Bilo je kao da smo krenuli na more. Pun gepek sa dva velika kofera, dva ruksaka, kesom sa njenom hranom i igračkama, sa torbom koju inače nosimo na plažu i sa frigo-torbom i maskom za ronjenje, sve sa perajama. Samo suncobran nismo poneli, suncobran smo zaboravili.
Bio je i jul, i radni dan, i četrdeset stepeni, onih kada se na horizontu, iznad kolovoza što plamti, pojavljuje fatamorgana i neka, kunem ti se, crnogorska uvala na njoj.
Nismo, avaj, išli na more. Stigli smo samo do pola puta, takav je bio dogovor, naći ćemo se na Zlataru, mi njima klince, oni nama ručak, a posle toga razlaz, svako na stranu odakle je došao; važnije je kako smo stigli, pardon, i kuda smo stigli.
Da je bilo po prvobitnim planovima, uveliko bi se išlo tim parčetom auto-puta; da nije bilo nekoliko inženjera, šteta što im se ne znaju imena i dobro je što im se ne znaju imena, jer bi ih sada već rastrgli po svim nacionalnim i nadnacionalnim frekvencijama, inženjera koji nisu želeli da potpišu zapisnik o izvršenim radovima, između ostalog i zato što radovi nisu bili izvršeni, to jest završeni, onaj bi još za Vidovdan doveo svoju autobus-brigadu i proglasio još jednu pobedu Srbije.
Ovako, išli smo starim putem, nebezbednim onoliko koliko nismo solidarni, opasnim onoliko koliko ima budala što na punu liniju pretiču kamione jer im se može, jer žure da potroše ovo malo kilometara što nam je dato u veku; usput smo razgovarali o Diogu Žoti, o sudbini, o tome koliko je glupo poginuti u saobraćaju, o njegovoj deci i njegovim biglovima i njegovom bratu.
A onda više nismo pričali o Diogu Žoti, bilo je previše bolno, samo smo ćutali, ovi nazad su dremali.
Ceo esej pročitajte u novom štampanom izdanju Nedeljnika.
NASLOVNA STRANA NOVOG BROJA NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 10. JULA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Post Views: 31
