Pred gostovanje čuvenog irskog benda u Beogradu, Tom Coll, bubnjar ove grupe, ispričao je u ekskluzivnom razgovoru šta povezuje Irce i Srbe, zašto mladi Irci odlaze iz Dablina dok mladi iz celog sveta dolaze u njega, da li opasni londonski Irci žive samo u filmovima Gaja Ričija, da li ih je nekad nazvao Bono Vox, i šta je rekao na srpsko-hrvatsko proročanstvo da ćemo svi završiti u Rajanerovom avionu za Dablin.
Irski bend Fontaines D.C. jedna je od najvećih svetskih koncertnih atrakcija. I ne samo koncertnih. Njihov poslednji album „Romance“ našao se u svim najužim izborima najboljih albuma sveta u 2024. I kada smo pomislili da u Beogradu više nema gostovanja aktuelnih velikih svetskim imena, stigla je vest da Fontaines D.C. nastupaju na koncertu 25. juna u Luci Beograd, u sklopu velike turneje „Europe Summer 2025“.
Pre nekoliko dana Ivana iz organizacije je potegla poslovne veze a drug Aleksandar Vasić „tehnološka sredstva“ (a i dosetke) da bih uspostavio vezu sa bubnjarem benda Tomom Collom, koji se odmarao pred nastup u državi Njujork. Na kraju video-razgovora pokazao sam mu elipsastu lopticu Irish rugby koju sam kupio u njegovom Dablinu.
Imate mnogo fanova u Srbiji. Srbi često misle da postoji posebna veza između Iraca i Srbije. Znate li to? Šta mislite o Srbiji pre nastupa i kakvi su vam prvi utisci o Srbiji?
Nikada nisam bio u Srbiji, ali poznajem nekoliko ljudi odatle i svi su sjajni. Mislim da postoji nešto u vezi sa srpskim smislom za humor što je veoma slično irskom. Takođe, imam osećaj kao da smo svi mi pomalo na periferiji Evrope, ha-ha-ha. Stvarno se radujem dolasku u Beograd i Srbiju. Jedva čekam koncert.
Bio sam pre nekoliko meseci u Muzeju rokenrola u Dablinu i u njemu sam odgledao dokumentarni film o irskoj sceni. I vi ste u njemu pored sada već velikana U2, Pogues, Van Morrison, Thin Lizzy, Sinead O’Connor…
Stvarno?
Da, da, što znači da ste već postali veliko irsko muzičko ime. Istorija.
Zanimljivo. Velika je čast biti spomenut u istoj rečenici, zapravo u istom filmu sa toliko sjajnih irskih izvođača. Jer Irska ima baš veliku istoriju neverovatne muzike. Ja sam ogroman fan Thin Lizzyja. Oni su bili moj prvi omiljeni bend. Mislim da irska muzika govori istinu i nosi snažne priče.
Rekli ste da je većina pesama sa vašeg debitantskog albuma bila o Dablinu i vašoj opsesiji Dablinom. Kako danas gledate na svoj rodni grad?
Preselio sam se u London pre možda četiri ili pet godina. Ja jesam Irac i veoma sam ponosan na to, ali osećam ponekad da kada ste daleko od nekog mesta, možete da ga posmatrate objektivnije. Sada izdaleka primećujem neke nedostatke Irske.
I ostali članovi benda su sada napustili Dablin. Sada imate neku novu perspektivu na grad koji vam je i u imenu benda?
Da. To je skroz tačno. Imam osećaj da je Dablin kao neki zanimljiv lik. Bili smo svi tako opsednuti irskom kulturom. Posebno u vreme našeg prvog albuma, živeli smo i disali to. Ima tu mnogo istorije i mnogo lepote. Ali mislim da je savremena Irska… Ne znam. Savremena Irska je čudna jer je Dablin postao neverovatno skup za život.
