Insajder serijal: Politika kao biznis – država kao partijski plen, drugi deo (EMISIJA)

Dok partije ne podele plen – država ne funkcioniše. I tako je posle svakih izbora.

Plen su, osim ministarskih mesta i javna preduzeća jer se upravo preko tih preduzeća troši najviše novca za državne projekte, odnosno poslove koje dobijaju privatne firme.

Povlašćene privatne firme menjaju se gotovo istovremeno kada i partijski kadrovi na čelu javnih preduzeća, a do njihove smene dolazi kada se menja i vlast. U takvom začaranom krugu – kontrole nema. Uz sve to, svaka vlast od demokratskih promena do danas potpisivala je i štetne međudržavne sporazume – pomoću koji su suspendovani i Ustav i domaći zakoni pa ne važe ni tenderi ni javne nabavke.

Upravo po takvom Sporazumu Srbija je 2008.godine, prodala ruskom Gaspromu ispod svake cene strateški važnu kompaniju NIS, sve rezerve nafte i gasa. Na osnovu istog Sporazuma, potpisani su u međuvremenu brojni ugovori, koji su tajna, a po kojima danas, dvanaest godina kasnije, država izgradnju gasovoda kroz Srbiju plaća, prema istraživanju Insajdera, iznad svake cene. Za posao izgradnje gasovoda angažovane su privatne firme koje su bliske vlasti, ali i one koje su bliske svakome ko dođe na vlast.

Isto je i kada je u pitanju izgradnja puteva. Gradila ih je svaka prethodna vlast sa tada povlašćenim firmama. U vreme ove vlasti završavala se započeta gradnja, ali angažovanjem drugih povlašćenih firmi.

I jedni i drugi međutim kao argument navode da je sve pod kontrolom međunarodnih kreditora i partnera i da ne može onaj ko je na vlasti da odlučuje koje podizvođače angažuje firma koja dobije posao. Formalno tačno, a u praksi je javna tajna da kontrola- ko će dobiti posao- ipak postoji. Kontrola kako se troši novac svih građana Srbije niti je postojala, niti postoji jer sistem u kojem je politika dobar biznis – država postaje partijski plen.

Politika kao biznis - država kao partijski plen, drugi deo
Politika kao biznis – država kao partijski plen, drugi deo

Izgradnja gasovoda kroz Srbiju koji se prvo zvao Južni tok pa sada Turski tok, jedan je od najvećih projekata u zemlji. Od toga zavisi snabdevanje ruskom gasom u budućnosti jer za sada gas uvozimo preko Ukrajine i Mađarske a to je nesigurno i skupo.

Za realizaciju izgradnje trase gasovoda kroz Srbiju zaduženo je ispred države Javno preduzeće Srbijagas na čijem je čelu od 2008. funkcioner SPS-a Dušan Bajatović.

To preduzeće, bez tendera, angažuje privatne firme koji su podizvođači na projektu. Istovremeno, Bajatović je i jedan od dvojice direktora rusko- srpske firme koja je zadužena za gradnju Turskog toka kroz Srbiju.

Kolika je vrednost posla i na šta se sve troši novac, koji ulaže Srbija za sada je zvanično tajna.

Novinari Insajdera došli su, međutim do ugovora između srpsko -ruske firme Gastrans i ruskog konzorcijuma IDC. Prema tom dokumentu ugovorena cena deonice gasovoda kroz Srbiju iznosi 1.497.160.837 evra. Od tog iznosa Srbija ulaže 49 posto, odnosno oko 730 miliona evra, a ostatak ruska strana. Ceo posao se radi po ugovorima koji su potpisani na osnovu međudržavnog Sporazuma između Srbije i Rusije. Takvi sporazumi praktično suspenduju sve domaće zakone, ali i Ustav. Zaobilaze se tenderi, javne nabavke, a ne važi ni Zakon o pristupu informacijama.

Jasna Filipović, direktorka Centra za primenjene evropske studije: Taman da sve uradite kako treba, sumnja će ostati. Jer ako je sve bilo kako treba, zašto ste derogirali zakon.

Odgovor na pitanje da li izgradnju deonice gasovoda plaćamo i više od realne cene, uvek je isti – Srbija troši, ali će i zaraditi kroz naplatu tranzitnih taksi kada Turski tok bude završen. Isto uveravanje bilo je i u trenutku kada je Srbija 2008. godine prodala NIS ruskom Gaspormu. Tada se postavilo pitanje zašto je NIS zajedno sa rezervama nafte i gasa, čija je vrednost bila procenjena na oko 7 milijardi evra, prodat za samo 400 miliona evra uz obavezu ulaganja od još 500 miliona evra. Odgovor je bio isti kao i danas- Srbiji će se ta prodaja isplatiti jer će zaraditi od taksi kada bude izgrađen Južni tok.

Od Južnog toka se odustalo, ali se sada gradi Turski tok koji je takođe rusko- srpski projekat kroz Srbiju.

Dragan Dobrašinović, Koalicija za nadzor javnih finanansija: Suštinske kontrole, ozbiljne, efektivne kontrole, dakle one koja proizvodi posledice u ovoj zemlji nema i zato se sve stvari ovako i odvijaju.

Naftno-gasni sporazum između Rusije i Srbije potpisan je 2008. godine kada je premijer bio lider DSS-a Vojislav Koštunica, a predsednik Srbije Boris Tadić iz DS-a.

Za ovakav sporazum glasale su sve stranke u Skupštini Srbije osim Liberalno demokratske partije, Lige socialdemokrata Vojvodine, Saveza vojvođanskih Mađara. Tim sporazumom Srbija je, zbog izgradnje novog gasovoda, ruskom Gaspromu prodala nacionalnu naftnu industriju, uključujući pravo eksploatacije svih prirodnih rezervi nafte i gasa u zemlji, kao i jedino skladište gasa Banatski dvor u koje je ulagano tri decenije.

Nemanja Nenadić, Transparentnost Srbija: Mi imamo najveće državne projekte, koji se rade bez ikakvog nadmetanja, na osnovu međudržavnih sporazuma, na osnovu posebnih nekih zakona koji se pišu baš tako da se prilagode samo jednom postupku ili jednoj firmi.

Danilo Šuković, direktor Centra za ekonomska istraživanja (1985 – 2015); član Saveta za borbu protiv korupcije (2004-2012): Svi ti “leksovi specijalis”, to što se donosi urgentno, što je izvan sistema što što…

Insajder: Suspenduje domaće zakone…

Šuković: Jeste, to je sve znak da tu postoje mutne radnje i to naravno da je štetno po nacionalnu ekonomiju.

