Insajder serijal: Politika kao biznis – država kao partijski plen, prvi deo (EMISIJA)

Politika kao biznis, država kao partijski plen – u najkraćem je opis funkcionisanja svake vlasti od demokratskih promena do danas. I u tom smislu razlike nema – nekada se kraduckalo manje, nekada više, a kontrola poslovanja, pre svega, javnih preduzeća kojima upravljaju partijski kadrovi – gotovo i da ne postoji.

Svaka vlast osim što postavlja svoje kadrove gde god treba ima i svoje biznismene koji imaju svoje firme. Kako se menja vlast menjaju se i oni koji dobijaju poslove od države. Interesi pojedinaca u odnosu na interes države i građana uvek pobeđuju. Mehanizmi su sve savršeniji, a korupcija i zloupotrebe sve vidljivije.

Dragan Dobrašinović, Koalicija za nadzor javnih finanansija: Naš problem nisu biznismeni. Nije naš problem ni taj Đurašković, ni Zvonko Veselinović, ni bilo ko iz sveta privatnog biznisa. Problem nastaje u onom trenutku kada nosioci političke moći donesu odluke koje su u privatnom interesu, kojom se suspenduje pravni poredak ove zemlje i koje ide na štetu građana ove zemlje. Dakle, ono što mi plaćamo našim novcem što je skuplje od onoga što bi inače trebali da platimo. Tu nastaje problem. Ovo je sve drugo legitimno.

Država je u vreme prethodne vlasti strateški važnu kompaniju NIS prodala Rusima, u vreme ove vlasti Air Srbija prodata je Arapima. Detalji iz ovih ugovora ostali su uglavnom tajna jer su u pitanju međudržavni sporazumi kojima se suspenduju domaći zakoni i Ustav Srbije.

Nekada su se poslovi nameštali privatnim firmama čije su mašine u državnom preduzeću Kolubara radile i po 25 sati dnevno bez prestanka. Danas je kopanje uglja zamenjeno nameštanjem poslova sa softverima koje država kupuje od privatnih IT firmi.

Puteve su gradili nekada pripadnik zemunskog klana Ljubiša Buha Čume, nekada je glavni bio Milo Đurašković, a danas su tu ulogu preuzeli biznismeni sa severa Kosova Zvonko Veselinović i Milan Radoičić.

Huligani su nekada rušili palili grad, dilovali drogu, a danas uz sve to bave se i biznisom tako što njihove firme dobijaju poslove od države.

Slobodan Ilić, Centar za održiv lokalni i regionalni razvoj: Mi nismo tržišna ekonomija. U državi u kojoj ne postoji vladavina prava. U državi u kojoj ne postoje stvarne institucije, poslovi se ne dele na tržištu, poslovi se dele po osnovu toga kako vladajući režim vidi ko treba da dobije ekonomsku priliku da ostvari odgovarajuću zaradu.

Korupcija, kriminal, trgovina uticajem, upravljenje institucijama i javnim preduzećima u interesu partija i partijskih funkcionera, partijsko zapošljavanje – mehanizmi su prisvajanja države i opstanka na vlasti koji se, prema dugogodišnjem istraživanju Insajdera, poslednje dve decenije samo usavršavaju. U ovom serijalu pravo na reč neće imati ni bivši ni sadašnji političari. Oni su rekli šta su imali, sada slede dokazi primeri i razna podsećanja. Priznanice za korupciju nema ali zato postoje tragovi svega što su radili i što rade.

Koliko god da je država siromašna javna preduzeća su uvek u prilici da raspolažu većom količinom novca, jer struju moramo svi da plaćamo, puteve moramo da koristimo, grejanje moramo da imamo.

Od strateški važnih preduzeća koja država nije prodala ostali su još EPS, Srbijagas, Putevi Srbije.

Javna preduzeća po zakonu obavljaju delatnost od opšteg interesa za sve građane. Uprkos tome, javna preduzeća bila su i ostala partijski plen.

Zoran Stojiljković, profesor Fakulteta političkih nauka; Odbor Agencije za borbu protiv korupcije (2009-2016): Javnim sektorom vlada neka vrsta koalicije političkih elita i njima omiljenih privatnika. Znači, i u jednom i drugom smislu stradao je optimalan razvoj.

U Srbiji ima najmanje 549 javnih preduzeća, velikih repubičkih i manjih lokalnih. Uz to nepoznat broj onih u kojima je država jedini ili najveći vlasnik.

Sva ta preduzeća deo su mehanizma partijske države ne samo zbog toga što ona stranka koja je na vlasti postavlja svoje, već zato što takvi kadrovi, koji su više stranački, a manje stručni, na kraju odlučuju o tome kako se troši novac građana.

Slobodan Ilić: Moje uverenje da su to samo po nazivu i rekao bih na papiru državna ili javna preduzeća, a zapravo su partijska preduzeća, zapravo su partijski direktori i zapravo rade za partijske interese i to je isto jedna tragična situacija.

Najveće javno preduzeće je Elektroprivreda Srbije. Privredni je i energetski oslonac zemlje. Bez imovine na Kosovu, ovo javno preduzeće u svom sastavu ima dva velika rudnika uglja, šest termoelektrana, 16 hidroelektrana, distribucije koje pokrivaju celu državu mrežom za prodaju struje za oko 3,5 miliona kupaca.

Pavle Petrović, predsednik Fiskalnog saveta; dopisni član SANU: Što je veće preduzeće to je problem veći. Znači ova udarna preduzeća kao što je Elektroprivreda Srbije i druga ona moraju da imaju profesionalni menadžemnt pod jedan i pod dva veliki deo ovog profesionalnog kadra iniženjerskog koji to može da iznese, a to se u EPS-u sve više urušava.

Pavle Petrović je na čelu Fiskalnog saveta Srbije – nezavisne državne institucije koju bira Skupština i koja Skupštini podnosi izveštaje. Savet je osnovan 2011. godine sa zadatkom da ocenjuje ekonomsku politiku koju vodi Vlada. U brojnim izveštajima dali su različite preporuke, ali po pravilu takve preporuke nadležne institucije ignorišu.

2019. Fikalni Savet upozorava da se EPS nalazi na prekretnici i da će, ako se nešto ne promeni, postati ozbiljan rizik za finansije cele zemlje.

Pavle Petrović: To je preduzeće koje ima potencijal da bude motor ekonomskog rasta jedan od motora ekonomskog rasta Srbije. Međutim ono stagnira i ima značajne probleme u efikasnosti i potencijalno, povremeno je dolazilo i toga da može da predstavlja problem i za budžet.

Problem nedostaka kontrole poslovanja EPS-a najbolje se vidi na sledećim činjenicama. Poslovni prihod EPS-a 2019. bio je vise od 2 milijarde evra. Poslovni rashod je bio 1,9 milijardi evra. Pre oporezivanja poslovna dobit je iznosila 86,7 miliona evra. Međutim, na kraju kad su platili poreze i kamate, EPS je poslovao sa neto gubitkom od 49,2 miliona evra.

Dugovi, odnosno krediti, su takođe nastavili da se gomilaju dok je izgradnja novih elektrana samo obećanje.

U EPS-u je oduvek problem nedovoljno dobra organizacija, samim tim odsustvo kontrole i zloupotrebe prilikom raspolaganja sredstvima i činjenica da za to, po pravilu, niko ne odgovara.

Dok svi moraju da plaćaju struju, uvid u to kako EPS troši novac gotovo da nema niko. Nadležne institucije ne reaguju na sumnjive poslove.

Dragan Dobrašinović: Nema poslovnih monopola bez političkih. I nema političkih bez poslovnih. Dakle bez novca koji stoji iza bilo koje vrste političke moći nema održivosti političke moći na duge staze kod nas. Oni su to dobro shvatili i zato tako i toliko pridaju značaja novcu, poslovima, zato im je toliko bitno ko će biti na tim mestima, ko će upravljati javnim fondovima, ko će raspolagati javnim sredstvima.

Reformu EPS-a već 20 godina obećava svaka vlast. Međutim kako je pokazalo istraživanje Insajdera, danas se vide štetne posledice zbog prve refrome EPS-a koja je, na predlog MMF-a, započela još 2003. godine. Preporuka je bila da se iz EPS-a izdvoji 26 preduzeća koja su imala ukupno oko 20.000 zaposlenih, a koja se ne bave direktno poslovima vezanim za proizvodnju struje.

Ideja je bila da se ta izdvojena preduzeća bore na tržištu tako što će prvih nekoliko godina dobijati garantovane poslove od EPS-a, dok se istovremeno bore i za druge poslove. Povlašćeni tretman u EPS-u trebalo je da bude ograničen do 2010. ili do trenutka privatizacije tih preduzeća.

Ispostavilo se, prema istraživanju Insajdera, da su i preduzeća koja su dobila u međuvremenu privatne vlasnike nastavila da imaju zagarantovane poslove u EPS-u.

Koliko se ceo taj proces pretvorio u šansu pojedinaca da zarade bez konkurencije na štetu EPS-a i države, i kako se se menjali povlašćeni biznismeni kada se menjala i vlast, pokazuje između ostalog, i primer privatizacije Betonjerke Aleksinac.

Kako otkrivaju novinari Insajdera, sadašnji vlasnici sve tri firme od kojih EPS kupuje betonske stubove za dalekovide, su zapravo povezani. Vlasnici su Zvonko Veselinović, Milan Radoičić i njihovi poslovni partneri.

Dragan Dobrašinović: Jasno je da svaka vlast ima svoje biznismene, to su oni koji dođu sa vlašću ili oni koji se vrlo lako priklone vlasti.

U prilog ovoj tezi idu i sledeće činjenice:

Do 2003. proizvodnju betonski stubova radile su firme koje su poslovale u okviru EPS-a, kao što su Elektroizgradnja Bajina Bašta, Betonjerka Sombor i Betonjerka Aleksinac.

Sve ove firme izdvojene su iz EPS 2003. godine. Prvi put su privatizovane 2007. godine za vreme vlasti DSS-a. Kao kupac se pojavila Slap grupa biznismena Slaviše Purića, koji je u to vreme kupovao brojna državna preduzeća. Po svemu sudeci nije bilo sporno to što je Purić tri godine ranije hapšen zbog prevare pri dokapitalizaciji “Luke Dunav Pančevo”.

Privatizacija tri izdvojena preduzeća iz EPS-a raskinuta je nakon samo godinu dana, a Purić je 2010. uhapšen zbog sumnje da je izvlačio novac iz privatizovanih firmi na štetu malih akcionara. Oduzet mu je deo imovine.

Jasna Filipović, direktorka Centra za primenjene evropske studije; projekt lider u Balkan Tender Watch koaliciji (2013-2019): Te, ja ih zovem divlje privatizacije su se dešavale u svim bivšim jugoslovenskim državama, svuda ste imali neke velike afere, to je bilo jedno veliko pranje para i jedna preraspodela sredstava.

Pre dve godine država odlučuje da ponovo privatizuje tri preduzeća za proizvodnju betonskih stubova. Novi vlasnik preduzeća Betonjerka Aleksinac postaje firma Inkop u vlasništvu Zvonka Veselinovića, njegovog brata Žarka i Milana Radoičića dok su ostale dve firme kupili, po svemu sudeći, njihovi poslovni partneri.

Proces privatizacije ta tri preduzeća bio je, kako pokazuje istraživanje Insajdera, u mnogo čemu, neobičan.

Prvo su privatizovane Elektroizgradnja Bajina Bašta i Betonjerka Sombor.

Vlasnik Betonjerke Sombor u januaru 2018. postaje firma C & LC group Jasmine Savić. Gotovo u istom periodu, firma Pent Rent u vlasništvu Duška Đenadije preuzima Elektroizgradnju iz Bajine Bašte. Firma Pent Rent osnovana je 2016. i nalazi se na istoj adresi kao firma koja je kupila Betonjerku Sombor.

I to ne bi bilo čudno da se nije ispostavilo da je baš jedna od tih firmi, C & LC group, prethodno bila u konzorcijumu sa firmom Inkop Zvonka Veselinovića na izgradnji Koridora 11.

U međuvremenu, poslednju firmu izdvojenu iz EPS-a koja proizvodi betonske stubove, betonjerku Aleksinac, koja je bila prezadužena i u stečaju, kupuje upravo firma Inkop. Zanimljivo je međutim da je ta firma najviše dugovala Poreskoj upravi, ali i Elektroizgradnji Bajina Bašta i Betonjerki Sombor. Oni kao najveći poverioci očekuju od prodaje betonjerke Aleksinac naplate ono što im ta firma duguje.