Zato smo zapravo i odlučili da se preselimo. Mislim da za količinu novca koju trošite u Dablinu, a šta vam grad pruža zauzvrat – i dalje je to veoma mali grad. Ima puno ljubavi tamo, ali mislim da irska vlada zaista istiskuje mlade ljude. To je tužno. Osim toga, više nema ni mnogo prostora za nastupe. Imam osećaj da zaista nedostaje finansijska podrška izvođačima.
Zanimljivo. Usput, jeste li znali da su statistički gledano Beograd i Dablin najveći evropski gradovi bez metro sistema?
Stvarno? To je ludo, zar ne? Da, neverovatno, Irska zaista treba da ima metro. Neverovatno je da to ne postoji. Ali to samo pokazuje nedostatak infrastrukture i nedostatak ulaganja u grad.
Da li se slažete sa ljudima koji kažu da je vaša muzika mešavina postpanka i irske književne tradicije?
Pretpostavljam da se to može reći za prvi album. Da je to otprilike ono gde smo tada bili. U to vreme smo se baš protivili etiketi postpank benda, znate? To nam nije baš prijalo. Ali mislim da, gledajući sada unazad, sada kada smo malo stariji, verovatno jeste bilo snažno pod uticajem toga. Bili smo opsednuti irskim piscima i irskom književnošću i mitologijom. Tako da je to bio duh tog vremena. Ali mislim da, kako vreme prolazi, sve više postajemo introspektivni i manje vezani za neko mesto, više pišemo iz lične perspektive.
Ljudi takođe kažu da vaš prvi album govori o irskoj radničkoj klasi. Šta mislite o tome danas? Jer… gde je sada radnička klasa u novim irskim prilikama privredne ekspanzije: „Irski tigar“, „Keltski tigar“. IT kraljevstvo…
Irska je zanimljiva po tom pitanju jer imam utisak da u Irskoj, posebno u Dablinu, postoje dva sloja ljudi. Ima onih zaista bogatih, i onda postoji neka sredina u kojoj je većina. Razlika između radničke klase i umetnika nije velika. Kada sam se preselio u Englesku, nikada nisam bio više svestan klasnog sistema. Kada je reč o svim tim irskim tehnološkim firmama i sličnom, cene su toliko porasle da su mladi ljudi zaista potisnuti. Većina mojih prijatelja iz Irske sada živi u Londonu.
Postoji zanimljiva misao jednog hrvatskog pisca a odnosi se na ceo ovaj region, Hrvatsku, Srbiju… „Na kraju ćemo svi završiti u Rajanerovom avionu za Dablin.“ Znači da ćemo se svi preseliti i otići iz svojih zemalja mnogo i u Irsku?
Ha-ha-ha. To je ludo. Da li zaista mnogo Srba ide da radi u Irskoj?
Da. A još više Hrvata.
Rajaner je irska „tvrđava jeftinog putovanja“. Oni su najgora avio-kompanija na svetu, ali su zaista otvorili velike mogućnosti putovanja.
Da li mislite da su Gremi nominacija i pozitivne kritike imale uticaj na broj ljudi koji dolaze sada na vaše koncerte?
Mislim da dobijanje Gremi nominacije definitivno stavi bend pred ljude koji možda ranije nisu slušali našu muziku. Dakle, to jeste važno. Ali, s druge strane, mislim da smo sa svakim albumom gradili svoj svet. Tako da kada ljudi otkriju bend, imaju za šta da se uhvate. Gremi ili bilo koja nagrada – ne znači mnogo. Više je to za moju mamu. Ona je zaista bila oduševljena. Ali da, na kraju je muzika ta koja privlači ljude.
Šta mislite o fenomenu Kneecap? I sav hajp i kontroverze oko njih u poslednje vreme? Vi ste nastupali sa njima?
Da, poznajem ih dobro. Mislim da je to što rade kako bi podigli svest o narodu Palestine zaista neverovatno. Imam osećaj da su mnogi želeli da ih oblate. Ali ono što oni rade i poruka koju šire je zaista važna. Trenutno je prilično intenzivno vreme u svetu, tako da – svaka im čast.
