„U gomili koja se tiskala u foajeu Narodnog pozorišta u Beogradu pred premijeru Borislava Mihajlovića Mihiza „Komandant Sajler“ 21. januara 1967. godine izdvajala se jedna jedina glava ’ošišana na nularicu’, glava robijaša Milovana Đilasa. Tad, na nularicu, nije bio ošišan niko drugi. Bleštavilo golog temena i zatvorsko bledilo njegovog lica zasenjivalo je sve ostale.
Stajao sam sa Verom prislonjen uz betonski zid na drugom kraju foajea. Kad sam ga ugledao, prenerazio sam se i ’prebledeo kao krpa’, kako mi je rekla Vera. Njegovo bledilo prešlo je i na moje lice.“
Ovo je jedna od priča Matije Bećkovića u novoj knjizi Moj drug Đido, koja ovih dana izlazi u izdanju Vukotić medija.
Kada je pre nekoliko godina, posle 30 godina, izašao nepoznati Dnevnik Milovana Đilasa, u kojem je jedan od glavnih aktera Matija Bećković, bilo je jasno da se čeka neka vrsta odgovora. I ona je konačno tu. Da stavi tačku na istoriju jednog doba, jednog prijateljstva, i jedne – zajedničke sudbine. Rekao bih svih nas…
Uz dozvolu izdavača prenosimo najzanimljivije delove.
***
Presuda Vrhovnog sudije je glasila: „Ubićemo ga ćutanjem!“
***
Tito nikad nije potpisao nijednu smrtnu kaznu. I ko mu je rekao da on ne potpisuje? Ja i Ranković. Nek samo kaže, a mi ćemo naći ko će da potpiše.
***
U zemlji besomučnog ubijanja, ko je god koga ubio, ubio ga je Milovan Đilas. Svakom je bilo ispod časti da ga ubije neko drugi.
***
Jedan mi je decenijama bio najbliži prijatelj. Znao je sve o meni i mom životu, ali me je pri kraju svog života olajavao i bolesno lagao. Jedino mu je poverovao zet, koji je te bolesničke laži počeo da objavljuje. Aleksa mi je predlagao da ga tužim sudu, ali mislim da taj, i kad bi ubio čoveka, ne bi odgovarao.
***
Pitao sam Skendera Kulenovića kako se Andrić ponašao među njima. „Nije se ponižavao“, reče Skender.
***
Kad sam Ćopiću prepričavao kako mi je Đido opisao njihov susret, nijednom se nije nasmejao.
***
Sedeo sam sa Skenderom Kulenovićem i Stevanom Raičkovićem kad je naišao Krleža. Skender ga je poznavao i pozdravio: „Evo nama našeg najvećeg pisca.“ Na to je Krleža uzvratio, na moje uši: „Andrić je pisac, a ja sam kurac od ovce.“
***
Jedino je Tito spomenuo da Dražu Mihailovića možda ne treba streljati, jer će „postati svetac“. Ali Srbi su bili za streljanje.
***
Negde pri kraju života, uzbuđen mimo običaja, moj drug Đido je došao da me pita: „Šta mislite ko je među nama četvoricom bio ruski špijun?“ Ja bez razmišljanja: „Tito.“ „Dobro Tito, to se ne računa. Nego od nas trojice?“ Nisam znao. „Zamislite – Kardelj.“
***
Da nije formirana republika, ne bismo znali šta ćemo s Crnogorcima. Generalštab ih je bio krcat.
***
Šta je bio Koča Popović u ratu? Šta je bio Veljko Mićunović? Koliko su njima ruke morale biti zauzete da bih i ja morao da pripomažem?
* * *
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 9. OKTOBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Post Views: 8