Izgradnja trase gasovoda kroz Srbiju od ukupno 403 km, koštaće oko milijardu i po evra. Za kredite koje uzima Srbija gas, čak i da nema garancije države, na kraju je svakako odgovorna država jer je u pitanju javno preduzeće koje ako kredit ne može da vrati, dug se vraća iz budžeta svih građana. Kredit bi trebalo da se vrati od očekivane dobiti od naplate tranzitnih taksi kada gasovod bude završen. Međutim, novac će, prema istraživanju Insajdera, odlaziti u Švajcarsku jer je tamo registrovana matična firma srpsko-ruskog preduzeća koje je zaduženo za gradnju gasovoda kroz Srbiju.

Firma South Strem Serbia u Švajcarskoj osnovana je još 2009. godine za izgradnju deonice tada Južnog toka kroz Srbiju. Ispostavilo se međutim, kako su otkrili novinari Insajdera, da je Srbija još tada pristala na lošije uslove izgradnje trase gasovoda u odnosu na to kakve su uslove dobile druge zemlje.

Dok su sve zemlje kroz kojima će prolaziti trasa gasovoda imale 50 posto udela u projektu, isto koliko i ruska strana, prema istraživanju Insajdera, samo je Srbija pristala da bude manjinski partner, pa je tako i Srbijagas u švajcarskoj firmi vlasnik 49 posto, a ruski Gasprom 51 posto. Samo je Srbija pristala i na to da preduzeće zaduženo tada za gradnju Južnog toka, koje treba da naplaćuje takse, bude registrovano van njene teritorije, u ofšor zoni, čime je otežana kontrola tokova novca. Firma iz Švajcarske 2011. osniva ćerku firmu u Srbiji koja se isto zvala Južni tok (South Stream doo).

U decembru 2014. ruska strana saopštava da odustaje od Južnog toka jer, kako su tvrdili, projekat stopira Evropska unija, dok su iz Brisela objašnjavali da traže primenu evropskih standarda slobodnog tržišta prilikom prodaje gasa.

Nakon odluke da se umesto Južnog toka gradi Turski tok menja se samo naziv firme u Srbiji, pa je od januara 2018. za gradnju gasovoda zadužena firma Gastrans. Svi za Srbiju nepovoljni uslovi ostali su isti jer je krajnji vlasnik i dalje firma iz Švajcarske u kojoj Srbijagas ima manjinski udeo od 49 posto.

Firma Gastrans za izgradnju Turskog toka angažuje konzorcijum ruskih firmi koje predvodi firma “Infrastructure development and construction”, skraćeno IDC, koja je za te potrebe osnovana u Srbiji, a u vlasništvu je ruske firme “Sfera”. Nakon što su Gastrans i IDC potpisali ugovor o izgradnji Turskog toka kroz Srbiju, IDC kao podizvođače angažuje firme iz italije, francuske, nemačke, belgije, ali i Javno preduzeće Srbijagas. Srbijagas zatim angažuje domaće privatne firme kao svoje pod- podizvođače.

Dragan Dobrašinović: Tu kontrole nikakve nema, ne postoji nikakvo obrazoženje zbog čega se ide na te vrste postupaka, na te vrste ugovora. Šta to fali konkurneciji, zbog čega je ona toliko loša, kako to da je nešto što se dobije direktnom pogodbom povoljnije od onoga što se dobije na tržištu. Dakle, imate samo jednog sa kojim pričate, ima svoju ponudu, ima svoju cenu, ima svoje uslove i to je odjednom povoljnije od slobodnog tržišta.

Iako Srbija preko javnog preduzeća finansira sa gotovo 730 miliona evra izgradnju Turskog toka, pod oznakom tajnosti drže se podaci o tome po kojoj ceni se šta nabavlja. Najveći pojedinačni trošak su cevi. Dokumentacija do koje su došli novinari Insajdera pokazuje da upravo ova stavka može da ukazuje na to da je cena izgradnje Turskog kroz Srbiju veća od realne.

16. maja 2019. nemačka firma “Salzgitter” u zvaničnom dopisu Srbijagasu ponudila je neophodne cevi za 195 miliona evra. Prema specifikaciji troškova Gastrans, rusko- srpska firma cevi nabavlja od ruskih firmi, ali po dosta većoj ceni. Ukupna vrednost nabavke, prema tabeli specifikacije, iznosila je oko 580 miliona evra.

Na pitanja novinara Insajdera zbog čega su cevi plaćene po daleko većoj ceni od one koju je na primer podnudila nemačka firma, Srbijagas i Gastrans, nisu odgovorili.

Dragan Dobrašinović: Kad je cena korupcije za izvođača koruptivnih radova ništa, kad nema posledica, kad sve dok je korupcija visokoprofitabilna i nisko, odnosno nulto rizična aktivnost mi ćemo imati ovakvu situaciju, mi ćemo imati korupciju koja se meri stotinama miliona evra, imaćemo korupciju koja se meri možda i milijardama a nismo toga svesni.

Šta je koliko koštalo za pripremu, izgradnju gasovoda i prateće troškove delimično se vidi i u finansijskom izveštaju rusko- srpskog preduzeća Gastrans. Koliko je potrošeno u 2020. tek će biti objavljeno tokom naredne godine, a u dostupnim izveštajima se vidi da je do kraja 2019. potrošeno ukupno više od 721 milion evra. Najviše za izgradnju samog gasovoda 647 miliona evra. Zanimljive su i sledeće stavke:

Neki od troškova firme Gastrans:

  • Logo firme Gastrans je koštao 15.300 evra

  • Za automobile na lizing izdvojeno je 522.800 hiljada evra

  • Istražne radnje za potrebe izrade idejnog i glavnog projekta koštale su 7,7 miliona evra

  • Jedna od većih stavki odnosi se na razminiranje i tehničko izviđanje i za taj posao plaćeno je 34 miliona evra

Izgradnja deonice Turskog toka kroz Srbiju bila je prilika i da najmanje 12 privatnih firmi, bez tendera, dobiju posao kao pod- podizvođači Srbijagasa.

Zoran Stojiljković, profesor Fakulteta političkih nauka; Odbor Agencije za borbu protiv korupcije (2009-2016): Kada dođete do tog nivoa da je sve na prodaju, da je sve kalkulacija, da sistem omogućuje ne da vi svojim preduzetničkim znanjima i rizikom uspete, nego blizinom vlasti, kada i sama vlast počne da pravi pare i deli ih svojim ljudima onda se nađete u ovom smislu u partokratiji.