Početna cena za ovo preduzeće u stečaju bila je nešto više od dva miliona evra, iako u svom vlasništvu ima 16 nekretnina u Aleksincu kao i osnovna sredstva, poput voznog parka, zaliha, sertifikata. Na kraju je stigla samo jedna ponuda, pa je prodata za 410 hiljada evra.

S obzirom na to da je cena bila manja od polovine procenjene vrednosti, stečajni upravnik po zakonu je morao da traži saglasnost odbora poverilaca, odnosno i od Poreske uprave i od dve firme koje su u međuvremenu prodate poslovnim partnerima Zvonka Veselinovića.

Ispostavilo se da su oni koji su mogli da naplate dugove od Betonjerke Aleksinac, odlučili da daju saglasnost da se proda po daleko nižoj ceni.

U odgovoru Insajderu, Agencija za licenciranje stečajnih upravnika navodi da su svi prisutni članovi odbora poverilaca bili saglasni sa tim da se prihvati daleko niža cena.

Danilo Šuković, direktor Centra za ekonomska istraživanja (1985 – 2015); član Saveta za borbu protiv korupcije (2004-2012): Logično bi bilo naravno da ne dozvole ukoliko time da se nešto proda ispod cene, a da oni budu zakinuti za ono što očekuju da dobiju, potražuju od tog preduzeća. Znači bilo bi logično da, ali ako oni rade mimo toga onda je to mimo logike i očito da postoji neki drugi razlog koji ima je to namirio taj gubitak u koji oni svesno idu. Neko im je očito nadomirio, ko je taj i zašto je to uradio to je sad naravno druga priča.

Betonjerka Aleksinac prodata je na kraju po manjoj ceni od duga koji je imala prema Poreskoj upravi, odnosno državi. Na pitanje Insajdera po kom osnovu se Poreska uprava sa tim saglasila i koliko su uopšte duga uspeli da naplate, iz Poreske uprave navode da je po zakonu taj podatak tajna.

Danilo Šuković: Sve što neko neće da objasni on kaže da je tajna, najlakše je reći da je tajna, a ne bi trebalo da bude tajna jer to nisu sredstva Poreske uprave, to su sredstva građana i oni su obavezni da sve to bude transparentno.

Samo nekoliko meseci nakon što je preduzeće Betonjerka iz Aleksinca prodato firmi Inkop u vlasništvu Milana Radoičića, Zvonka i Žarka Veselinovića, ovo preduzeće kao član konzorcijuma sa prethodno privatizovanim firmama Elektroizgradnjom Bajina Bašta, Betonjerkom Sombor i prvatnom firmom Beton Element iz Čačka, dobija u februaru 2020. siguran dvogodišnji posao od EPS Distribucije za nabavku betonskih stubova. Na tenderu nisu imali konkurenciju.

Dragan Dobrašinović: Dakle jasno je da mnogi ljudi koji pošteno rade svoj posao nemaju nikakvu šansu u poslovanju sa državom, favorizuju se određeni ljudi. To više nisu ni ponuđači, tu nema ni ponuda, ponude postoje samo kad postoji takmičenje i konkurencija, dakle ugovarači, direktno ugovarači, oni preskaču sve dakle stepenike i dolaze direktno do ugovora.

I u ovom kao i u mnogim drugim slučajevima kada je u pitanju EPS, ali i druga javna i državna preduzeća i institucije najspornije je upravo to što se poslovi dodeljuju nakon što na tender stigne samo jedna ponuda.

Pavle Petrović: Treba stvoriti sistem gde bi svi, EPS sa jedne strane, kada raspisuje svoje javne nabavke i sprovođenje tih javnih nabavki bude tako da svi imaju jednak pristup tome. Tada bi, to bi bio ukupan dobitak za privredu i društvo Srbije. Znači tada bi kroz konkurenciju se drugi javljali zajedno sa ovim izdvojenim preduzećima i ako su ova izdvojena stvarno i najbolja onda je u redu da kvalitetom i cenom da oni to dobijaju ali provera za to bi bila da su se drugi javili, a nisu dobili.

Uporedna analiza cena na tržištu i cene koju je EPS platio konzorcijumu pokazuje da je cena po stubu uvećana. Tako je betonski stub oznake 9/250 koju je pobednički konzorcijum ponudio, a EPS prihvatio, koštao 18.156 dinara dok se u katalogu konkurentske firme iz Aleksinca na primer navodi cena od 10.881 dinara.

Iz ODS EPS Distribucija, koja deo EPS i koja je sprovela nabavku, u odgovoru Insajderu razliku od čak 7.275 dinara po stubu pravdaju cenom transporta:

„Za navedeni iznos EPS Distribucija je dobijala stub, utovar stuba, transport stuba do lokacije magacina EPS Distribucije u bilo koji od 33 ogranaka na čitavoj teritoriji Republike Srbije i istovar stuba na lokaciji. Transport se vrši specijalnim prikolicama zbog dužine stuba, a stub se pri istovaru ne sme kipovati, već se mora manipulisati sa stubom uz pomoć mehaničke ruke na transportnom sredstvu ili radnom mašinom sa mehaničkom rukom“

Dodaju i da je posao, kao jedinom ponuđaču, dodeljen u skladu sa zakonom, a da su se na tender mogle javiti i ostale firme.

Jasna Filipović: Nema konkurencije da se uglavnom u tenderskoj dokumentaciji sve to desi, da se nekome nešto namesti, a da se drugi diskvalifuju.

Zvonko Veselinović i Milan Radoičić biznismeni su sa severa Kosova koji se dovode u vezu sa organizovanim kriminalom. Za Veselinovića je javnost saznala još 2011. kada su Srbi sa severa Kosova postavili barikade kako bi sprečili Prištinu da preuzme kontrolu nad administrativnim prelazima. Dok su predstavnici svih stranaka nazivali herojem, njegove mašine, bageri i kamioni prokopavali su nove, alternativne puteve koji su, prema istraživanju Insajdera, godinama služili za šverc robe oslobođene PDV-a, pre svega nafte, iz Srbije na Kosovo.

Za Radoičića je šira javnost saznala tek nakon ubistva Olivera Ivanovića, lidera SDP-a, u januaru 2018, kada ga Priština navodi kao glavnog osumnjičenog. Radoičić se sklanja u Beograd gde zvaničnici tvrde da je nevin i da je prošao poligraf. Tek tada postaje potpredsednik Srpske liste, jedine političke opcije koju poslednjih godina podržava zvanični Beograd.

Poslednjih godina ulaze u legalne poslove za državu i to na izgradnji i održavanju puteva, izgradnji Turskog toka, pa i u dobijaju poslove od EPS-om.

Dragan Dobrašinović: Koliko god bili oni percipirani kao opaki, prljavi zli, nebitno je ime i prezime, da li je to Mišković, da li je to Beko, da li je to neko treći sasvim nebitno oni su sekundarni problem. Dakle oni su nešto što je izvedenica iz onoga što je suština problema, a to je neodgovornost, gramzivost, bahatost, nosilaca političke moći.

Nosioci političke moći ponašaju se uvek po istom principu. Posao kao po pravili dobijaju firme koje su im bliske. Tako je bilo i u vreme prethodne vlasti kada su u pitanju privatizovana preduzeća koja su prethodno poslovala u okviru EPS-a.

Jedan od takvih primera su i Južna Bačka sa sedištem u Novom Sadu i Elektromontaža sa sedištem u Kraljevu. Ta dva preduzeca poslovala su u okviru EPS-a do 2005. godine. Teritorijalno su pokrivale potrebe EPS-a za poslove inženjeringa, izgradnje i održavanja energetskih objekata.

Južnu Bačku na aukciji 2010. za 4,9 miliona evra kupuje preduzeće Energija tehnika tehnologija čiji su vlasnici bili vlasnici firme Promist i Viktoria Grupe, koja najveći rast beleži u vreme vlasti DS-a. Međutim, zanimljivo je da je, čim je došlo do smene vlasti 2012, promenjena i vlasnička struktura Južne Bačke. Vlasništvo preuzima prvo firma Promist, a zatim nakon nekoliko izmena u vlasništvo ulazi i firma Dragoljuba Zbiljića, koji je danas krajnji vlasnik Južne Bačke.

Dragoljub Zbiljić, vlasnik firme Južna Bačka: U praksi ja sam to. Dakle, neko ko drži reč neko ko ima viziju, neko ko voli da radi velika dela, neko ko voli da se takmiči.

Iako je 2014. tvrdio da nema nikakve veze sa Srpskom naprednom strankom, ispostavilo se, kako je otkrio Birn pozivajući se na dokumentaciju do koje su došli, da je Zbiljić, pored Tomislava Nikolića tadašnjeg predsednika I osnivača SNS-a I Aleksandra Stankovića vlasnika kompanije Koptex, bio jedan od onih koji su garantovali za kredit od 55 miliona dinara koji je 2012. godine SNS podigao u Univerzal banci za potrebe izborne kampanje. U istom tekstu je navedeno da je kredit vraćen.

Da je Južna bačka imala specijalan status u EPS-u i u vreme prethodne vlasti jasno je iz izveštaja Državnog revizora koji je objavljen 2011. Godine:

„Iako je Privredno društvo „Energotehnika-Južna Bačka“ i u 2010. godini poslovalo kao samostalan privredni subjekat, odnosno prestalo je da bude zavisno pravno lice u odnosu na Društvo, poslovi su mu dodeljivani bez sprovođenja postupka javnih nabavki”

Elektromontažu, firmu koja je za iste poslove kao Južna Bačka napravljena u Kraljevu za područje Centralne Srbije, a zatim izdvojena iz EPS-a u martu 2012, neposredno pre promene vlasti, kupuje konzorcijum firme KV Akvizicija, koja je deo kompanije Roming Elektroniks u vlasništvu Nenada Kovača poznatijeg kao Neša Roming i MBA MIljković, putarske firme u vlasništvu Branka Miljkovića, koji je prema ranije istraživanju Insajdera, za državu do 2011. radio brojne projekte na Kosovu pri čemu su cene drastično uvećavane.

Miljković godinu dana kasnije izlazi iz vlasništva Elektromontaže. Najveći pojedinačni vlasnik ostaje Nenad Kovač preko svojih preduzeća. Kovač je počeo da gradi poslovnu imperiju još u vreme vlasti DS-a, a za vreme vlasti SNS-a širi i obim i vrste poslova, u jednom trenutku postaje vlasnik ili suvlasnik nekoliko desetina preduzeća koja se bave različitim delatnostima. U novembru 2020. ponovo dolazi do promene vlasništva i jedini vlasnik Elektromontaže postaje preduzeće Maneks Dragoljuba Zbiljića, vlasnika Južne Bačke.

Nemanja Nenadić, Transparentnost Srbija: To je dokaz da u Srbiji ne funkcioniše ni mehanizam borbe protiv korupcije koji bi bio zasnovan na revanšizmu, prema prethodnim nekim političkim garniturama.

Neka od izdvojenih preduzeća iz EPS-a su uspešno privatizovana, neka su vraćena u EPS poslednjih godina, a neka su i dalje u državnom vlasništvu i veštački se održavaju u životu.

O poslovanju EPS-a za ovaj serijal nije pristao da govori Milorad Grčić, direktor tog najvećeg javnog preduzeća i kadar SNS-a. Intervju su odbili i bivši direltor EPS-a, kadar DS-a Dragomir Marković i bivši predsednik Upravnog odbora iz redova SPS-a Aca Marković.

Pavle Petrović: Institucije moraju da budu nezavisne, sve institucije da imaju svoj deo kako funkcionišu i onda će se privreda i naravno drugi problemi ali privreda o kojoj ja najviše govorim će moći da se osloni na pravila koja važe.

Jasna Filipović iz Centra za primenjene evropske studije nakon detaljnih analiza postupaka javnih nabavki, kaže da je podela poslova i pre nego što su tenderi raspisani u Srbiji uobičajene praksa.

Jasna Filipović: Ako pogledate unazad da je uvek jedna te ista firma dobila. Da je ta firma uvek imala iznos koji je u tri dinara različiti od ponuđenog. Ukoliko verujem da mogu da prođem kao novi igrač u tome, moram da prođem jako mukotrpan trud i puno snage i volje da uložim, prvo da izgubim, onda da se žalim, da iznosim svu tu argumentaciju, na kraju da se sudim, da bih se pozicionirala na tržištu. A šta će mi sve to? Dakle, tržište jeste u jednoj meri podeljeno i to među samim ponuđačima.

Kada je u pitanju poslovanje EPS-a, najviše zloupotreba otkriveno je u rudarskom basenu Kolubara. Još 2011. u Insajderu su objavljeni brojni dokazi o tome da javno preduzeće privatnim firmama, iza kojih su stajali tadašnji stranački fukcioneri, plaća na primer mašine i kada te mašine ne rade ništa.

