli?

– Modela nija manjkalo. Svedoci smo da nažalost živimo u vremenu, gde je sve više ljudi spremno na sve te stvari, zarad materijalnog dobitka. Tako je bilo i u seriji, gde smo samo vratili vreme unazad i videli, kako su takve situacije izgledale tada, koje na veliku žalost postoje i u današnjem vremenu.

*U ovom ostvarenju igrali ste sa sestrom Milicom Zarić, ali nije bilo zajedničkih scena. Koliko ste podrška jedno drugome?

– Važna, velika i ozbiljna smo podrška jedno drugome, jer smatram da sestra i brat treba, da ne kažem da moraju to da budu. Za savet, kritiku, tu smo. „Oko“ koje sa strane bolje vidi, može da lakše da „našteluje nišansku spravu“ nego što možemo mi sami. To smo ona i ja.

*Smete li da garantujete da nas čeka četvrta sezona „Klana“?

– Živimo u čudnom vremenu i teško je za bilo šta garantovati, a pogotovo u poslu, koji je često neizvestan, kao što je glumački, producentski. Jednostavno, trudim se da ništa ne garantujem.

*Da li je to što serija ima veze sa realnošću koju živimo, bila „preporuka“ za četvrtu sezonu?

– Veza sa realnošću je veliki kvalitet, što njena popularnost i gledanost govore, a i publika je traži. Realnost je inspiracija za umetničko viđenje prošlosti, sadašnjosti i umetnička poruka za budućnost. Zato „Klan“ ima ozbiljan kvalitet.

*Tu je i Gorica Popović, koja je ulogu u „Klanu“ objasnila kao izazovni glumački minjončić. Kakva je kao majka?

– Znam da je kao glumica i koleginica genijalna. U „Klanu“ je igrala moju majku i u seriji je naš odnos bio kompleksan.

*Trudite li se da glumom uvek prenesete neku poruku?

– Trudimo se da prenesemo poruke, neka lična iskustva, osećanja koja su se „nakupila“ u nama, pa pokušavamo da ih kroz ulogu prenesemo publici.

*Koja je uloga, koju ste odigrali, a da vas je najviše zaokupila?

– Bila je to sudentska predstava „Dokaz Natalije Matunović“. Ana Bretšnajder i ja smo igrali matematičare. Uloga i tekst bili su izazovni i mnogo su me zaokupili, tražili su koncentraciju i snagu. Zbog svega toga mi se i dopala.

*Kako, po kojim kriterijumima se opredeljujete za uloge, koje birate?

– Mora da me zanima tema, a sama uloga mora da bude izazovna, kao i da može biti mogućnost da probam nešto što nisam do tog određenog momenta. Ako od svega toga ništa nije zanimljivo, onda ne radim.

*Ima li u nekoj vašoj fioci nekih koje priželjkujete da vam se dogode?

– U poslednje vreme sve manje priželjkujem da mi se nešto dogodi (smeh), što se tiče uloga. Dopuštam da mi se život događa, koji će on sam doneti zanimljive uloge.

*Odrastali ste uz glumu. Ko su vam bili uzori?

– Teško je izabrati, postoje razni aspekti za uzore. Ali, ako moram da izdvojim, onda će to uvek biti za mene Petar Kralj.

*Šta sve određuje umetnika, za koga se kaže da je glumačka veličina?

– Filozofsko je pitanje, da li umetnost i gluma može da se odvoji od nečijeg života, od toga kako je živeo i kakav je čovek bio. Određuje ga celo njegovo biće i kompletan rad. Nešto ide ka dobrom, a nešto ka lošem.

*Velika je zainteresovanost publike za kriminalističke serije. Šta je presudno da toliko bude zastupljen taj žanr?

– Kriminalistički žanr je sa pravom i logikom potentan za pravljenje takvih dela. Dinamičan je i bavi se krajnostima, jer u njemu uvek ima i sukoba. Sukob je osnov dramske radnje i iz tog razloga toliko zastupljen i dobro je platno da se na njemu slika. Svaka dobra priča ne govori samo o jednoj osnovnoj temi, kao što je to ovde sa kriminalom, nego zalazi mnogo dublje u problematiku.

*Šta biste vi želeli da se snima?

– Treba da ima svega pomalo. Nije dobro da se snima samo jedan pravac, jer „šarenilo“ donosi pravi balanas. Publika to uvek prepozna i odabere šta će gledati.

*Kako je to igrati se, a raditi? Odmaže li vam zrelost, da se igrate?

– Najlepši momenti u mom poslu su igra, ali nažalost nekada to i nije igra. Postoji mnogo truda, muke, rada. Što se tiče zrelosti, trudim se da ne odrastem baš do kraja (smeh). Gluma je takva profesija da je stalno u nekom ekstremu, a u njoj je, kao i u životu, najvažnija stvar pitanje mere. Opet, ako si ozbiljan u svemu, i to je problem. Čovek ne treba nikada da zaboravi na igru. U glumi, kao i u životu, moraš da imaš neki temelj, neku poruku, a ne samo da se blesavimo i „lepimo brkove“.

*Prošlo je skoro tri i po decenije od premijere „Boljeg života“, u kom ste igrali kao srednjoškolac. Po čemu pamtite tu ulogu druga Bobe Popadića?

– Boba i ja se nismo sretali na snimanjima. Kao u seriji, i u privatnom životu sam bio srednjoškolac. Radovalo, značilo i prijalo mi je da budem deo takve velike i važne serije. Bilo je to jedno od mojih prvih iskustava. Serija se već emitovala, pa mi je bilo lepo da snimam seriju koju svi gledaju. I bila je dobra, jer je govorila o životu koji smo tada živeli.

*Vaš otac je naš legendarni glumac Dragan Zarić. Između ostalog, sa njim ste igrali u filmu „Ni na nebu, ni na zemlji?

– Da, ali nismo imali zajedničke scene. Igrali smo i u „Poslednjim danima čovečanstva“ i u seriji „Gore-dole“, gde takođe nismo imali zajedničke scene, ali je zanimljivo da smo se svi porodično, i Zare, i Milica, pa čak i naš tadašnji pas, sreli u jednom studentskom filmu.

*Koliko ste primili iz njegovog iskustva?

– Bio je nežan i posvećen otac, mnogo sam naučio od njega, malo je vremena da ispričam sve.

*Koje njegove savete i kritike pamtite?

– Savete nam je davao usput, kroz neke životne priče, anegdote, viceve… Kapirao je da ako nas posadi na stolicu i kaže nešto, to će postati kao neki transparent koji ćemo početi da mrzimo. Nije me mnogo kritikovao. Smatram da je to bilo više usmeravanje.

*Gde se sklanjate od svetla reflektora i kada želite da se posvetite sebi i porodici?

– Nema kod nas toliko svetala reflektora, od koji može da se sklanja i beži. Čovek može da se posveti sebi, porodici i deci na bilo kom mestu, samo ako to želi. Što se mene tiče, trudim se da budem posvećen svojima i sebi, jer to je nešto što je u našoj prirodi.