Višemilionski ugovori u koje su novinari Insajdera imali uvid, privatnim firmama koje su posao izgradnje deonice Turskog toka dobile bez tendera od Srbijagasa, obezbeđuju da će 30 posto ugovorene cene biti unapred plaćeno. Posao su između ostalog dobile sledeće firme:

– Millennium team, za izgradnju pristupnih puteva, uređenja prelaza preko pruga, zemljanih radova I čišćenju terena, ugovorio je poslove vredne 34.577.963 evra.

– Bobar Beška, za građevinske radove, naplatiće 18.760.000 evra.

– Firma DM Invest za građevinske poslove, seču šume I pripremu terena ugovorila je posao u vrednosti od 10.788.461 evra

– Firma PROMONT za isporuku materijala za sistem katodne zaštite ugovara posao vredan 10.020.000 evra.

– Firma GAS Invest za transport cevi od skladišnog prostora do lokacija naplaćuje 6.954.000 evra

Ove firme zanimljive su između ostalog i zato što su i ranije dobijale posao od Srbijagasa bez tendera. Kako je otkriveno u Insajderu još 2013. godine na izgradnji manjih distributivnih gasovoda, bez tendera, po uvećanim cenama posao su dobile baš iste firme koje se i sada na poslu izgradnje Turskog toka pojavljuju kao pod- podizvođači Srbijagasa.

Takvi poslovi dodeljuju se gotovo bez ikakve kontrole. Međutim, pored ovih firmi, odlukom Srbijagasa, na izgradnji Turskog toka poslove su dobile i druge kompanije, koje u poslednjih godina rade na gotovo svim većim poslovima za državu.

– Firma Južna bačka tako je ugovorila nabavku svih potrebnih materijala I opreme kao I radova na celokupnom sistemu električne opreme za 12.075.000 evra.

– Firma KBV dobila je posao isporuke kablova I opreme po ceni od 12.644.536 evra

– Firma INKOP, za zemljane radove, uključujući izradu rovova, kao i biološku rekultivaciju ugovorila je posao u vrednosti od 15.615.310 evra

– Najviše poslova dobija firma Karin Komerc MD I to bušenja i miniranja, zemljane radove i isporuku zemlje, građevinske radove, seču šume i čišćenje i biološku rekultivaciju terena za šta će naplatiti 37.669.900 evra

Slobodan Ilić, državni sekretar Ministarstva finansija (2008-2011): I onda se postavlja pitanje zašto su preduzetnici stalno u trci da budu dobro sa vladajućim režimom, na bilo kom nivou. Zato što od toga u velikoj meri, a ne zbog tržišta i tržišne ekonomije i njihovih sposobnosti, zavisi ko će dobiti ekonomsku priliku da unapredi svoj ekonomski položaj ili ekonomski položaj svog biznisa.

Kako je pokazalo istraživanje Insajdera, Millennium team svoj rast beleži još za vreme prethodne vlasti a danas, osim na gradnji deonice Turskog toka, radi i na drugim velikim projektima u zemlji. Firma je osnovana početkom 2003. kao firma za trgovinu prehrambenim proizvodima i otpadom. Dve godine kasnije započinje s građevinskim poslovima. Dobit ove firme drastično se uvećava upravo u vreme početka saradnje sa Srbijagasom.

Dobar odnos između vlasnika ove firme i direktora Srbijagasa video se i po tome što su se vlasnici Millennium Team-a pojavili i u nekoliko predizbornih spotova Dušana Bajatovića.

Predizborni spot funkcionera SPS-a Dušana Bajatovića, 2012. godine

Stojan Vujko, suvlasnik Millenium Team-a: Odličan menadžer, odlično upravlja i to je pokazao ja mislim kroz preuzimanje nekoliko propalih preduzeća, pronalaženje strateških partnera tako da mislim da je to čovek koji je definitivno dokazan kao dobar menadžer.

Ivan Bošnjak, suvlasnik Millenium Team-a: Milennium Team je izvodio radove na ovom gasovodu koji smo sad obilazili danas.

Dok su funkcioneri SNS-a u predizbornoj kampanji 2012. ovu firmu nazivali “Ivičinim preduzećem”, aludrirajući na lidera SPS-a Ivicu Dačića, danas je Millennium Team angažovan na važnim državnim projektima kao što su Beograd na vodi, izgradnja stanova za pripadnike službi bezbednosti, državni Data centar u Kragujevcu.

Ni ove poslove nisu dobili na tenderu već su poslovi proglašavani ili hitnim ili tajnim ili su dodeljivani po međudržavnim sporazumima.

(28.11.2017)

Insajder: 2012. godine ste za jedno od preduzeća pravtnih koje je dobilo najviše poslova na gasifikaciji u kampanji rekli da je reč o Ivičinom preduzeću. Čije je to danas preduzeće?

Zorana Mihajlović, ministarka energetike (od aprila 2014 do oktorba 2020 ministarka građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture): Bilo je pod znacima navoda, valjda smo tako rekli, jer odmah bi Agencija za borbu protiv korupcije reagovala na to da je nešto “Zoranino”, “Ivicino” i tako dalje… “Beograd na vodi” je kompanija sa kompanijom pravi odnose i pravi ugovore, dakle da li je to preduzeće i još mnoga preduzeća koja rade na Beogradu na vodi, dakle to je kao što sam rekla kompanija sa kompanijom.

Sigurne poslove od države dobija i firma Inkop i to od kada su vlasništvo u toj firmi, prvo preko povezanog lica a zatim direktno, 2013. preuzeli biznismeni sa Kosova Zvonko i Žarko Veselinović i Milan Radoičić, koji je ujedno potpredsednik Srpske liste na Kosovu. Dok je za Veselinovića javnost saznala još 2011. kada su Srbi sa Severa postavili barikade kako bi sprečili Prištinu da preuzme kontrolu nad administrativnim prelazima, za Radoičića šira javnost čula je tek nakon ubistva Olivera Ivanovića za koje ga u Prištini sumnjiče, a u Beogradu proglašavaju nevinim.

Pored Inkopa i i firma Južna Bačka angažovana je na brojnim poslovima za državu. Izdvojena je iz EPS-a kao preduzeće koje se bavi izgradnjom i održavanjem elektroenergetskih objekata, a potom je privatizovana 2010. Tada su vlasnici bili povezani sa Victoria group-om, ali vlasništvo u firmi menja se nakon promene vlasti 2012, pa vlasnik postaje Dragoljub Zbiljić.

U vreme obe vlasti ta firma imala je i ima zagarantovane poslove u EPS-u. Danas siguran posao imaju i u izgradnji deonice Turskog toka koji prolazi kroz Srbiju.

Dragan Dobrašinović: E sad ne bi to bilo ni pola jada da je to u samo nekoliko ugovora, nego je problem u tome što tih ugovora ima na desetine i što su ti ugovori vredni na desetine i stotine miliona evra.