Slobodan Ilić: Složio bih se sa vama da je to jedan od načina izvlačenja novca, zapravo mehanizam je su javna nabavke zato i postoji najveća bitka za javna preduzeća čiji su budžeti najveći i koje imaju najveće investiticije i koje imaju najveći da tako kažem nivo ili obim javnih nabavki.

Kolubara je sastavni deo EPS ali strateški značajan rudnik jer se više od polovine struje u zemlji proizvodi upravo od uglja tog rudarskog basena. Kolubara je za kopanje uglja godinama angažovala mašine privatnih firmi bez tendera. U serijalu Insajdera „Prevara veka“ objavljeni su brojni dokazi da je Kolubara plaćala i dok su mašine stajale u mestu. Takvo poslovanje najbolje oslikava – funkcionisanje partijske države.

Jasna Filipović: Mi smo ranije verovali da kada neki slučaj obelodanite i ljudi saznaju da se to desilo, da će se to zaustaviti. U zarobljenoj državi to ne znači ništa.

Prema dokumentaciji koju su objavili novinari Insajdera videlo se da je Kolubara kao deo javnog preduzeća, plaćala i kad je u izveštaju pisalo da je jedna mašina radila 25 sati u jednom danu bez prestanka. Kao objašnjenje kako jedan dan ima 25 sati navodili su da je u pitanju prelazak sa letnjeg na zimsko računanje vremena.

Samo jedan od brojnih očiglednih dokaza izvlačenja novca iz Kolubare bio je izveštaj o angažovanju mašine privatne firme „Deviks“ koja je, kako se navodilo, radila 24 sata dnevno 30 dana u mesecu.

Kolubara je plaćala i mašine privatne firme čiji je suvlasnik bio tadasnji direktor Kolubare Dragan Tomić iz DSS-a. Najspornije je bilo što se baš u slučaju te firme navodilo da je radnik upravljao mašinom bez prestanka četiri dana za redom, odnosno da je bez prestanka radio 96 sati, što je fizički nemoguće.

Kako je otkriveno u Insajderu mašine u Kolubari imao je i lider Jedinstvene Srbije Dragan Marković Palma, preko firme u vlasništvu člana porodice. Dragan Marković Palma, dugogodišnji gradonačelnik Jagodine, prvo je javno negirao da ima mašine, tvrdeći da samo trguje ugljem iz Kolubare već 30 godina i da u tome nema vidi ništa sporno.

Nakon što su objavljeni dokazi tvrdio je, uprkos objavljenoj dokumentaciji, da je u Insajderu izneto više neistina. Nije naveo kojih. Tražio je javno od MUP-a da se sve ispita. Na pitanja novinara nije želeo da odgovara.

April, 2011. godine

B92: Šta se dešava sa Kolubarom. Da li imate tamo još uvek firme, možete li da nam kažete da li sarađujete sa njima preko vaše snaje?

Dragan Marković Palma, Jedinstvena Srbija: Pitajte b92, on sve zna

B92: Ja sam B92

Dragan Marković Palma: Evo pitajte b92 sve znaju, izvolte dalje

B92: Zašto odbijate da odgovorite?

Dragan Marković Palma: Ne, vi znate sve.

Još za vreme prethodne vlasti, 2011. godine, nekoliko meseci nakon serijala Insajdera “Prevara veka” uhapšeno je 29 osoba – rukovodilaca Kolubara, uključujući dvojicu bivših direktora, kadrova DSS-a, i vlasnika više privatnih firmi. Optužnica Tužilaštva za organizovani kriminal podignuta je u aprilu 2012. godine, ali je četiri godine „kružila“ od tužilaštva do suda i nazad. Dva puta je dopunjavana, i postaje pravosnažna tek u maju 2016.

Optužnicom je obuhvaćeno 28 osoba- rukovodilaca Kolubare i EPS-a i vlasnika privatnih firmi. Prvooptuženi je Dragan Tomić, koji je kao kadar DSS-a bio direktor Kolubare od 2004. do decembra 2007, a zatim predsednik Skupštine Kolubara.

Suđenje je počelo godinu dana kasnije – u junu 2017. Tužilaštvo je tek na ročištu u maju 2019. predstavilo iste dokaze koje je Insajder objavio 2011. To je bila i prva prilika da razgovaramo sa Draganom Tomićem koji je tvrdio da je serijal zapravo bio politički obračun sa DSSom.

Dragan Tomić, direktor RB Kolubara (2004–2007): Zato što mislim da je ovo čista politika bila za obračun sa DSS, jedan od obračuna sa DSS-om. Znači svaki kriminal u ovoj Srbiji je bio povezan sa DSS. Tako ste barem vi u vašim emisijama insajder prikazivali.

Insajder: Nije tačno ali…

Dragan Tomić: Pa ja mislim da je tačno. Pogledajte vi svoju emisiju pa ćete videti

Insajder: Ja ih znam napamet. Da li je tačno da mašine u Kolubari, evo iz mehanizacije su vas upozoravali, da mašine nisu bile potrebne, to je tužilac naveo i u optužnici.

Dragan Tomić: Može da priča šta hoće to je isto jedna politička grupacija koja se zove stručni tim EPS-a. On je upozoravao, a na meni je da dokažem da su mašine potrebne bile

Dragan Markovic Palma nije obuhvaćen optužnicom jer se tužilaštvo bavilo samo periodom od novembra 2007. do juna 2009. godine. Prema dokazima do kojih su došli novinari Insajdera, Dragan Marković Palma je počeo da radi sa mašinama neposredno nakon perioda koji je obuhvaćen optužnicom. Koalicija SPS – Jedinstvena Srbija 2012, nakon što je četiri godine delila vlast sa DS-om, ulazi u vladu sa SNS-om.

Nemanja Nenadić: Kolubara je naravno veoma značajan slučaj zato što je tu sve prikazano na televiziji za obiljem pokazatelja da je došlo do zloupotreba i utoliko je taj slučaj još značajaniji jer ima mnogo drugih situacija gde postoje sumnje koje nisu toliko elaborirane.

U Kolubari je u periodu od 2006. do 2010. mašine imalo oko 200 privatnih firmi. Najviše su se iznajmljivale kada su na čelu Kolubare bili kadrovi DSS-a. Najbolji dokaz da mašine privatnih firmi Kolubari nisu bile potrebne u toj meri je to što dolaskom Nebojše Ćerana iz DS-a na čelo tog preduzeća zakup mehanizacije od privatnih firmi prvo ograničen, a na kraju ukinut pošto je Kolubara kupila svoje mašine. Sve to vreme u Kolubari su na značajnim pozicijama bili i kadrovi SPS-a. Danas u EPS-u tvrde da Kolubara više ne angažuje mašine privatnih firmi. Za višegodišnje zloupotrebe do danas nije doneta pravosnažna presuda.

Jasna Filipović: I to je ona demorališuća stvar. Vama javnost više nije korektiv. To što ste nešto objasnili, obelodanili, istražiili detaljno, temeljno, izneli tu argumentaciju, ništa ne znači.

U slučaju Kolubare krivično delo je glasilo zloupotreba službenog položaja. Predsednica Udruženja tužilaca Lidija Komlen Nikolić, koja je i zamenik Apelacionog javnog tužioca u Beogradu, naglašava da ne može da govori o konkretnim predmetima, ali primećuje da se zloupotreba službenog položaja i teško dokazuje i prečesto koristi.

Lidija Komlen Nikolić: Zloupotreba službenog položaja je jedno krivično delo u stručnoj javnosti nazvano kao hibridno. Znači koje zaista treba ga izbegavati sve više i više u stručnoj praksi jer zaista masa drugih krivičnih dela protiv službene dužnosti pokrivaju te radnje koje su zloupotreba službenog položaja i jako je teško dokazivo što se i pokazalo u našoj sudskoj praksi. Uostalom vi imate situaciju da to krivično delo uopšte ne postoji u masi zakonodavstava u Evropi.

Jedna od najvećih afera kada je u pitanju poslovanje EPS-a, a koja je ostala bez epiloga bila je trgovina strujom i sumnja da su pojedinci tako gradili poslovne imperije. 2004. godine ceo slučaj stigao je i do Anketnog odbora Skupštine Srbije, a javnost je uživo pratila aferu.

Tadašnji generalni sekretar Srpske radikalne stranke Aleksandar Vučić optužio je biznismene Vuka Hamovića i Vojina Lazarevića i njihovu tada zajedničku kompaniju EFT da su izgradili privatnu kompaniju na štetu EPS-a kao posrednici u trgovini strujom i da su oštetili javno preduzeće za čak 150 miliona evra, što su oni negirali.

2013. godine je ministarka energetike Zorana Mihajlović izjavila je da je ponovo izvadila iz fioke i podnela krivične prijave protiv Hamovića i Lazarevića.

Nakon toga se oglasio Vuk Hamović, koji se inače retko pojavljuje u javnosti. Rekao je da ga ne plaše najave da će se ispitati kako je došao do prvog miliona.

Vuk Hamović, predsednik EFT grupe: Sve te izjave gospođe ministarke nisu, ja je bar tako nisam razumeo kad sam čitao, nisu bile konstatacija krivice nego konstatacija da tu postoji dokumentacija koju tužilaštvo treba da pogleda. Otprilike isto ono što je bilo i pre 10 godina na Anketnom odboru. Mislim daj jednom da pogleda.

Činjenica je da je EFT jedan od najvećih trgovaca strujom u Evropi – što spada u najrizičnije i najkomplikovanije oblike trgovine jer podrazumeva procenu ponude i potražnje bez mogućnosti skladištenja robe. Ključ zarade je u tome što EPS struju prodaje jeftino u odnosu na evropske, pa i zemlje regiona gde je EFT izvozio. Tek od 2015. EPS i sam počinje da se bavi izvozom struje.

Pored suvlasništva u firmi EFT Vojin Lazarević stajao je i iza kompanije Rudnap, koja je sada u stečaju. U međuvremenu je preko firme Rudnap agrar uspešno počeo saradnju sa partnerima iz Ujedinjenih Arapskih Emirata. Nakon što je firmi Al Dahra prodat PKB, Lazarević je imenovan za direktora. Deo Rudnap grupe donedavno je bila i firma Energsoft, ranije izdvojena iz EPS-a. Direktor u preduzeću Energosoft do jula 2017. bio je Slobodan Kvrgić, vlasnik firme Prointer, koji je poslednjih godina i poslovni partner kadra SNS-a Slaviše Kokeze. Kvrgić je sada direktor u Kokezinoj firmi Senior Team. Vlasništvo u Energosoftu u međuvremenu je promenjeno.

Dragan Dobrašinović: Preživljavaju i oni iz prethodnih vremena, nije to nikakava novost. Sećamo se biznismena koji su u prethodnom periodu bili vrlo aktuelni pa su onda nestali. Ali isto tako postoje oni koji su bili vrlo aktuelni pa su se onda prepakovali nekako, politIčki, odnosno poslovno, i vrlo su prihvatljivi i za ovu vlast. Neki su promenili nazive firmi, prethodne zatvorili, nove otvorili, malo se u nekim trenucima povukli, nestali, da se jednostavno zaboravi na njihovu, da kažem mračnu prošlost, a onda se ponovo pojavljuju u velikom stilu ne tako pompezno ali očigledno mnogo toga se ne zna i tu se veliki poslovi završavaju.

Jedan od primera kako Elektroprivreda Srbije decenijama tapka u mestu zbog različitih isprepletanih poslovno-političkih interesa je i velika nabavka takozvanih pametnih brojila, koja ne može da se realizuje praktično od 2000, uz jedinu veću nabavku od francuskog Sagema 2006.

Takozvana pametna brojila bi omogućila daljinsko čitanje potrošnje iz stolice, umesto da EPS plaća da se svakog meseca fizički obiđe 3,5 miliona brojila širom Srbije. Procena je da je neophodno zameniti bar dva miliona brojila, a vrednost celog posla procenjivala se i na pola milijarde evra.

2008. godine EPS najavljuje veliku nabavku pametnih brojila koja je trebalo da budu finansirana iz dva kredita koje uzima od EBRD-a i Evropske investicione banke u ukupnom iznosu od 80 miliona evra. U skladu sa tim, 2010. godine EPS na čijem je čelu tada kadar DS-a Dragomir Marković, donosi tehničke specifikacije za nabavku pametnih brojila. Više domaćih firmi koje proizvode brojila tada posluju u okviru Srpskog konzrocijima koji predvodi firma ENEL. Tvrde da je tehnička specifikacija za nabavku brojila takva da posao moze da dobije samo nova fabrika Vojina Lazarevića Metter i Control. Tenderi su oborani na osnovu žalbi firme ENEL.