Poslednjih nedelja bilo je baš mnogo članaka o Kneecapu… o palestinskoj zastavi. Nazivaju ih najprovokativnijim bendom posle Sex Pistolsa?
Mislim da su veoma hrabri i da nikada nisu razmišljali karijeristički. Irska istorija je prilično slična. Mnogi Irci zaista iskreno podržavaju Palestince.
Kao Irac koji živi u Londonu, šta mislite o istoriji Iraca u Londonu – od Oscara Wildea do Phila Lynotta, od Johnnyja Rottena do braće Gallagher?
Živeo sam u delu severnog Londona, zove se Holloway. To je nekada bio stari irski kvart, stvarno, i svi ljudi bi dolazili zbog posla, jer u Irskoj tada nije bilo mnogo dešavanja i prilika za rad. I mislim da je zanimljivo videti ostatke te stare irske zajednice – osamdesetogodišnjake koji još uvek žive tamo i vode vrlo irski život daleko od kuće. Ima nečeg lepog u tome.
Mislim da i dalje postoji određeni nivo neznanja kada je u pitanju britanski obrazovni sistem. Mnogi Englezi ne znaju ništa o istoriji Irske. Često se nađem u situaciji da ih učim o tome šta se desilo. To je pomalo šokantno. Irci su veoma svesni svoje istorije, Britanci manje. Ali mislim da postoji duga linija ljudi koji napuštaju Irsku i nastanjuju se u Londonu. I u tome ima nečeg lepog, znate? To je kul.
Glupo pitanje, ali da li opasni Irci danas postoje samo u serijama Guya Ritchieja?
Ha-ha-ha-ha… Da, tačno. Postoji taj stereotip o Ircima koji vole da piju i da se biju. I mislim da je to još uvek prisutno u Engleskoj. Taj stereotip se i dalje provlači. Polako se menja, ali i dalje postoji.
Ili u seriji „Peaky Blinders“ na televiziji. To je popularno u Srbiji.
Da, da, da. To je malo, znate, stereotip, zar ne?
Pričali smo o starom i novom irskom rokenrolu, staroj irskoj književnosti, a sada jedno pitanje o novoj zvezdi irske književnosti – Sally Rooney.
Sally je neverovatna. Sally je iz mog rodnog grada.
Stvarno?
Dolazim iz prilično malog mesta na zapadu Irske, i Sally je iz istog grada. Išao sam u školu s njenom sestrom. Sally ne poznajem lično. Ona je malo starija, mislim. Ali poznajem njenu mamu – ona radi u umetničkom centru u tom gradu. To je prilično malo mesto, svi znaju sve.
Mislim da je Irska izuzetno kreativno mesto. Uvek ima sjajnih bendova, glumaca. Ti ljudi nisu se pojavili niotkuda. Postoji snažna tradicija pripovedanja, muzike i kulture. Mislim da poslednjih godina svet to napokon primećuje. U pogledu bendova, mnogi su postavili temelje za našu generaciju irskih umetnika. Glumci takođe – mnogo sjajnog rada je uloženo. Sada je došlo vreme kada su oči sveta uprte u Irsku. I to je zaista sjajno. Stvarno kul. Ali mislim da je to uvek bilo prisutno. Iz ruralne Irske potiče ta snažna tradicija pripovedanja i to se prenosi na sve umetničke izraze.
Da li je Bono iz U2 nešto rekao o Fontaines? Ili Van Morison?
Bono? Nemam pojma. Mislim da je Bono kontaktirao s našim menadžerom da nam čestita na nečemu pre nekog vremena, ali lično ga nisam čuo. Što se tiče Van Morrisona – ogroman sam fan, ali ga, nažalost, nikada nisam upoznao. A mi se vidimo u Beogradu.
NASLOVNA STRANA NOVOG BROJA NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 29. MAJA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