Danilo Šuković: To je jedan isto od ključnih problema korupcije i uopšte stanja u Srbiji, to je ta sprega, što govore da je Srbija “capture state”, znači zarobljena država, znači sprega političkih partija, izvršne vlasti, tajkuna, kriminala i pravosuđa. Znači to je taj krug i u tom krugu se sve rešava. Institucije ne rade, rade umesto za opšte interese rade za partikularne interese.

Ugovori kojima se reguliše projekat gradnje deonice Turskog toka kroz Srbiju drže se u tajnosti. Krajem 2019. samo je saopšteno da je polaganje cevi za tu deonicu – završeno.

25.12.2019, RTS

Dušan Bajatović, direktor JP Srbijagas: Da, možemo sa zadovoljstvom konstatovati da je Srbija svoj deo posla kad je u pitanju postavljanje cevi na interkonektoru bugarska granica interkonektor mađarska granica, kako se zvanično zove taj gasovod, koji je deo internog srpskog transportnog sistema, dakle da su radovi završeni i da se za sada držimo grafika radova sa manjim problemima.

Prema zvaničnim najavama gasovod bi uskoro trebalo da postane operativan, ali su rokovi po svemu sudeći neizvesni jer to što su cevi položene ne znači da je ceo posao završen. Mediji su u novembru preneli da je srpska deonica spojena sa onom u Bugarskoj gde je, za razliku od Srbije, za izvođača radova raspisan međunarodni javni tender. Na činjenicu da se u Srbiji gradi praktično u tajnosti ukazuju i iz Brisela.

10.09.2019, list Politika

Janez Kopač, direktor Sekretarijata Energetske zajednice: Neobično je da se veliki projekat poput gasovoda „Turski tok”, koji iz Turske preko Bugarske, Srbije i Mađarske do Austrije treba da dovede ruski gas, radi u tajnosti. Ne kažemo da smo iznenađeni što nas Srbija nije obavestila o početku gradnje, ali nažalost nema dijaloga sa srpskom stranom. Stoga nas početak radova mimo očiju javnosti nimalo ne iznenađuje.

U tajnosti, po svemu sudeći, posluje i preduzeće Srbijagas koje je zaduženo u ime Srbije za realizaciju izgradnje Turskog toka. Dušan Bajatović, koji je na čelu tog preduzeća već dvanaest godina, po svemu sudeći račune ne polaže ni resornom ministarstvu. Javnost je imala prilike da se u to uveri posle incidenta koji se desio nedavno.

Ministarka energetike Zorana Mihajlović, nakon ponovnog imenovanja na tu funkciju, tražila je sastanak sa svim direktorima javnih preduzeća iz sektora energetike i njihovim ključnim saradnicima. Pošto je direktor Srbijagasa Dušan Bajatović došao sam na sastanak, ministarka ga je udaljila uz pretnju obezbeđenjem.

31.10.2020. godina

Zorana Mihajlović: Gospodine Bajatoviću, napustite sastanak.

Dušan Bajatović: Zašto da napustim sastanak?

Mihajlović: Napustite sastanak.

Bajatović: Neću da napustim sastanak.

Mihajlović: Napustite sastanak, zovite obezbeđenje, izbacite čoveka napolje.

Ispostavilo se da je najspornije bilo to što na sastanak nije došao Stevan Dukić, direktor preduzeća Transportgas, koje je deo Srbijagasa. Zorana Mihajlović kasnije je rekla da Srbijagas ima 14 povezanih preduzeća i da je Bajatović sebe i grupicu najbližih saradnika postavio na rukovodeće funkcije u svim tim preduzećima.

Jasna Filipović: Politika jeste biznis i jeste moć i možete da trgujete sa time jedino kada ste u politici. Normalno je da tamo gde je siguran profit pokušate da instalirate neke takozvane svoje ljude. Dakle, zašto bi vaša konkurencija dobijala novac kada možete vi. To radite jednostavno kada dođete na vlast, istisniete one, otvorite svoja preduzeća koja se zovu kako se već zovu i berete kajmak za sebe.

Srbijagas je u roku od samo pet godina od dolaska Bajatovića na čelo tog preduzeća privatnim firmama dodelio ugovore ukupne vrednosti najmanje 240 miliona evra za izgradnju manjih distributivnih gasovoda. Poslovi su, kako je objavljeno u serijalu Insajder 2013. godine, dodeljivani bez tendera tako što se privatne firme jednostavno proglase strateškim partnerima iako sve finasira Srbijagas.

Istraživanje Insajdera je tada potvrdio i Državni revizor u svom izveštaju o poslovanju Srbijagasa.

Nemanja Nenadić: Mislim to je kada je reč o Srbijagasu naravno da je najkrupnije pitanje, pitanje tih njihovih ulaganja kroz u širenju mreže gasifikaciji gde je opravdano postavljeno pitanje u vašem serijalu celishodnosti tih poslova.

U međuvremenu su, uprkos upozorenjima Državnog revizora, ugovori nastavljeni da se potpisuju po istom modelu a Dušan Bajatović je u junu 2020. izjavio da su ukupna ulaganja Srbijagasa od 2009. do 2020. bila 870 miliona evra.

Nemanja Nenadić: Nije samo reč o tome da li će novac otići ovoj ili onoj firmi nego da li su ti poslovi uopšte bili potrebni, da li je uopšte bilo neke neke svrhe da se vrše takva ulaganja, koja pritom se finansiraju iz kredita koje garantuje država.

Istovremeno, zbog načina dodeljivanja ugovora za izgradnju distributivnih gasovoda već sedam godina Tužilaštvo za organizovani kriminal vodi predistražni postupak postupaući po čak tri krivične prijave.

Jedna je anonimna, drugu je podneo Antikorupcijski tim Ministarstva energetike u vreme kada je resorna ministarka bila Zorana Mihajlović, treću Agencija za borbu protiv korupcije. Iz odgovora Tužilaštva Insajderu može da se zaključi da postupak stoji u mestu jer MUP, na više zahteva i urgencija, i dalje ne dostavlja sve neophodne informacije Tužilaštvu.

Predsednica Udruženja tužilaca Lidija Komlen Nikolić i zamenik Apelacionog javnog tužioca u Beogradu naglašava da o pojedinačnim slučajevima ne može da govori, ali da u osetljivim slučajevima najveći problem jeste sistem u kome policajac odgovara svom šefu, odnosno direktoru policije i ministru, a ne tužiocu koji formalno vodi istragu i koji traži prikupljanje dokaza.