Dragan Vasiljević, ENEL (Birn, 24.07.2014): „Svaki tender, druga priča. Ostavlja se prostor za manipulaciju… Umesto da osnuju Komisiju koja izdaje sertifikat za brojila, pa da je cena samo kritijerijum, oni to odbijaju, jer neće proći njihov voljeni ponuđač. Ne obaram ja tender, nego nadležna komisija “

Dragan Vasiljević nije pristao na intervju uz obrazloženje da u poslednje vreme ne posluje direktno sa EPS-om. Vojin Lazarević je 2014. negirao da je godinama bio favorizovan prilikom nabavke brojila u EPS-u.

Od velike nabavke pametnih brojila EPS tada praktično odustaje ali sve vreme nabavlja manje količine. Iz dokumetacije koji su prethodnih godina novinari Insajdera prikupljali po Zakonu o slobodnom pristupu informacijama može da se zaključi da su tadašnja privredna drustva EPS-a nabavljala brojila gotovo u isto vreme ali po različitim cenama od istih ili različitih firmi:

2007. godine EDB od firme Atlas Đorđija Nicovića, nabavlja trofazna brojila po ceni od čak 212 evra po komadu. Samo godinu dana ranije su trofazna brojila od francuskog Sagema nabavljena po ceni od 38 evra. 2011. Jugoistok Niš nabavlja 3.400 trofaznih brojila od Enela po ceni od oko 45 evra, a od firme Vojina Lazarevića po ceni od oko 89 evra po komadu. 2012. godine Elektrovojvidina nabavlja 30.000 trofaznih brojila od firme Vojina Lazarevica po ceni od 85 evra po komadu, dok iste godine EDB nabavlja 13.000 brojila od iste firme po većoj ceni – 100 evra po komadu. 2015. Od konzrocijuma francuske firme Atos i firme EWG Dejana Bodiroge EPS nabavlja 250.000 brojila po ceni, koja je prema pisanju medija, iznosila oko 107 evra.

Nemanja Nenadić: Ja mislim da je politika bila veliki biznis i da je politika u Srbiji kontroliše privredne tokove i ono što se ustvari u međuvremenu dešavalo jeste da su neki propisi menjani i da su neke stvari morale da se promene nakon izmene I nakon donošenja tih zakona ali da se u praksi nisu promenile ni najmanje.

Oko 3,5 miliona brojila u Srbiji se čita tako što radnici, koje dodatno angažuje i plaća EPS, u najvećoj meri fizički obilaze i očitavaju svako pojedinačno brojilo jer nikada nije realizovana zamena svih starih novim pametnim brojilima, koji se očitavaju na daljinu.

Za taj posao EPS angažuje privatne firme. Posao je u avgustu 2016. dobio konzorcijum predvođen firmom Sikvester. Prema pisanju BIRN-a, cena očitavanja tada drastično skače, pa EPS umesto 10, odnosno 30 dinara za udaljena brojila, ovoj firmi plaća 40 dinara po očitanom brojilu.

Sikvester je agencija za zapošljavanje. Vlasnik firme Sikvester je Dejan Jeremić, inače poznat i kao prvi templar u Srbiji i nosi titulu Veliki prior Srbije.

Dejan Jeremić, vlasnik firme Sequester Employment: U Srbiji je trenutno velika kontroverza oko saih vitezova templara i oko svih tajnih organizacija. Najveća kontroverza oko toga je da smo, da smo, su vitezovi templari papska vojska, što nije tačno.

Ugovor sa ovom konzrocijumom koji predvodi Sikvester raskinut je nakon što se ispostavilo da su računi za decembar 2016. drastično uvećani. Međutim, EPS je raspisao novi tender za čitanje brojila, a u junu 2017. potpisan je novi dvogodišnji Sporazum sa konzorcijumom koji predvodi ponovo Sikvester. Iz EPS-a su tvrdili da su dali jedini ispravnu ponudu. Posao su ponovo dobili 2019. godine.

Nemanja Nenadić: Mi i dalje imamo nesumnjive uticaje onih koji su na vlasti, ne samo na funkcionisanje javnih preduzeća i javne uprave, već i privatnog sektora.

U privatni sektor u međuvremenu su ušle i pojedine vođe huligana pa su tako sa tek osnovanim firmama počeli da dobijaju značajne poslove od države.

Jedna od njih je firma Ultrakop, iza koje, prema istraživanju Insajdera stoji Marko Vučković, jedan od vođa navijača Crvene zvezde.

Firma Ultra kop, registrovana za građevinske radove, osnovana je sredinom 2015. na adresi poslovne zgrade u okviru stadiona Crvene zvezde u Ljutice Bogdana 1, ali je u međuvremenu promenila adresu.

Kompanija ima tri vlasnika. Dvadeset odsto vlasništva ima Milica Knežević, a po 40 odsto Svetlana Lakić i Aleksandra Vučković. Pre Aleksandre Vučković, sve do oktobra 2016, suvlasnik je bio Marko Vučković, jedan od glavnih vođa navijača Crvene zvezde.

Ultra kop upravo od EPS-a dobija poslove i to kao podizvođač.

Prvo Južna bačka angažuje Ultra Kop samo osam meseci od osnivanja te firme, u trenutku kada ima samo šest zaposlenih, I to na poslu gradnje mreže na području ogranaka elektrodistribucija Zrenjanin i Pančevo. Na pitanje Insajdera zašto je baš firmu vođe navijača angažovala na poslu za državu, Južna Bačka ostala je bez komentara, dok su u Eps-u naveli da ona ispunjava sve kapacitete za ugovoreni posao. Ultra kop kao podizvođača u siguran posao izgradnje i održavanja mernih mesta kasnije ubacuju i Elektroizgradnja Beograd u vlasništvu Grada i Elektromontaža Kraljevo prvo u vlasništvu Nenada Kovača, a sada u vlasništvu Zbiljića.

Ultra kop angažovan je I na drugim poslovima za državu, a od osnivanja 2015. beleži stalni rast prihoda I dobiti.

Slobodan Ilić: Jedna je situacija ukoliko se vi deset godina bavite nekim biznisom pa vaši rezultati počinju da bivaju sve bolji i bolji. Druga je situacija ako ste vi formirani šest meseci pre nečega i dobijate posao kojim se nikada pre u životu niste bavili ili ste se bavili nekim drugim poslom pa odjednom sad dobijate basnoslovno u nekoj drugoj sferi u kojoj nemate nikakvu ekspertizu. Dakle sve su to situacije koje bi mogle biti identifikovane da postoji vladavina prava i ne bi se svodilo na to da li ja više volim ove ili više volim one, da li navijam za zelene ili marsovce, kako god, svelo bi se na to da bi jednim objektivnim procesom i postupkom moglo da se dođe kroz propisanu i zakonitu proceduru šta je od toga suprotno zakonu, a šta je od toga u skladu sa zakonom.

Nakon pisanja Insajdera firma Ultrakop oglasila se saopštenjem u kojem su, između ostalog, naveli:

"Ultra kop je sve svoje poslovanje obavljao kao podizvođač radova, koga su angažovale privatne kompanije koje su bile izvođači, odnosno nosioci poslova. Marko Vučković je apsolutno i jedino samo jedan od zaposlenih u našoj firmi. Naša kompanija isključivo dobija poslove na osnovu kvaliteta i brzine izvedenih radova, a ne na osnovu bilo kakvih političkih, vojnih, sudskih i ostalih veza".

Nakon toga se u izjavi za Kurir kratko oglasio i Marko Vučković i poručio da se na ovu temu više neće oglašavati:

"Stojim iza svega što ste kao odgovor dobili iz firme Ultra kop, u kojoj sam zaposlen".

Marko Vučković, zvani Mare ili Komandant je vođa podgrupe Delija – Ultra bojs, jedne od podgrupa čiju je zabranu tražio republički tužilac 2009, ali je inicijativa odbačena na Ustavnom sudu.

Kako je još 2009. objavljeno u serijalu Insajdera (Ne) moć države protiv njega se vodio postupak za nanošenja teške telesne povrede komšinici Savi Milićević. Posle dva suđenja, 2014. Vučković je prvostepenom presudom osuđen na sedam meseci zatvora, ali je ovu presudu u martu 2015. godine Viši sud preinačio u oslobađajuću zbog nedostatka dokaza.

Danilo Šuković: Sva ta priča sa navijačima mene jako ovako da kažem nejasna i da kažem čemu uplitanje navijača u bilo šta sem sporta

Nejasno ali ipak moguće. Nekada povlašćeni pojedinici, nekada povlašćene firme, a nekada i novoosnovana firma navijača dobija posao od države. Sve njih zapravo, kao podizvođače, angažuje firma koja pobedi na tenderu ili van tendera. Ko su sve podizvođaci ne kontroliše na kraju niko pa je tako to najlakši način da se određenim firmama obezbediti siguran priliv novca iz državne kase ili javnog preduzeća. Nameštanje poslova na ovaj ili onaj način, više ili manje, mehanizam je koji odgovara svakoj vlasti.

Jasna Filipović: Naravno ako je politika biznis i ako je to biznis koji se zasniva na moći kakav ja interes imam da vaš puter prozivam javno kad moj puter na mojoj glavi možete sutra vi. Dakle, ja tebe ne diram, ti mene ne diraš i to je mehanizam star 1.000 godina. Dakle, ne talasaj je najbolji način ostanka na vlasti. Ako ja talasam za vaš slučaj, a što onda ne bi vi za moj i što da vam dajem priliku. Ovako svi ćutimo.

Cementiranje političkih i ekonomskih monopola ključni je razlog podele javnih preduzeća po principu partijskog plena. Direktora EPS-a kao najvećeg javnog preduzeća, koje dodeljuje najviše poslova, uvek postavlja najjača stranka u vlasti i to se nije promenilo od 2000. godine do danas.

U vreme kada je okosnicu vlade činila Demokratska stranka, nakon pada režima Slobodana Miloševića, za direktora EPS-a je kao njihov kadar imenovan Ljubomir Gerić.

U vreme Vlade DSS-a director EPS-a 2004. godine bio je Vladimir Đorđević, inženjer koji je i pre toga imao dugogodišnje iskustvo u EPsu.

2009. na mesto direktora EPS-a imenovan je kao kadrovsko resenje DS-a Dragomir Marković, dugogodišnji inženjer u EPS-u, koji na toj funkciji ostaje do promene vlasti 2012.

Te godine direktor EPS-a postaje Aleksandar Obradović – kadrovsko rešenje SNS-a. Izabran je prvo kao vd direktora 2012, ali je pobedio na konkursu naredne godine. Smenjen je 2015. u jeku afere oko nabavke brojila.

Na mestu vršioca dužnosti direktora EPS-a krajem 2015. imenovan je Milorad Grčić. Prvo je 2012. kao kadar SNS-a, imenovan na čelo Kolubare i na toj funkciji ostaje do 2015, kada su privredna društva EPS-a, među kojima i Kolubara, stavljena pod jednu kapu.

Milorad Grčić, direktor EPS-a od 2015: Vrlo često u narodu postoji priča direktor ovaj radi, ovaj ne radi. Međutim, postoji nešto što je činjenica, a činjenica je da EPS funkcioniše.

Kakva god da je kriza, EPS na računu uvek ima novčana sredstva jer svi moraju da plaćaju struju. Prihodi su veliki ali rashodi po svemu sudeći sve veći pa se EPS sve više zadužuje. Kontrola gotovo i da nema pa su ozbiljne reforme najvećeg javnog preduzeca neophodne. Na to upozoravaju MMF, Svetska Banka ali i Fiskalni savet Srbije.

Pavle Petrović: Prvo u EPS-u postoje ogromne pare i onda je verovatno kombinacija raznih stvari, vi imate u EPS-u možda ne najvažnije, da su čitave porodice zaposlene znat. I onda je to neki neka povezanost. Onda, verovatno s tim su povezani sindikati da imaju taj unutrašnji interes, a onda dolazi taj politički interes da kontorlišete to. To je ogromno preduzeće sa velikim parama koje može da podnese da bude ovako na nuli, a da pripaja, da zapošljava, da nabavlja da kupuje i onda treba raspetljati ceo taj čvor.

Umesto da se raspetljava, čvor se sve više upetljava…i to ne samo kada je u pitanju EPS. Ista situacija je i kada su u pitanju javna preduzeća Srbijagas i Putevi Srbije. Igrača je sve više jer pored starih koji su opstali iz prethodne vlasti tu su sada i nove firme pa se tako na primer za izgradnju jedne deonice puta angažuje veći broj izvođača i podizvođača od broja kilometara koji se grade.

