Imao je Partizan bolje napadače, ali Mance..

U sredu se navršava četrdeset godina od tragične smrti Dragana Mancea. Tog 3. septembra 1985. godine bio sam na treningu fudbalera Partizana na pomoćnom terenu stadiona JNA ispod južne tribine.

Često sam išao na treninge (i Partizana i Crvene zvezde) jer sam tako ne samo znao iz „prve ruke“ ko je povređen (a ko uvređen) već sam pokušavao da shvatim šta treneri očekuju od fudbalera na samoj utakmici – sme li Vermezović da pređe centar i priključi se napadu ili mora da striktno čuva protivničkog igrača, treba li Mance da isprati svog čuvara ako ovaj krene u napad ili ostaje na protivničkoj polovini, ko „pokriva“ beka kada ovaj krene u napad…

Tog 3. septembra trener Nenad Bjeković je odlučio da kroz igru dva tima fudbalerima ukaže na greške koje prave. Bio sam negde na centru i prebrojavao igrače, pokušavao da odgonetnem ko nedostaje i nekako u trenutku kada sam shvatio koga nema na teren je ušao jedan od braće Banjac, prišao je Bjekoviću i nešto mu šapnuo, ovaj se uhvatio za glavu, Vermezović je pao na kolena. Muk. Šok. Suze.

U istom trenutku sam shvatio – poginuo je Dragan Mance. Žurio je na trening, neko dete je pretrčalo ulicu, da bi ga izbegao naglo je skrenuo, udario u bankinu, jednu, drugu na kraju u stub i njegov pežo 205 je bio smrskan.

Kao i na terenu i u privatnom životu bio je žustar, brz, energičan. Sećam se da smo jednom prilikom u bašti restorana na stadionu sedeli Vlada Vermezović, Darko Belojević i ja, dok smo čekali na Mancea da završi masažu pili smo kafu.

Kada je došao nije imao vremena za kafu, sok, požurivao je i njih, nije ga držalo mesto, ili je žurio kod devojke. U to vreme tri fudbalera Partizana zabavljalo se sa tri rukometašice Radničkog. Mance sa Emilijom Erčić, a Vermezović sa Mirjanom Đuricom i Belojević sa Draganom Pešić i dan danas žive u skladnim brakovima.

Imao je Partizan i pre (Hasanagić, Bjeković…) i posle (Milošević, Mitrović…) bolje napadače, ali je Mance imao neku konekciju sa navijačima i uz Momčila Vukotića i Sašu Ilića sigurno je najomiljeniji fudbaler crno-belih iako je odigrao „samo“ 279 utakmica i postigao 174 gola.

Zato i ne čudi da su mu klub, igrači i navijači odali poštu na utakmici protiv Radnika. Rukovodstvo kluba se postaralo da fudbaleri igraju u dresovima koje su crno-beli imali tada, navijači, koji kada je Mance igrao nisu bili ni rođeni, su nosili transparente sa njegovim likom, Andrej Kostić koji je o Manceu samo slušao, proslavio je gol „a la Mance“ (klizanjem na kolenima sa podignutim rukama).

Ne samo da je bio, što se kaže, „rasan golgeter“, snimak gola koji je postigao Kvins park rendžersu u Londonu mesecima se vrteo na engleskim TV kanalima, već je imao i neku harizmu kojom je kao magnet privlačio sve oko sebe, čak su ga i protivnici cenili i poštovali, nisam čuo nijednog, ne samo fudbalera već i navijača Crvene zvezde, da je ikada rekao ijednu lošu reč za Mancea.

Jedini porok mu je bila brzina. Kao što je na terenu sve situacije rešavao brzo, bez oklevanja je išao najbržim putem do protivničkog gola, tako je i živeo. To je, nažalost, uključivalo i brzu vožnju.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.