Lidija Komlen Nikolić, Udruženje tužilaca Srbije: Ako vi ne možete da prikupite dokaze kvalitetno, vama zavisi ishod celokupnog postupka, na kraju priče. Jer vi kada krenete u početku, ja vam to kažem kao javni tužilac, ako krenete na početku sa problemima, i ne možete do kraja da istražite sve i ne utvrdite sve činjenice u toj najosetljivijoj fazi postupka, vi imate problem sa krajnjim ishodom postupka, a to je cilj svakog tužioca, pravosnažna osuđujuća presuda.

Dok istraga za poslove gasifikacije stoji godinama u mestu jer policija ne dostavlja informacije Tužilaštvu, Birn je u novembru ove godine objavio spisak firmi koje su donatori MUP-a. Na spisku donatora su između ostalog i firme Millenium Team, Promont Group, Bobar Beška, Gas Invest i DM Invest. Baš te firme, prema istraživanju Insajdera, angažovane su na izgradnji distributivnih gasovoda, ali i na izgradnji Turskog toka.

Jasna Filipović: Dakle, svako je bezborazan upravo onoliko koliko mu se može. Pošto ne postoji nijedan institut koji će reći – e sad je dosta, onda je nebo granica.

Dušan Bajatović primer je partijski postavljenog direktora koji ostaje na funkciji uprkos lošim rezultatima preduzeća. Javno preduzeće Srbijagas, za transport i distribuciju gasa, strateški je važno, a do prošle godine jedno je od najzaduženijih u zemlji.

Dug Srbijagasa je na kraju 2018. iznosio čak 1,6 milijardi evra. Zaključkom Vlade od aprila 2019. država, odnosno građani, praktično su preuzeli 1,2 milijardu evra duga tako što je povećan ulog države u ovom javnom preduzeću.

Pavle Petrović, predsednik Fiskalnog saveta; dopisni član SANU: Pošto je bio gubitak u Srbijagasu, Vlada je onda dala garancije da se zaduži kod banaka, on je uzeo taj novac od banaka i s time poslovao i onda je došao jedan trenutak kada treba vidite gde ste i šta ste i onda je bilo ajde vidim imamo milijardu evra koje ne može više da…

Insajder: Srbijagas da plaća…

Petrović: Da, uzima nove kredite i onda je to prebačeno na državu u budžet i da država onda to isplaćuje.

Slobodan Ilić: Jednostavno dokle god oni čije su to pare, a to su pare svih nas, bilo da se radi na nivou gradova ili na nivou države, budemo anestezirani ili sedatizovani, ukoliko ne bude odgovarajuće vrste pritiska i dovoljnog nivoa pritiska, stvari se neće promeniti.

Novac za izgradnju i održavanje puteva troši se, prema istraživanju Insajdera, već dve decenije bez adekvatne kontrole . U nedavno objavljenom izveštaju Državnog revizora o poslovanju Puteva Srbije konstatuje se da je to javno preduzeće privatnim firmama dodelilo poslove bez tendera u vrednosti od čak 430 miliona evra tokom 2018. i 2019. godine.

Jasna Filipović: To je jedan od najboljih načina odliva novca u privatne džepove. To deluje jako regularno, to je u skladu sa zakonom, vi se dakle kao firma javljate, vlasnik je neko 16, dakle to su sistemi jedne vrste pranja para koja postoji oduvek.

Najveći deo dodeljih poslova bez tendera odnosi se na održavanje puteva.

Aleksandar Cvetanović, profesor Građevinskog fakulteta u penziji: Nije para u izgradnji nego je para u održavanju jer to je konstantan posao koji se radi cele godine i svake godine. Vi sada potpisujete ugovore u inostranstvu sa eto počeli i kod nas na tri do pet godina da održavate određenu teritoriju, međutim na osnovu kojih kriterijuma ste vi odredili odgovarajuća sredstva – to se kod nas odokativno, tu je problem, što se to kod nas odokativno određuje. Nemate strogu kontrolu, ustvari nema uopšte, šta ste postigli sa tim, koji su efekti tih odobrenih sredstava, to nema.

Aleksandar Cvetanović, profesor Građevinskog fakulteta u penziji, bio je deo gotovo svake vlasti od 2000, pa čak i pre toga, ali se uvek kratko zadržavao uz objašnjenje da se radi amaterski.

Aleksandar Cvetanović: Isuviše je jak uticaj politike na to. Vi sada kada su vam odobrena ta sredstva, umesto onoga što sam rekao da se naprave prioriteti ulaganja, vi sada to malo sredstava gledate politički svima da date po malo.

Neka malo nekada puno ali uvek je novac za gradnju i održavanje puteva odlazio firmama čiji su vlasnici bili bliski strankama na vlasti. Tako su firme Dušana Borovice angažovane na obnovi zemlje posle NATO bombardovanja, u vreme kada je fukcioner SPS-a Milutin Mrkonjić bio Direktor direkcije za obnovu. Borovica se 2007. zvanično navodio kao finansijer SPS-a. Posle demokratskih promena, Ljubiša Buha Čume, tada pripadnik zemunsko- surčinskog klana, odlučuje da iz sveta kriminala uđe u svet biznisa i to kupovinom mašina za asfaltiranje puteva. Od 2003. godine Nibens grupa Mila Đuraškovića brzo postaje najveća putarska korporacija. Nibens grupa se raspada posle prvog hapšenja vlasnika Mila Đuraškovića 2011. godine. U međuvremenu, novi u poslu izgradnje puteva postaju biznismeni sa Kosova Zvonko Veselinović i Milan Radoičić.

Dragan Dobrašinović: Nema tu nepoznanica, ogorman je novac u pitanju. Samo jedno preduzeće, pa to su stotine miliona evra koje su igri koje su u opticaju, to su stotine hijljada nabavki, to su ugovori koji se sklapaju po raznima osnovama.

Za održavanje i delimično izgradnju puteva zaduženo je Javno preduzeće Putevi Srbije, koje se finansira iz putarina, iz budžeta i iz kredita. 2010 je zbog izgradnje putnih koridora 10 i 11 osnovano i preduzeće Koridori Srbije, koje uglavnom raspolaže sredstvima iz međunarodnih kredita, ali iz državnog budžeta. Oba ova preduzeća praktično samo upravljaju novcem, tako što na poslovima angažuju privatne firme.

Održavanje puteva- krpljenje rupa, košenje trave, čišćenje snega- stalan je i siguran posao. Istraživanje Insajdera pokazalo je da ovaj unosan posao za državu, po ugovoru potpisanom još 1992. uz brojne anekse, održava uzak krug firmi, preduzeća za puteve, teritorijalno raspoređenih po Srbiji. Ugovor su dobile kao društvena preduzeća, a iako u međuvremenu privatizovane i više puta menjale vlasnike, ove firme i dalje imaju svoje zagarantovane poslove.