NASTAVIĆE SE…

Insajder serijal: Politika kao biznis, država kao partijski plen (prvi deo)Politika kao biznis, država kao partijski plen – u najkraćem je opis funkcionisanja svake vlasti od demokratskih promena do danas. I u tom smislu razlike nema – nekada se kraduckalo manje, nekada više, a kontrola poslovanja, pre svega, javnih preduzeća kojima upravljaju partijski kadrovi – gotovo i da ne postoji. Svaka vlast osim što postavlja svoje kadrove gde god treba ima i svoje biznismene koji imaju svoje firme. Kako se menja vlast menjaju se i oni koji dobijaju poslove od države. Interesi pojedinaca u odnosu na interes države i građana uvek pobeđuju. Mehanizmi su sve savršeniji, a korupcija i zloupotrebe sve vidljivije.Dragan Dobrašinović, Koalicija za nadzor javnih finanansija: Naš problem nisu biznismeni. Nije naš problem ni taj Đurašković, ni Zvonko Veselinović, ni bilo ko iz sveta privatnog biznisa. Problem nastaje u onom trenutku kada nosioci političke moći donesu odluke koje su u privatnom interesu, kojom se suspenduje pravni poredak ove zemlje i koje ide na štetu građana ove zemlje. Dakle, ono što mi plaćamo našim novcem što je skuplje od onoga što bi inače trebali da platimo. Tu nastaje problem. Ovo je sve drugo legitimno.Država je u vreme prethodne vlasti strateški važnu kompaniju NIS prodala Rusima, u vreme ove vlasti Air Srbija prodata je Arapima. Detalji iz ovih ugovora ostali su uglavnom tajna jer su u pitanju međudržavni sporazumi kojima se suspenduju domaći zakoni i Ustav Srbije. Nekada su se poslovi nameštali privatnim firmama čije su mašine u državnom preduzeću Kolubara radile i po 25 sati dnevno bez prestanka. Danas je kopanje uglja zamenjeno nameštanjem poslova sa softverima koje država kupuje od privatnih IT firmi. Puteve su gradili nekada pripadnik zemunskog klana Ljubiša Buha Čume, nekada je glavni bio Milo Đurašković, a danas su tu ulogu preuzeli biznismeni sa severa Kosova Zvonko Veselinović i Milan Radoičić. Huligani su nekada rušili palili grad, dilovali drogu, a danas uz sve to bave se i biznisom tako što njihove firme dobijaju poslove od države.Slobodan Ilić, Centar za održiv lokalni i regionalni razvoj: Mi nismo tržišna ekonomija. U državi u kojoj ne postoji vladavina prava. U državi u kojoj ne postoje stvarne institucije, poslovi se ne dele na tržištu, poslovi se dele po osnovu toga kako vladajući režim vidi ko treba da dobije ekonomsku priliku da ostvari odgovarajuću zaradu. Korupcija, kriminal, trgovina uticajem, upravljenje institucijama i javnim preduzećima u interesu partija i partijskih funkcionera, partijsko zapošljavanje – mehanizmi su prisvajanja države i opstanka na vlasti koji se, prema dugogodišnjem istraživanju Insajdera, poslednje dve decenije samo usavršavaju. U ovom serijalu pravo na reč neće imati ni bivši ni sadašnji političari. Oni su rekli šta su imali, sada slede dokazi primeri i razna podsećanja. Priznanice za korupciju nema ali zato postoje tragovi svega što su radili i što rade.FOTKA Koliko god da je država siromašna javna preduzeća su uvek u prilici da raspolažu većom količinom novca, jer struju moramo svi da plaćamo, puteve moramo da koristimo, grejanje moramo da imamo. Od strateški važnih preduzeća koja država nije prodala ostali su još EPS, Srbijagas, Putevi Srbije. Javna preduzeća po zakonu obavljaju delatnost od opšteg interesa za sve građane. Uprkos tome, javna preduzeća bila su i ostala partijski plen.Zoran Stojiljković, profesor Fakulteta političkih nauka; Odbor Agencije za borbu protiv korupcije (2009-2016): Javnim sektorom vlada neka vrsta koalicije političkih elita i njima omiljenih privatnika. Znači, i u jednom i drugom smislu stradao je optimalan razvoj. U Srbiji ima najmanje 549 javnih preduzeća, velikih repubičkih i manjih lokalnih. Uz to nepoznat broj onih u kojima je država jedini ili najveći vlasnik.Sva ta preduzeća deo su mehanizma partijske države ne samo zbog toga što ona stranka koja je na vlasti postavlja svoje, već zato što takvi kadrovi, koji su više stranački, a manje stručni, na kraju odlučuju o tome kako se troši novac građana.Slobodan Ilić: Moje uverenje da su to samo po nazivu i rekao bih na papiru državna ili javna preduzeća, a zapravo su partijska preduzeća, zapravo su partijski direktori i zapravo rade za partijske interese i to je isto jedna tragična situacija. Najveće javno preduzeće je Elektroprivreda Srbije. Privredni je i energetski oslonac zemlje. Bez imovine na Kosovu, ovo javno preduzeće u svom sastavu ima dva velika rudnika uglja, šest termoelektrana, 16 hidroelektrana, distribucije koje pokrivaju celu državu mrežom za prodaju struje za oko 3,5 miliona kupaca.Pavle Petrović, predsednik Fiskalnog saveta; dopisni član SANU: Što je veće preduzeće to je problem veći. Znači ova udarna preduzeća kao što je Elektroprivreda Srbije i druga ona moraju da imaju profesionalni menadžemnt pod jedan i pod dva veliki deo ovog profesionalnog kadra iniženjerskog koji to može da iznese, a to se u EPS-u sve više urušava.Pavle Petrović je na čelu Fiskalnog saveta Srbije – nezavisne državne institucije koju bira Skupština i koja Skupštini podnosi izveštaje. Savet je osnovan 2011. godine sa zadatkom da ocenjuje ekonomsku politiku koju vodi Vlada. U brojnim izveštajima dali su različite preporuke, ali po pravilu takve preporuke nadležne institucije ignorišu. 2019. Fikalni Savet upozorava da se EPS nalazi na prekretnici i da će, ako se nešto ne promeni, postati ozbiljan rizik za finansije cele zemlje. Pavle Petrović: To je preduzeće koje ima potencijal da bude motor ekonomskog rasta jedan od motora ekonomskog rasta Srbije. Međutim ono stagnira i ima značajne probleme u efikasnosti i potencijalno, povremeno je dolazilo i toga da može da predstavlja problem i za budžet.Problem nedostaka kontrole poslovanja EPS-a najbolje se vidi na sledećim činjenicama. Poslovni prihod EPS-a 2019. bio je vise od 2 milijarde evra. Poslovni rashod je bio 1,9 milijardi evra. Pre oporezivanja poslovna dobit je iznosila 86,7 miliona evra. Međutim, na kraju kad su platili poreze i kamate, EPS je poslovao sa neto gubitkom od 49,2 miliona evra. Dugovi, odnosno krediti, su takođe nastavili da se gomilaju dok je izgradnja novih elektrana samo obećanje.U EPS-u je oduvek problem nedovoljno dobra organizacija, samim tim odsustvo kontrole i zloupotrebe prilikom raspolaganja sredstvima i činjenica da za to, po pravilu, niko ne odgovara.Dok svi moraju da plaćaju struju, uvid u to kako EPS troši novac gotovo da nema niko. Nadležne institucije ne reaguju na sumnjive poslove.Dragan Dobrašinović: Nema poslovnih monopola bez političkih. I nema političkih bez poslovnih. Dakle bez novca koji stoji iza bilo koje vrste političke moći nema održivosti političke moći na duge staze kod nas. Oni su to dobro shvatili i zato tako i toliko pridaju značaja novcu, poslovima, zato im je toliko bitno ko će biti na tim mestima, ko će upravljati javnim fondovima, ko će raspolagati javnim sredstvima. Reformu EPS-a već 20 godina obećava svaka vlast. Međutim kako je pokazalo istraživanje Insajdera, danas se vide štetne posledice zbog prve refrome EPS-a koja je, na predlog MMF-a, započela još 2003. godine. Preporuka je bila da se iz EPS-a izdvoji 26 preduzeća koja su imala ukupno oko 20.000 zaposlenih, a koja se ne bave direktno poslovima vezanim za proizvodnju struje. Ideja je bila da se ta izdvojena preduzeća bore na tržištu tako što će prvih nekoliko godina dobijati garantovane poslove od EPS-a, dok se istovremeno bore i za druge poslove. Povlašćeni tretman u EPS-u trebalo je da bude ograničen do 2010. ili do trenutka privatizacije tih preduzeća. Ispostavilo se, prema istraživanju Insajdera, da su i preduzeća koja su dobila u međuvremenu privatne vlasnike nastavila da imaju zagarantovane poslove u EPS-u.Koliko se ceo taj proces pretvorio u šansu pojedinaca da zarade bez konkurencije na štetu EPS-a i države, i kako se se menjali povlašćeni biznismeni kada se menjala i vlast, pokazuje između ostalog, i primer privatizacije Betonjerke Aleksinac.Kako otkrivaju novinari Insajdera, sadašnji vlasnici sve tri firme od kojih EPS kupuje betonske stubove za dalekovide, su zapravo povezani. Vlasnici su Zvonko Veselinović, Milan Radoičić i njihovi poslovni partneri.Dragan Dobrašinović: Jasno je da svaka vlast ima svoje biznismene, to su oni koji dođu sa vlašću ili oni koji se vrlo lako priklone vlasti.U prilog ovoj tezi idu i sledeće činjenice:Do 2003. proizvodnju betonski stubova radile su firme koje su poslovale u okviru EPS-a, kao što su Elektroizgradnja Bajina Bašta, Betonjerka Sombor i Betonjerka Aleksinac. Sve ove firme izdvojene su iz EPS 2003. godine. Prvi put su privatizovane 2007. godine za vreme vlasti DSS-a. Kao kupac se pojavila Slap grupa biznismena Slaviše Purića, koji je u to vreme kupovao brojna državna preduzeća. Po svemu sudeci nije bilo sporno to što je Purić tri godine ranije hapšen zbog prevare pri dokapitalizaciji “Luke Dunav Pančevo”. Privatizacija tri izdvojena preduzeća iz EPS-a raskinuta je nakon samo godinu dana, a Purić je 2010. uhapšen zbog sumnje da je izvlačio novac iz privatizovanih firmi na štetu malih akcionara. Oduzet mu je deo imovine.Jasna Filipović, direktorka Centra za primenjene evropske studije; projekt lider u Balkan Tender Watch koaliciji (2013-2019): Te, ja ih zovem divlje privatizacije su se dešavale u svim bivšim jugoslovenskim državama, svuda ste imali neke velike afere, to je bilo jedno veliko pranje para i jedna preraspodela sredstava. Pre dve godine država odlučuje da ponovo privatizuje tri preduzeća za proizvodnju betonskih stubova. Novi vlasnik preduzeća Betonjerka Aleksinac postaje firma Inkop u vlasništvu Zvonka Veselinovića, njegovog brata Žarka i Milana Radoičića dok su ostale dve firme kupili, po svemu sudeći, njihovi poslovni partneri.Proces privatizacije ta tri preduzeća bio je, kako pokazuje istraživanje Insajdera, u mnogo čemu, neobičan.Prvo su privatizovane Elektroizgradnja Bajina Bašta i Betonjerka Sombor. Vlasnik Betonjerke Sombor u januaru 2018. postaje firma C & LC group Jasmine Savić. Gotovo u istom periodu, firma Pent Rent u vlasništvu Duška Đenadije preuzima Elektroizgradnju iz Bajine Bašte. Firma Pent Rent osnovana je 2016. i nalazi se na istoj adresi kao firma koja je kupila Betonjerku Sombor. I to ne bi bilo čudno da se nije ispostavilo da je baš jedna od tih firmi, C & LC group, prethodno bila u konzorcijumu sa firmom Inkop Zvonka Veselinovića na izgradnji Koridora 11. U međuvremenu, poslednju firmu izdvojenu iz EPS-a koja proizvodi betonske stubove, betonjerku Aleksinac, koja je bila prezadužena i u stečaju, kupuje upravo firma Inkop. Zanimljivo je međutim da je ta firma najviše dugovala Poreskoj upravi, ali i Elektroizgradnji Bajina Bašta i Betonjerki Sombor. Oni kao najveći poverioci očekuju od prodaje betonjerke Aleksinac naplate ono što im ta firma duguje. Početna cena za ovo preduzeće u stečaju bila je nešto više od dva miliona evra, iako u svom vlasništvu ima 16 nekretnina u Aleksincu kao i osnovna sredstva, poput voznog parka, zaliha, sertifikata. Na kraju je stigla samo jedna ponuda, pa je prodata za 410 hiljada evra.S obzirom na to da je cena bila manja od polovine procenjene vrednosti, stečajni upravnik po zakonu je morao da traži saglasnost odbora poverilaca, odnosno i od Poreske uprave i od dve firme koje su u međuvremenu prodate poslovnim partnerima Zvonka Veselinovića.Ispostavilo se da su oni koji su mogli da naplate dugove od Betonjerke Aleksinac, odlučili da daju saglasnost da se proda po daleko nižoj ceni.U odgovoru Insajderu, Agencija za licenciranje stečajnih upravnika navodi da su svi prisutni članovi odbora poverilaca bili saglasni sa tim da se prihvati daleko niža cena. Danilo Šuković, direktor Centra za ekonomska istraživanja (1985 – 2015); član Saveta za borbu protiv korupcije (2004-2012): Logično bi bilo naravno da ne dozvole ukoliko time da se nešto proda ispod cene, a da oni budu zakinuti za ono što očekuju da dobiju, potražuju od tog preduzeća. Znači bilo bi logično da, ali ako oni rade mimo toga onda je to mimo logike i očito da postoji neki drugi razlog koji ima je to namirio taj gubitak u koji oni svesno idu. Neko im je očito nadomirio, ko je taj i zašto je to uradio to je sad naravno druga priča. Betonjerka Aleksinac prodata je na kraju po manjoj ceni od duga koji je imala prema Poreskoj upravi, odnosno državi. Na pitanje Insajdera po kom osnovu se Poreska uprava sa tim saglasila i koliko su uopšte duga uspeli da naplate, iz Poreske uprave navode da je po zakonu taj podatak tajna.Danilo Šuković: Sve što neko neće da objasni on kaže da je tajna, najlakše je reći da je tajna, a ne bi trebalo da bude tajna jer to nisu sredstva Poreske uprave, to su sredstva građana i oni su obavezni da sve to bude transparentno. Samo nekoliko meseci nakon što je preduzeće Betonjerka iz Aleksinca prodato firmi Inkop u vlasništvu Milana Radoičića, Zvonka i Žarka Veselinovića, ovo preduzeće kao član konzorcijuma sa prethodno privatizovanim firmama Elektroizgradnjom Bajina Bašta, Betonjerkom Sombor i prvatnom firmom Beton Element iz Čačka, dobija u februaru 2020. siguran dvogodišnji posao od EPS Distribucije za nabavku betonskih stubova. Na tenderu nisu imali konkurenciju.Dragan Dobrašinović: Dakle jasno je da mnogi ljudi koji pošteno rade svoj posao nemaju nikakvu šansu u poslovanju sa državom, favorizuju se određeni ljudi. To više nisu ni ponuđači, tu nema ni ponuda, ponude postoje samo kad postoji takmičenje i konkurencija, dakle ugovarači, direktno ugovarači, oni preskaču sve dakle stepenike i dolaze direktno do ugovora. I u ovom kao i u mnogim drugim slučajevima kada je u pitanju EPS, ali i druga javna i državna preduzeća i institucije najspornije je upravo to što se poslovi dodeljuju nakon što na tender stigne samo jedna ponuda.Pavle Petrović: Treba stvoriti sistem gde bi svi, EPS sa jedne strane, kada raspisuje svoje javne nabavke i sprovođenje tih javnih nabavki bude tako da svi imaju jednak pristup tome. Tada bi, to bi bio ukupan dobitak za privredu i društvo Srbije. Znači tada bi kroz konkurenciju se drugi javljali zajedno sa ovim izdvojenim preduzećima i ako su ova izdvojena stvarno i najbolja onda je u redu da kvalitetom i cenom da oni to dobijaju ali provera za to bi bila da su se drugi javili, a nisu dobili. Uporedna analiza cena na tržištu i cene koju je EPS platio konzorcijumu pokazuje da je cena po stubu uvećana. Tako je betonski stub oznake 9/250 koju je pobednički konzorcijum ponudio, a EPS prihvatio, koštao 18.156 dinara dok se u katalogu konkurentske firme iz Aleksinca na primer navodi cena od 10.881 dinara.Iz ODS EPS Distribucija, koja deo EPS i koja je sprovela nabavku, u odgovoru Insajderu razliku od čak 7.275 dinara po stubu pravdaju cenom transporta: „Za navedeni iznos EPS Distribucija je dobijala stub, utovar stuba, transport stuba do lokacije magacina EPS Distribucije u bilo koji od 33 ogranaka na čitavoj teritoriji Republike Srbije i istovar stuba na lokaciji. Transport se vrši specijalnim prikolicama zbog dužine stuba, a stub se pri istovaru ne sme kipovati, već se mora manipulisati sa stubom uz pomoć mehaničke ruke na transportnom sredstvu ili radnom mašinom sa mehaničkom rukom“ Dodaju i da je posao, kao jedinom ponuđaču, dodeljen u skladu sa zakonom, a da su se na tender mogle javiti i ostale firme. Jasna Filipović: Nema konkurencije da se uglavnom u tenderskoj dokumentaciji sve to desi, da se nekome nešto namesti, a da se drugi diskvalifuju.Zvonko Veselinović i Milan Radoičić biznismeni su sa severa Kosova koji se dovode u vezu sa organizovanim kriminalom. Za Veselinovića je javnost saznala još 2011. kada su Srbi sa severa Kosova postavili barikade kako bi sprečili Prištinu da preuzme kontrolu nad administrativnim prelazima. Dok su predstavnici svih stranaka nazivali herojem, njegove mašine, bageri i kamioni prokopavali su nove, alternativne puteve koji su, prema istraživanju Insajdera, godinama služili za šverc robe oslobođene PDV-a, pre svega nafte, iz Srbije na Kosovo. Za Radoičića je šira javnost saznala tek nakon ubistva Olivera Ivanovića, lidera SDP-a, u januaru 2018, kada ga Priština navodi kao glavnog osumnjičenog. Radoičić se sklanja u Beograd gde zvaničnici tvrde da je nevin i da je prošao poligraf. Tek tada postaje potpredsednik Srpske liste, jedine političke opcije koju poslednjih godina podržava zvanični Beograd. Poslednjih godina ulaze u legalne poslove za državu i to na izgradnji i održavanju puteva, izgradnji Turskog toka, pa i u dobijaju poslove od EPS-om.Dragan Dobrašinović: Koliko god bili oni percipirani kao opaki, prljavi zli, nebitno je ime i prezime, da li je to Mišković, da li je to Beko, da li je to neko treći sasvim nebitno oni su sekundarni problem. Dakle oni su nešto što je izvedenica iz onoga što je suština problema, a to je neodgovornost, gramzivost, bahatost, nosilaca političke moći.Nosioci političke moći ponašaju se uvek po istom principu. Posao kao po pravili dobijaju firme koje su im bliske. Tako je bilo i u vreme prethodne vlasti kada su u pitanju privatizovana preduzeća koja su prethodno poslovala u okviru EPS-a.Jedan od takvih primera su i Južna Bačka sa sedištem u Novom Sadu i Elektromontaža sa sedištem u Kraljevu. Ta dva preduzeca poslovala su u okviru EPS-a do 2005. godine. Teritorijalno su pokrivale potrebe EPS-a za poslove inženjeringa, izgradnje i održavanja energetskih objekata. Južnu Bačku na aukciji 2010. za 4,9 miliona evra kupuje preduzeće Energija tehnika tehnologija čiji su vlasnici bili vlasnici firme Promist i Viktoria Grupe, koja najveći rast beleži u vreme vlasti DS-a. Međutim, zanimljivo je da je, čim je došlo do smene vlasti 2012, promenjena i vlasnička struktura Južne Bačke. Vlasništvo preuzima prvo firma Promist, a zatim nakon nekoliko izmena u vlasništvo ulazi i firma Dragoljuba Zbiljića, koji je danas krajnji vlasnik Južne Bačke.Dragoljub Zbiljić, vlasnik firme Južna Bačka: U praksi ja sam to. Dakle, neko ko drži reč neko ko ima viziju, neko ko voli da radi velika dela, neko ko voli da se takmiči.Iako je 2014. tvrdio da nema nikakve veze sa Srpskom naprednom strankom, ispostavilo se, kako je otkrio Birn pozivajući se na dokumentaciju do koje su došli, da je Zbiljić, pored Tomislava Nikolića tadašnjeg predsednika I osnivača SNS-a I Aleksandra Stankovića vlasnika kompanije Koptex, bio jedan od onih koji su garantovali za kredit od 55 miliona dinara koji je 2012. godine SNS podigao u Univerzal banci za potrebe izborne kampanje. U istom tekstu je navedeno da je kredit vraćen.Da je Južna bačka imala specijalan status u EPS-u i u vreme prethodne vlasti jasno je iz izveštaja Državnog revizora koji je objavljen 2011. Godine: „Iako je Privredno društvo „Energotehnika-Južna Bačka“ i u 2010. godini poslovalo kao samostalan privredni subjekat, odnosno prestalo je da bude zavisno pravno lice u odnosu na Društvo, poslovi su mu dodeljivani bez sprovođenja postupka javnih nabavki”Elektromontažu, firmu koja je za iste poslove kao Južna Bačka napravljena u Kraljevu za područje Centralne Srbije, a zatim izdvojena iz EPS-a u martu 2012, neposredno pre promene vlasti, kupuje konzorcijum firme KV Akvizicija, koja je deo kompanije Roming Elektroniks u vlasništvu Nenada Kovača poznatijeg kao Neša Roming i MBA MIljković, putarske firme u vlasništvu Branka Miljkovića, koji je prema ranije istraživanju Insajdera, za državu do 2011. radio brojne projekte na Kosovu pri čemu su cene drastično uvećavane.Miljković godinu dana kasnije izlazi iz vlasništva Elektromontaže. Najveći pojedinačni vlasnik ostaje Nenad Kovač preko svojih preduzeća. Kovač je počeo da gradi poslovnu imperiju još u vreme vlasti DS-a, a za vreme vlasti SNS-a širi i obim i vrste poslova, u jednom trenutku postaje vlasnik ili suvlasnik nekoliko desetina preduzeća koja se bave različitim delatnostima. U novembru 2020. ponovo dolazi do promene vlasništva i jedini vlasnik Elektromontaže postaje preduzeće Maneks Dragoljuba Zbiljića, vlasnika Južne Bačke. Nemanja Nenadić, Transparentnost Srbija: To je dokaz da u Srbiji ne funkcioniše ni mehanizam borbe protiv korupcije koji bi bio zasnovan na revanšizmu, prema prethodnim nekim političkim garniturama.Neka od izdvojenih preduzeća iz EPS-a su uspešno privatizovana, neka su vraćena u EPS poslednjih godina, a neka su i dalje u državnom vlasništvu i veštački se održavaju u životu. O poslovanju EPS-a za ovaj serijal nije pristao da govori Milorad Grčić, direktor tog najvećeg javnog preduzeća i kadar SNS-a. Intervju su odbili i bivši direltor EPS-a, kadar DS-a Dragomir Marković i bivši predsednik Upravnog odbora iz redova SPS-a Aca Marković. Pavle Petrović: Institucije moraju da budu nezavisne, sve institucije da imaju svoj deo kako funkcionišu i onda će se privreda i naravno drugi problemi ali privreda o kojoj ja najviše govorim će moći da se osloni na pravila koja važe. Jasna Filipović iz Centra za primenjene evropske studije nakon detaljnih analiza postupaka javnih nabavki, kaže da je podela poslova i pre nego što su tenderi raspisani u Srbiji uobičajene praksa.Jasna Filipović: Ako pogledate unazad da je uvek jedna te ista firma dobila. Da je ta firma uvek imala iznos koji je u tri dinara različiti od ponuđenog. Ukoliko verujem da mogu da prođem kao novi igrač u tome, moram da prođem jako mukotrpan trud i puno snage i volje da uložim, prvo da izgubim, onda da se žalim, da iznosim svu tu argumentaciju, na kraju da se sudim, da bih se pozicionirala na tržištu. A šta će mi sve to? Dakle, tržište jeste u jednoj meri podeljeno i to među samim ponuđačima.Kada je u pitanju poslovanje EPS-a, najviše zloupotreba otkriveno je u rudarskom basenu Kolubara. Još 2011. u Insajderu su objavljeni brojni dokazi o tome da javno preduzeće privatnim