Zoran Stojiljković: Vidite vrana vrani oči ne kopa što kažu naši ljudi. Najviše stradaju oni profesionalci koji nemaju neku vrstu partijske zaleđine.

Tenderi za odrzavanje puteva nisu raspisivani ni nakon što su sve firme privatizovane, uprkos tome što bi morali po Zakonu o javnim nabavkama. Prvi i jedini tender za jedan deo putne mreže raspisan je, nakon pisanja Insajdera, ali za samo 3000 od 16.000 kilometara. Ugovori su sklopljeni u aprilu 2018. na tri godine, ali je stanje tek neznatno promenjeno, a kontrola nije uspostavljena.

Danilo Šuković: Sav je taj poduhvat i sva ta korupcija je u tome da bude zaštićen neki privatni interes umesto javnog interesa.

Da nije poznato kako se sredstva troše najbolje govori podatak da se kvalitet puteva ne kontroliše.

Aleksandar Cvetanović: U normalnim zemljama svake godine vi pravite dijagnozu, postojeće stanje puteva i to postoji veoma sofisticirana oprema, softveri itd. Mi smo samo jedan jedini put od Drugog svetskog rata na ovamo merili to stanje, rekao sam 2008. godine. I vi sada na osnovu te ocene stanja puteva pravite procenu troškova održavanja puteva.

U procesu privatizacije preduzeća za puteve izdvojilo se samo nekoliko pojedinaca koji su praktično postali gospodari puteva u Srbiji. Najviše preduzeća za puteve, skraćeno PZP, u jednom trenutku postalo je deo Nibens grupe Mila Đuraškovića.

Đurašković se devedesetih prvo bavio poslovima sa gorivom. U putarski posao ulazi 2003. kupovinom PZP Niš, 2005. ulazi u vlasništvo PZP Vranje, pa PZP Kragujevac i PZP Beograd. Njegovi partneri u putarskom poslu u jednom periodu bili su i vlasnik Delte Miroslav Mišković i njegov sin Marko.

Đuraškovićeva preduzeća su kada je bio na vrhuncu zapošljavala oko 5.000 ljudi, a Nibens grupa u jednom trenutku održavala je čak 6600 kilometara puteva. Prema zvaničnim izveštajima, Đuraškovićeve kompanije za izbornu kampanju 2007. donirali su SPS sa 1,5 miliona dinara.

U maju 2011. Đurašković je priveden zbog sumnje za izvlačenje novca iz privatizovane firme FAM Kruševac. Ubrzo je pušten da se brani sa slobode, a godinu dana kasnije, nakon što su vladu formirali SNS i SPS, ponovo je priveden I to zajedno sa Miroslavom i Markom Miškovićem zbog sumnje da su nezakonito izvlačili imovinu i sredstva iz privatizovanih putarskih preduzeća. Sud 2017. odbacuje optužbe za izvlačenje novca iz putarskih firmi. Osuđeni su prvostepeno u ponovljenom postupku za poresku utaju 2019 – Miroslav Mišković na dve i po godine zatvora, njegov sin na godinu dana kućnog pritvora, a Milo Đurašković na četiri godine i tri meseca zatvora.

Dragan Dobrašinović: Kad je u pitanju građevinarstvo, građevina, putevi, ista je to priča, imali smo Đuraškovića, imamo sad ove druge ljude. Očigledno su oni negde nekoga prethodno zadužili ili su se obećali i jedni i drugi i treći dakle svi koji su tu, svi koji su bili, koji će doći, nešto su ozbiljno obećali nekome i verovatno to što su obećali to ispunjavaju. E sad, šta je tu problem kod nas, problem je što se sve to sve se to plaća javnim novcem, sve je to o trošku građana.

Nakon raspada Nibensa, preduzeća za puteve iz te grupacije dobijaju nove vlasnike a u međuvremenu su ponovo podeljene karte kada je reč o održavanju puteva.

Prema podacima iz zvaničnog dokumenta Puteva Srbije vezano za zimsko održavanje puteva Reda što je oznaka za autoputeve trenutno najveći broj kilometara autoputa održava firma Srbijaautoput – 544 kilometara.

Zvanično se kao vlasnik vodi Miloje Blizanjac. Iako je reč o najvećoj firmi za održavanej puteva, o Blizanjcu je zapravo jako malo informacija u medijima, nema njegovih izjava, a u poslednje vreme se pominje kao jedan od kupaca valjevske pivare. Brojni sagovornici Insajdera međutim kao pravog vlasnika Srbijaautoputa navode Batrića Radunovića i pre i posle promene vlasti 2012.

Prema zvaničnim podacima iz APR-a on je vlasnik samo PZP-a Požarevac. Poznato je da je bio u Skupštini FK Partizan kada je na čelu kluba bio Dragan Đurić.

Aleksandar Cvetanović: Bilo je tu miljenika, ono što ja znam, bilo je tu miljenika koji su dobijali avanse unapred pa sad nisu ti miljenici.

Insajder: Sad su neki drugi miljenici.

Cvetanović: Pa neću da kažem mislim, ali ima, bilo je miljenika, pa bio miljenik pa uzleteo pa sada pada pa sad imate nove miljenike.

Firma Inkop dovodi se u vezu sa biznismenima sa severa Kosova od februara 2013 kada je Dušica Maksimović, kako se ispostavilo sestra Zvonka Veslinovića preuzela ovu firmu. Već 2014 godine firma Inkop dobija posao na gradnji Koridora 11, kao podizvođač Energoprojekta, koji je po međudržavnom ugovoru, bez tendera angažovala kineska firma Šandong. Zvonko Veselinović nikada nije krio da stoji iza firme Inkop, a u septembru 2018 i kao zvanični vlasnici su upisani on, njegov brat Žarko Veselinović i Milan Radoičić.

Od januara 2020. Radoičić i Veselinović, preko svoje firme Inkop, ulaze i u posao održavanja puteva kupujući Novi Pazar put, a zajedno sa firmom preuzimaju i neke značajne poslove za državu. Inkop je većinski vlasnik i firme Granit peščar iz Ljiga, koja se već godinama nalazi na spisku najvećih poreskih dužnika. I sam Inkop, kako je otkrio Insajder, duguje državi za porez, ali mu je država 2016. odložila plaćanje poreskog duga na pet godina.

Aleksadar Cvetanović: Svuda u svetu su putevi atraktivni, rekao sam pod jedan održavanje, ne gradnja, održavanje, održavanje je stalan izvor prihoda, gradnja je napravite pa nema dalje, a ovo je stalna para koja cele godine pristiže i svi se bore svuda u svetu da uđu u poslove održavanja.