firmama, iza kojih su stajali tadašnji stranački fukcioneri, plaća na primer mašine i kada te mašine ne rade ništa. Slobodan Ilić: Složio bih se sa vama da je to jedan od načina izvlačenja novca, zapravo mehanizam je su javna nabavke zato i postoji najveća bitka za javna preduzeća čiji su budžeti najveći i koje imaju najveće investiticije i koje imaju najveći da tako kažem nivo ili obim javnih nabavki.Kolubara je sastavni deo EPS ali strateški značajan rudnik jer se više od polovine struje u zemlji proizvodi upravo od uglja tog rudarskog basena. Kolubara je za kopanje uglja godinama angažovala mašine privatnih firmi bez tendera. U serijalu Insajdera „Prevara veka“ objavljeni su brojni dokazi da je Kolubara plaćala i dok su mašine stajale u mestu. Takvo poslovanje najbolje oslikava – funkcionisanje partijske države. Jasna Filipović: Mi smo ranije verovali da kada neki slučaj obelodanite i ljudi saznaju da se to desilo, da će se to zaustaviti. U zarobljenoj državi to ne znači ništa.Prema dokumentaciji koju su objavili novinari Insajdera videlo se da je Kolubara kao deo javnog preduzeća, plaćala i kad je u izveštaju pisalo da je jedna mašina radila 25 sati u jednom danu bez prestanka. Kao objašnjenje kako jedan dan ima 25 sati navodili su da je u pitanju prelazak sa letnjeg na zimsko računanje vremena.Samo jedan od brojnih očiglednih dokaza izvlačenja novca iz Kolubare bio je izveštaj o angažovanju mašine privatne firme „Deviks“ koja je, kako se navodilo, radila 24 sata dnevno 30 dana u mesecu.Kolubara je plaćala i mašine privatne firme čiji je suvlasnik bio tadasnji direktor Kolubare Dragan Tomić iz DSS-a. Najspornije je bilo što se baš u slučaju te firme navodilo da je radnik upravljao mašinom bez prestanka četiri dana za redom, odnosno da je bez prestanka radio 96 sati, što je fizički nemoguće. Kako je otkriveno u Insajderu mašine u Kolubari imao je i lider Jedinstvene Srbije Dragan Marković Palma, preko firme u vlasništvu člana porodice. Dragan Marković Palma, dugogodišnji gradonačelnik Jagodine, prvo je javno negirao da ima mašine, tvrdeći da samo trguje ugljem iz Kolubare već 30 godina i da u tome nema vidi ništa sporno. Nakon što su objavljeni dokazi tvrdio je, uprkos objavljenoj dokumentaciji, da je u Insajderu izneto više neistina. Nije naveo kojih. Tražio je javno od MUP-a da se sve ispita. Na pitanja novinara nije želeo da odgovara. April, 2011. godineB92: Šta se dešava sa Kolubarom. Da li imate tamo još uvek firme, možete li da nam kažete da li sarađujete sa njima preko vaše snaje?Dragan Marković Palma, Jedinstvena Srbija: Pitajte b92, on sve znaB92: Ja sam B92Dragan Marković Palma: Evo pitajte b92 sve znaju, izvolte daljeB92: Zašto odbijate da odgovorite?Dragan Marković Palma: Ne, vi znate sve. Još za vreme prethodne vlasti, 2011. godine, nekoliko meseci nakon serijala Insajdera “Prevara veka” uhapšeno je 29 osoba – rukovodilaca Kolubara, uključujući dvojicu bivših direktora, kadrova DSS-a, i vlasnika više privatnih firmi. Optužnica Tužilaštva za organizovani kriminal podignuta je u aprilu 2012. godine, ali je četiri godine „kružila“ od tužilaštva do suda i nazad. Dva puta je dopunjavana, i postaje pravosnažna tek u maju 2016. Optužnicom je obuhvaćeno 28 osoba- rukovodilaca Kolubare i EPS-a i vlasnika privatnih firmi. Prvooptuženi je Dragan Tomić, koji je kao kadar DSS-a bio direktor Kolubare od 2004. do decembra 2007, a zatim predsednik Skupštine Kolubara. Suđenje je počelo godinu dana kasnije – u junu 2017. Tužilaštvo je tek na ročištu u maju 2019. predstavilo iste dokaze koje je Insajder objavio 2011. To je bila i prva prilika da razgovaramo sa Draganom Tomićem koji je tvrdio da je serijal zapravo bio politički obračun sa DSSom.Dragan Tomić, direktor RB Kolubara (2004–2007): Zato što mislim da je ovo čista politika bila za obračun sa DSS, jedan od obračuna sa DSS-om. Znači svaki kriminal u ovoj Srbiji je bio povezan sa DSS. Tako ste barem vi u vašim emisijama insajder prikazivali.Insajder: Nije tačno ali…Dragan Tomić: Pa ja mislim da je tačno. Pogledajte vi svoju emisiju pa ćete videtiInsajder: Ja ih znam napamet. Da li je tačno da mašine u Kolubari, evo iz mehanizacije su vas upozoravali, da mašine nisu bile potrebne, to je tužilac naveo i u optužnici. Dragan Tomić: Može da priča šta hoće to je isto jedna politička grupacija koja se zove stručni tim EPS-a. On je upozoravao, a na meni je da dokažem da su mašine potrebne bileDragan Markovic Palma nije obuhvaćen optužnicom jer se tužilaštvo bavilo samo periodom od novembra 2007. do juna 2009. godine. Prema dokazima do kojih su došli novinari Insajdera, Dragan Marković Palma je počeo da radi sa mašinama neposredno nakon perioda koji je obuhvaćen optužnicom. Koalicija SPS – Jedinstvena Srbija 2012, nakon što je četiri godine delila vlast sa DS-om, ulazi u vladu sa SNS-om. Nemanja Nenadić: Kolubara je naravno veoma značajan slučaj zato što je tu sve prikazano na televiziji za obiljem pokazatelja da je došlo do zloupotreba i utoliko je taj slučaj još značajaniji jer ima mnogo drugih situacija gde postoje sumnje koje nisu toliko elaborirane. U Kolubari je u periodu od 2006. do 2010. mašine imalo oko 200 privatnih firmi. Najviše su se iznajmljivale kada su na čelu Kolubare bili kadrovi DSS-a. Najbolji dokaz da mašine privatnih firmi Kolubari nisu bile potrebne u toj meri je to što dolaskom Nebojše Ćerana iz DS-a na čelo tog preduzeća zakup mehanizacije od privatnih firmi prvo ograničen, a na kraju ukinut pošto je Kolubara kupila svoje mašine. Sve to vreme u Kolubari su na značajnim pozicijama bili i kadrovi SPS-a. Danas u EPS-u tvrde da Kolubara više ne angažuje mašine privatnih firmi. Za višegodišnje zloupotrebe do danas nije doneta pravosnažna presuda.Jasna Filipović: I to je ona demorališuća stvar. Vama javnost više nije korektiv. To što ste nešto objasnili, obelodanili, istražiili detaljno, temeljno, izneli tu argumentaciju, ništa ne znači.U slučaju Kolubare krivično delo je glasilo zloupotreba službenog položaja. Predsednica Udruženja tužilaca Lidija Komlen Nikolić, koja je i zamenik Apelacionog javnog tužioca u Beogradu, naglašava da ne može da govori o konkretnim predmetima, ali primećuje da se zloupotreba službenog položaja i teško dokazuje i prečesto koristi. Lidija Komlen Nikolić: Zloupotreba službenog položaja je jedno krivično delo u stručnoj javnosti nazvano kao hibridno. Znači koje zaista treba ga izbegavati sve više i više u stručnoj praksi jer zaista masa drugih krivičnih dela protiv službene dužnosti pokrivaju te radnje koje su zloupotreba službenog položaja i jako je teško dokazivo što se i pokazalo u našoj sudskoj praksi. Uostalom vi imate situaciju da to krivično delo uopšte ne postoji u masi zakonodavstava u Evropi.Jedna od najvećih afera kada je u pitanju poslovanje EPS-a, a koja je ostala bez epiloga bila je trgovina strujom i sumnja da su pojedinci tako gradili poslovne imperije. 2004. godine ceo slučaj stigao je i do Anketnog odbora Skupštine Srbije, a javnost je uživo pratila aferu. Tadašnji generalni sekretar Srpske radikalne stranke Aleksandar Vučić optužio je biznismene Vuka Hamovića i Vojina Lazarevića i njihovu tada zajedničku kompaniju EFT da su izgradili privatnu kompaniju na štetu EPS-a kao posrednici u trgovini strujom i da su oštetili javno preduzeće za čak 150 miliona evra, što su oni negirali. 2013. godine je ministarka energetike Zorana Mihajlović izjavila je da je ponovo izvadila iz fioke i podnela krivične prijave protiv Hamovića i Lazarevića. Nakon toga se oglasio Vuk Hamović, koji se inače retko pojavljuje u javnosti. Rekao je da ga ne plaše najave da će se ispitati kako je došao do prvog miliona. Vuk Hamović, predsednik EFT grupe: Sve te izjave gospođe ministarke nisu, ja je bar tako nisam razumeo kad sam čitao, nisu bile konstatacija krivice nego konstatacija da tu postoji dokumentacija koju tužilaštvo treba da pogleda. Otprilike isto ono što je bilo i pre 10 godina na Anketnom odboru. Mislim daj jednom da pogleda.Činjenica je da je EFT jedan od najvećih trgovaca strujom u Evropi – što spada u najrizičnije i najkomplikovanije oblike trgovine jer podrazumeva procenu ponude i potražnje bez mogućnosti skladištenja robe. Ključ zarade je u tome što EPS struju prodaje jeftino u odnosu na evropske, pa i zemlje regiona gde je EFT izvozio. Tek od 2015. EPS i sam počinje da se bavi izvozom struje. Pored suvlasništva u firmi EFT Vojin Lazarević stajao je i iza kompanije Rudnap, koja je sada u stečaju. U međuvremenu je preko firme Rudnap agrar uspešno počeo saradnju sa partnerima iz Ujedinjenih Arapskih Emirata. Nakon što je firmi Al Dahra prodat PKB, Lazarević je imenovan za direktora. Deo Rudnap grupe donedavno je bila i firma Energsoft, ranije izdvojena iz EPS-a. Direktor u preduzeću Energosoft do jula 2017. bio je Slobodan Kvrgić, vlasnik firme Prointer, koji je poslednjih godina i poslovni partner kadra SNS-a Slaviše Kokeze. Kvrgić je sada direktor u Kokezinoj firmi Senior Team. Vlasništvo u Energosoftu u međuvremenu je promenjeno. Dragan Dobrašinović: Preživljavaju i oni iz prethodnih vremena, nije to nikakava novost. Sećamo se biznismena koji su u prethodnom periodu bili vrlo aktuelni pa su onda nestali. Ali isto tako postoje oni koji su bili vrlo aktuelni pa su se onda prepakovali nekako, politIčki, odnosno poslovno, i vrlo su prihvatljivi i za ovu vlast. Neki su promenili nazive firmi, prethodne zatvorili, nove otvorili, malo se u nekim trenucima povukli, nestali, da se jednostavno zaboravi na njihovu, da kažem mračnu prošlost, a onda se ponovo pojavljuju u velikom stilu ne tako pompezno ali očigledno mnogo toga se ne zna i tu se veliki poslovi završavaju.Jedan od primera kako Elektroprivreda Srbije decenijama tapka u mestu zbog različitih isprepletanih poslovno-političkih interesa je i velika nabavka takozvanih pametnih brojila, koja ne može da se realizuje praktično od 2000, uz jedinu veću nabavku od francuskog Sagema 2006. Takozvana pametna brojila bi omogućila daljinsko čitanje potrošnje iz stolice, umesto da EPS plaća da se svakog meseca fizički obiđe 3,5 miliona brojila širom Srbije. Procena je da je neophodno zameniti bar dva miliona brojila, a vrednost celog posla procenjivala se i na pola milijarde evra. 2008. godine EPS najavljuje veliku nabavku pametnih brojila koja je trebalo da budu finansirana iz dva kredita koje uzima od EBRD-a i Evropske investicione banke u ukupnom iznosu od 80 miliona evra. U skladu sa tim, 2010. godine EPS na čijem je čelu tada kadar DS-a Dragomir Marković, donosi tehničke specifikacije za nabavku pametnih brojila. Više domaćih firmi koje proizvode brojila tada posluju u okviru Srpskog konzrocijima koji predvodi firma ENEL. Tvrde da je tehnička specifikacija za nabavku brojila takva da posao moze da dobije samo nova fabrika Vojina Lazarevića Metter i Control. Tenderi su oborani na osnovu žalbi firme ENEL. Dragan Vasiljević, ENEL (Birn, 24.07.2014): „Svaki tender, druga priča. Ostavlja se prostor za manipulaciju… Umesto da osnuju Komisiju koja izdaje sertifikat za brojila, pa da je cena samo kritijerijum, oni to odbijaju, jer neće proći njihov voljeni ponuđač. Ne obaram ja tender, nego nadležna komisija “ Dragan Vasiljević nije pristao na intervju uz obrazloženje da u poslednje vreme ne posluje direktno sa EPS-om. Vojin Lazarević je 2014. negirao da je godinama bio favorizovan prilikom nabavke brojila u EPS-u. Od velike nabavke pametnih brojila EPS tada praktično odustaje ali sve vreme nabavlja manje količine. Iz dokumetacije koji su prethodnih godina novinari Insajdera prikupljali po Zakonu o slobodnom pristupu informacijama može da se zaključi da su tadašnja privredna drustva EPS-a nabavljala brojila gotovo u isto vreme ali po različitim cenama od istih ili različitih firmi: 2007. godine EDB od firme Atlas Đorđija Nicovića, nabavlja trofazna brojila po ceni od čak 212 evra po komadu. Samo godinu dana ranije su trofazna brojila od francuskog Sagema nabavljena po ceni od 38 evra. 2011. Jugoistok Niš nabavlja 3.400 trofaznih brojila od Enela po ceni od oko 45 evra, a od firme Vojina Lazarevića po ceni od oko 89 evra po komadu. 2012. godine Elektrovojvidina nabavlja 30.000 trofaznih brojila od firme Vojina Lazarevica po ceni od 85 evra po komadu, dok iste godine EDB nabavlja 13.000 brojila od iste firme po većoj ceni – 100 evra po komadu. 2015. Od konzrocijuma francuske firme Atos i firme EWG Dejana Bodiroge EPS nabavlja 250.000 brojila po ceni, koja je prema pisanju medija, iznosila oko 107 evra.Nemanja Nenadić: Ja mislim da je politika bila veliki biznis i da je politika u Srbiji kontroliše privredne tokove i ono što se ustvari u međuvremenu dešavalo jeste da su neki propisi menjani i da su neke stvari morale da se promene nakon izmene I nakon donošenja tih zakona ali da se u praksi nisu promenile ni najmanje. Oko 3,5 miliona brojila u Srbiji se čita tako što radnici, koje dodatno angažuje i plaća EPS, u najvećoj meri fizički obilaze i očitavaju svako pojedinačno brojilo jer nikada nije realizovana zamena svih starih novim pametnim brojilima, koji se očitavaju na daljinu. Za taj posao EPS angažuje privatne firme. Posao je u avgustu 2016. dobio konzorcijum predvođen firmom Sikvester. Prema pisanju BIRN-a, cena očitavanja tada drastično skače, pa EPS umesto 10, odnosno 30 dinara za udaljena brojila, ovoj firmi plaća 40 dinara po očitanom brojilu. Sikvester je agencija za zapošljavanje. Vlasnik firme Sikvester je Dejan Jeremić, inače poznat i kao prvi templar u Srbiji i nosi titulu Veliki prior Srbije. Dejan Jeremić, vlasnik firme Sequester Employment: U Srbiji je trenutno velika kontroverza oko saih vitezova templara i oko svih tajnih organizacija. Najveća kontroverza oko toga je da smo, da smo, su vitezovi templari papska vojska, što nije tačno. Ugovor sa ovom konzrocijumom koji predvodi Sikvester raskinut je nakon što se ispostavilo da su računi za decembar 2016. drastično uvećani. Međutim, EPS je raspisao novi tender za čitanje brojila, a u junu 2017. potpisan je novi dvogodišnji Sporazum sa konzorcijumom koji predvodi ponovo Sikvester. Iz EPS-a su tvrdili da su dali jedini ispravnu ponudu. Posao su ponovo dobili 2019. godine. Nemanja Nenadić: Mi i dalje imamo nesumnjive uticaje onih koji su na vlasti, ne samo na funkcionisanje javnih preduzeća i javne uprave, već i privatnog sektora.U privatni sektor u međuvremenu su ušle i pojedine vođe huligana pa su tako sa tek osnovanim firmama počeli da dobijaju značajne poslove od države.Jedna od njih je firma Ultrakop, iza koje, prema istraživanju Insajdera stoji Marko Vučković, jedan od vođa navijača Crvene zvezde. Firma Ultra kop, registrovana za građevinske radove, osnovana je sredinom 2015. na adresi poslovne zgrade u okviru stadiona Crvene zvezde u Ljutice Bogdana 1, ali je u međuvremenu promenila adresu. Kompanija ima tri vlasnika. Dvadeset odsto vlasništva ima Milica Knežević, a po 40 odsto Svetlana Lakić i Aleksandra Vučković. Pre Aleksandre Vučković, sve do oktobra 2016, suvlasnik je bio Marko Vučković, jedan od glavnih vođa navijača Crvene zvezde.Ultra kop upravo od EPS-a dobija poslove i to kao podizvođač. Prvo Južna bačka angažuje Ultra Kop samo osam meseci od osnivanja te firme, u trenutku kada ima samo šest zaposlenih, I to na poslu gradnje mreže na području ogranaka elektrodistribucija Zrenjanin i Pančevo. Na pitanje Insajdera zašto je baš firmu vođe navijača angažovala na poslu za državu, Južna Bačka ostala je bez komentara, dok su u Eps-u naveli da ona ispunjava sve kapacitete za ugovoreni posao. Ultra kop kao podizvođača u siguran posao izgradnje i održavanja mernih mesta kasnije ubacuju i Elektroizgradnja Beograd u vlasništvu Grada i Elektromontaža Kraljevo prvo u vlasništvu Nenada Kovača, a sada u vlasništvu Zbiljića.Ultra kop angažovan je I na drugim poslovima za državu, a od osnivanja 2015. beleži stalni rast prihoda I dobiti.Slobodan Ilić: Jedna je situacija ukoliko se vi deset godina bavite nekim biznisom pa vaši rezultati počinju da bivaju sve bolji i bolji. Druga je situacija ako ste vi formirani šest meseci pre nečega i dobijate posao kojim se nikada pre u životu niste bavili ili ste se bavili nekim drugim poslom pa odjednom sad dobijate basnoslovno u nekoj drugoj sferi u kojoj nemate nikakvu ekspertizu. Dakle sve su to situacije koje bi mogle biti identifikovane da postoji vladavina prava i ne bi se svodilo na to da li ja više volim ove ili više volim one, da li navijam za zelene ili marsovce, kako god, svelo bi se na to da bi jednim objektivnim procesom i postupkom moglo da se dođe kroz propisanu i zakonitu proceduru šta je od toga suprotno zakonu, a šta je od toga u skladu sa zakonom.Nakon pisanja Insajdera firma Ultrakop oglasila se saopštenjem u kojem su, između ostalog, naveli: "Ultra kop je sve svoje poslovanje obavljao kao podizvođač radova, koga su angažovale privatne kompanije koje su bile izvođači, odnosno nosioci poslova. Marko Vučković je apsolutno i jedino samo jedan od zaposlenih u našoj firmi. Naša kompanija isključivo dobija poslove na osnovu kvaliteta i brzine izvedenih radova, a ne na osnovu bilo kakvih političkih, vojnih, sudskih i ostalih veza". Nakon toga se u izjavi za Kurir kratko oglasio i Marko Vučković i poručio da se na ovu temu više neće oglašavati:"Stojim iza svega što ste kao odgovor dobili iz firme Ultra kop, u kojoj sam zaposlen". Marko Vučković, zvani Mare ili Komandant je vođa podgrupe Delija – Ultra bojs, jedne od podgrupa čiju je zabranu tražio republički tužilac 2009, ali je inicijativa odbačena na Ustavnom sudu.Kako je još 2009. objavljeno u serijalu Insajdera (Ne) moć države protiv njega se vodio postupak za nanošenja teške telesne povrede komšinici Savi Milićević. Posle dva suđenja, 2014. Vučković je prvostepenom presudom osuđen na sedam meseci zatvora, ali je ovu presudu u martu 2015. godine Viši sud preinačio u oslobađajuću zbog nedostatka dokaza.Danilo Šuković: Sva ta priča sa navijačima mene jako ovako da kažem nejasna i da kažem čemu uplitanje navijača u bilo šta sem sportaNejasno ali ipak moguće. Nekada povlašćeni pojedinici, nekada povlašćene firme, a nekada i novoosnovana firma navijača dobija posao od države. Sve njih zapravo, kao podizvođače, angažuje firma koja pobedi na tenderu ili van tendera. Ko su sve podizvođaci ne kontroliše na kraju niko pa je tako to najlakši način da se određenim firmama obezbediti siguran priliv novca iz državne kase ili javnog preduzeća. Nameštanje poslova na ovaj ili onaj način, više ili manje, mehanizam je koji odgovara svakoj vlasti. Jasna Filipović: Naravno ako je politika biznis i ako je to biznis koji se zasniva na moći kakav ja interes imam da vaš puter prozivam javno kad moj puter na mojoj glavi možete sutra vi. Dakle, ja tebe ne diram, ti mene ne diraš i to je mehanizam star 1.000 godina. Dakle, ne talasaj je najbolji način ostanka na vlasti. Ako ja talasam za vaš slučaj, a što onda ne bi vi za moj i što da vam dajem priliku. Ovako svi ćutimo. Cementiranje političkih i ekonomskih monopola ključni je razlog podele javnih preduzeća po principu partijskog plena. Direktora EPS-a kao najvećeg javnog preduzeća, koje dodeljuje najviše poslova, uvek postavlja najjača stranka u vlasti i to se nije promenilo od 2000. godine do danas. U vreme kada je okosnicu vlade činila Demokratska stranka, nakon pada režima Slobodana Miloševića, za direktora EPS-a je kao njihov kadar imenovan Ljubomir Gerić. U vreme Vlade DSS-a director EPS-a 2004. godine bio je Vladimir Đorđević, inženjer koji je i pre toga imao dugogodišnje iskustvo u EPsu. 2009. na mesto direktora EPS-a imenovan je kao kadrovsko resenje DS-a Dragomir Marković, dugogodišnji inženjer u EPS-u, koji na toj funkciji ostaje do promene vlasti 2012. Te godine direktor EPS-a postaje Aleksandar Obradović – kadrovsko rešenje SNS-a. Izabran je prvo kao vd direktora 2012, ali je pobedio na konkursu naredne godine. Smenjen je 2015. u jeku afere oko nabavke brojila. Na mestu vršioca dužnosti direktora EPS-a krajem 2015. imenovan je Milorad Grčić. Prvo je 2012. kao kadar SNS-a, imenovan na čelo Kolubare i na toj funkciji ostaje do 2015, kada su privredna društva EPS-a, među kojima i Kolubara, stavljena pod jednu kapu.Milorad Grčić, direktor EPS-a od 2015: Vrlo često u narodu postoji priča direktor ovaj radi, ovaj ne radi. Međutim, postoji nešto što je činjenica, a činjenica je da EPS funkcioniše. Kakva god da je kriza, EPS na računu uvek ima novčana sredstva jer svi moraju da plaćaju struju. Prihodi su veliki ali rashodi po svemu sudeći sve veći pa se EPS sve više zadužuje. Kontrola gotovo i da nema pa su ozbiljne reforme najvećeg javnog preduzeca neophodne. Na to upozoravaju MMF, Svetska Banka ali i Fiskalni savet Srbije.Pavle Petrović: Prvo u EPS-u postoje ogromne pare i onda je verovatno kombinacija raznih stvari, vi imate u EPS-u možda ne najvažnije, da su čitave porodice zaposlene znat. I onda je to neki neka povezanost. Onda, verovatno s tim su povezani sindikati da imaju taj unutrašnji interes, a onda dolazi taj politički interes da kontorlišete to. To je ogromno preduzeće sa velikim parama koje može da podnese da bude ovako na nuli, a da pripaja, da zapošljava, da nabavlja da kupuje i onda treba raspetljati ceo taj čvor. Umesto da se raspetljava, čvor se sve više upetljava…i to ne samo kada je u pitanju EPS. Ista situacija je i kada su u pitanju javna preduzeća Srbijagas i Putevi Srbije. Igrača je sve više jer pored starih koji su opstali iz prethodne vlasti tu su sada i nove firme pa se tako na primer za izgradnju jedne deonice puta angažuje veći broj izvođača i podizvođača od broja kilometara koji se grade. NASTAVIĆE SE…

Preuzimanje delova teksta ili teksta u celini je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na www.insajder.net.

Original Article