Dokaz na papiru da pojedina privatna firma ima povlašćen položaj zbog veza sa pojedinim političarima su retkost. Ipak, da političke veze kreiraju poslovni ambijent mogu da govore podaci poput onog da određena kompanija beleže nagli uspeh, a zatim isto tako naglu propast, nakon promene vlasti.

Aleksandar Cvetanović: Sad imate masu sad novih firmica ovde u Srbiji koje se bore sada za opstanak. E sad imate i privilegovanih firmi. Svakih par godina imate neku firnu koja se forsira od strane političara i dobija poslove po meni na volšeban način i te firme sada zasijaju pa nestanu.

Jedna od firmi koja je belezila rast u vreme prethodne vlasti a počela da propada vec 2012. Kada je doslo do promene vlastu je firma Inter-kop iz Šapca.

Ova firma je u vreme vlasti koju je predvodila Demokratska stranka radila neke od najvećih poslova za državu, izgradnju puteva, mosta preko Drine, rekontrukciju Bulevara, izgradnju naselja Stepa Stepanović. Odmah posle promene vlasti u septembru 2012 ulazi u blokadu, dok je u decembru 2019 proglašen stečaj. Od 2500 zaposlenih došli su do 10 zaposlenih u 2019.

Vlasnik firme je Rade Nikolić koji je pad u poslovanju firme 2012. obrazlagao posledicama ekonomske krize i smanjenim ulaganjima države u infrastrukturu, ali i to što država Interkopu nije plaćala za urađene poslove.

Rade Nikolić, 2.jul 2013: Zadnje dve godine baš su znači poteškoće. Bilo je to za razvoj građevinarstva pojedini projekti da idu, znači i visokogradnja i niskogradnja, ali je bukvalno teško, radilo se po dosta niskim cenama, kompanije su zadužene, banke zači ako su bili krediti dinar, sad su dinar i 30, znači krediti su poskupeli dosta, do 50 posto, tako da je, ne samo u Inter-kopu nego sve znači građevinske kompanije su u dosta teškoj situaciji i zbog rokova plaćanja a i zbog niskih cena rada.

O dobro skrivenim isprepletanim poslovno političkim interesima javnost često saznaje od političara dok su u ulozi opoziciji. Kada dođu na vlast i kada se ispostavi da ponovo postoje nove plavlašćene firme koje dobijaju državne poslove – argument je da su takva pitanja na nivou – “bapskih priča”.

April 2017

Insajder: Kako to da se uvek dešava da na izgradnji puteva i na održavanju puteva imamo angažovane firme koje su bliske pojedinim stankama, pa imali Đuraškovića, pre toga Borovicu, posle toga Inter-kop, sad imamo i Zvonka Veselinovića. Kako se to uvek ponavlja ta pravilnost?

Aleksandar Vučić, premijer Srbije: Ja ne znam ništa i ne znam ko je kome blizak pošto nikada u životu nisam video nikoga od tih lica. I nemojte da izmišljate.

Insajder: Šta izmišljam izvinite?

Vučić: Pa sve to. Niti sam video Đuraškovića, niti sam video Veselinovića.

Insajder: Imali smo Borovicu i Đuraškovića koji su bili finansijeri SPS-a, zvanično u izveštajima, posle toga smo imali Inter-kop, danas imamo Zvonka Veselinovića. Da li je on na bilo koji način pomagao Srpsku naprednu stranku?

Vučić: Apsolutno nikada. Srpsku naprednu stranku ne pomaže apsolutno niko. Mi imao najviše novca, a potrošili smo manje novca nego neki u kampanji koji nemaju novac prijavljen. Nikada ni dinara. Nikada ni dinara. Nikada mi nijedan čovek koji se bavi biznisom u Srbiji nije dostavio bilo kakav novac. Mi novac imamo iz državnog budžeta i više nego dovoljno tog novca. Nego slušam te priče bapske iz tabloida i ne znam i ja…

Insajder: Ovo nisu…

Vučić: Nemojte da me prekidate. Jer sam vas pažljivo slušao sve vreme. Te bapske priče iz tabloida, aha ovaj odavde onaj odande, nemam pojma ni o kome ni o čemu govorite.

Kada su novinari Insajdera 2011. otkrili da su dve firme povezane sa firmom Inter-kop iz Šapca bile među najvećim finansijerima DS-a, dok je istovremeno Interkop dobijao unosne poslove od države i drastično uvećavao poslovne prihode, za Aleksandra Vučića, tada jednog od lidera opozicije, to nisu bile bapske priče.

Insajder uživo, 2011. godina

Marko Đurišić, DS: Ja ne znam čime se bave te firme, dve koje ste naveli da su dale donaciju.

Jugoslav Ćosić, Insajder: Ali znate za Interkop?

Đurišić: Za Interkop sam čuo.

Aleksandar Vučić, SNS: Ajde, Marko, nema smisla.

Đurišić: Radila je Bulevar, znam recimo…

Vučić: Cela Srbija zna o čemu i o kome se radi.

Ćosić: O kome se radi i o čemu se radi?

Vučić: Radi se o jednom od potpredsednika Demokratske stranke koji je blisko povezan sa tom firmom.

Ćosić: Ko je to?

Vučić: Gospodin Petrović.

Ćosić: A kakve veze ima on sa tim?

Đurišić: To bih i ja voleo da znam.

Vučić: Pa nema direktno u vlasničkoj strukturi.

Đurišić: Možda što je rođen u Šapcu.

Vučić: Ne, bogami.

Đurišić: Ne znam šta da odgovorim. Da li sada uspešna firma iz Novog Sada treba da se poveže sa Bojanom Pajtićem, svaka uspešna firma iz Beograda sa Draganom Đilasom ili Borisom Tadićem, ili ne znam uspešna firma iz Niša sa Milošem Simonovićem ili bilo kojim drugim funkcionerom DS? Ne vidim kakve to veze ima.

Dok su se, kako se menjala vlast, menjale firme koje dobijaju poslove izgradnje i održavanja puteva – jedan čovek opstajao je na svojoj funkciji – Zoran Drobnjak je za generalnog direktora Puteva Srbije imenovan još od 2007. godine.

Kada mu je istekao mandat, u decembru 2011. imenovan je za vršioca dužnosti i u tom statusu ostaje do danas, uprkos tome što prema zakonu o javnim preduzećima iz 2012. status vršioca dužnosti ne može trajati duže od godinu dana.

Nemanja Nenadić: Ono što je verovatrno posebno značajno ljudima koji sede u političkom vrhu jeste ta spremnost v.d. direktora javnih preduzeća da se u svakom trenutku povinuju diktatu onoga što je tada politički interese. Dakle, o čemu se radi ako je recimo politički interes da se prebaci u budžet neki novac od prihoda koji su ostvarila javna preduzeća, ti direktori i v.d. direktori će biti spremni da tako nešto urade i da se povinuju takvim nalozima pre nego neki koji su tu u punom mandatu i koji treba da brane program poslovanja javnog preduzeća.

Sumnje u zloupotrebe prate od početka gradnju koridora 10 i 11. Izgradnja je počela za vreme prošle a završena za vreme ove vlasti. Zbog ovog posla je osnovano državno preduzeće Koridori Srbije. Iako je činjenica da su ovi Koridori ili završeni ili privedeni kraju, jer obilaznica oko Beograda nije završena ni posle više od tri decenije, činjenica je i to da je, prema istraživanju Insajdera, na nekim deonicama bilo više podizvođača od broja kilometara koji se grade. Građeni su uglavnom po međudržavnim sporazumima, a domaće firme angažovane su kao podizvođači bez tendera.

Dragan Dobrašinović: U ovoj se se zemlji ne kontrolišu ni izvođači, a kamoli podizvođači. u tome i jeste problem. Znači sistem kontrole i nadzora ne postoji, dakle tamo gde ga ima to je incident, i to težak incident. Po pravilu ga nema. Dakle niko se ne bavi kontrolom. Niko se ne pita na kraju jesmo li dobili ono što smo platili, jel to ono što smo tražili.

Izgradnja Koridora 10 ostaće upamćena rušenju potpornog zida u Grdeličkoj klisuri, a da do danas nije jasno ko je platio sanaciju – izvođači, španska firma Azvi ili građani Srbije. Tada je samo kao spasonosno rešenje predstavljena firma Integral iz Banjaluke, ispostaviće se kao podizvođač firme Azvi. Firma Integral do sada je radila neke od najvećih poslova u Republici Srpskoj a od nedavno i u Srbiji. Vlasnik Integrala, Slobodan Stanković se i u bosanskim medijima, ali i u američkom časopisu Forin polisi dovodi u vezu sa Miloroadom Dodikom.

Jasna Filipović: Koliko bi to zaista moglo da košta, na koji način smo mi sve oštećeni, ko su podizvođači, koliko pa to košta, ko je tu angažovan, da mi o tome nikada nećemo znati.

Izgradnja Koridora ostaće upamćena i po tome po tome što je jedna deonica građena iz budžeta Srbije u vreme Milutuna Mrkonjića morala jednim delom da se gradi ponovo, ali i po tome što su za vreme dok je Mrkonjić vodio taj resor projekti urađeni na brzinu tako da se dešavalo da, kako je tvrdila Zorana Mihajlović, celo naselje nije ucrtano, što je kasnije bio osnov da izvođači traže dodatne isplate.

Zoran Stojiljković: Partokratska država užasno košta, deformiše razvoj i razvojno je neuspešna, to je osnovni razlog.

Govoreći o ceni Koridora 10 Zorana Mihajlović, koja je u prethodne dve vlade bila ministarka građevinarstva saobraćaja i infrastrukture izjavila je da je cena toliko uvećana da smo mogli da izgradimo koridor i po.

Aleksandar Cvetanović: Mi samo dobijamo saopštenja političara da to toliko košta ali da vidimo taj podatak niko od nas nije imao prilike davidi to stanje, to su naše pare, to ćemomi da vraćamo i naša deca da vraćaju. Tako da je tu jedna netransparentnost veoma veoma velika.

Dragan Dobrašinović: Recimo mi smo učii nekad davno, to su nam objašnjavali ljudi na skupovima kojima smo prisustvovali, ljudi iz struke, da kilometar ravničarskog autoputa košta negde oko milion evra. Mi smo došli do situacije u kojoj kilometar istog takvog puta ili vrlo sličnog košta po 7-8 miliona evra.

Prvi direktor firme Koridori Srbije 2010. godine, postaje Mihajlo Mišić, inženjer, prethodno direktor sektora za program i pripremu u Direkciji za građevinsko zemljište i izgradnju Beograda, i kadar Demokratske stranke.

Direktor Koridora Srbije od 2012 postaje Dmitar Đurović, kadar Srpske napredne stranke, koji se pre toga, prema zvaničnoj biografiji, bavio privatnim biznisom, tačnije uvozom dečjih igračaka, svile i porcelana iz Kine i rashladnih vitrina iz Evrope. U međuvremenu je svoje interesovanje proširio i ušao je i u poslove iz oblasti građevinske industrije – visokogradnje.

2017. za vd direktora Koridora Srbije, kao kadar SNS-a, imenovan je Zoran Babić, koji će ostati upamćen i kao šef poslaničke grupe te stranke u SKupštni Srbije, iako je po struci mašinski inženjer, a prethodno i rukovodilac u više državnih i javnih preduzeća. Babić je nakon nesreće na naplatnoj rampi u Doljevcu, kada je poginula jedna žena i zbog koje se sudi Babićevom vozaču, podneo ostavku koju Vlada praktično nije prihvatila.

Tek formiranjem nove Vlade u oktobru 2020, Babić je razrešen zvanično na lični zahtev a za vd direktora Koridora imenovan je Aleksandar Antić, funkcioner SPS, prethodno ministar rudarstva i energetike.

Aleksandar Cvetanović: U suštini po meni sva javna preduzeća su ispostave stranaka. I ako uvedete neki veliki red i neku veliku kontrolu onda ne možete da izigravate “Božić bate”.

Dragan Dobrašinović: Od najmnjeg grada koje ima svoja javna preduzeća ili jedno javno preduzeće kroz koje prođe mnogo novca pa do republike srbije dakle to je ogroman novac. institicuije naravno i one imaju svoje nabavke, nisu ni one beznačajne, ali ovo je pravi biznis, ovo je pravi posao. to su monopoli, to su direktna ugovoranja, to su poslovi vredni na desetine, stotine miliona evra…

Poslove u vrednosti od više desetina milona evra od javnih preduzeća EPS-a, Srbijagasa i Puteva Srebije dobijale su i dobijaju firme čiji su vlasnici, kao po pravilu, bliski onima koji su na vlasti. Dobit za pojedince, šteta za budžet, po svemu sudeći, nije smanjena ni i vreme digitalizacije kada – neki novi pojedinci dobijaju ponovo unosne poslove, može se reći, elektronskim putem.

Nastaviće se…

Preuzimanje delova teksta ili teksta u celini je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na www.insajder.net.

Original Article