Hroničar Herceg Novog i bokeljskog duha: In memoriam: Vojo Stanić (1924-2024)

Napustio nas je pre neki dan Vojo Stanić, veliki crnogorski, odnosno jugoslovenski slikar u sto prvoj godini.

„Biću mrtav milijardu godina i ne žurim u raj, a u paklu me čekaju svi moji prijatelji“, jedna je od mnogih njegovih duhovitosti.

Sa Vojom Stanićem sam razgovarao svega nekoliko puta, a u Herceg Novom svake godine provedem bar desetak dana.

Bez obzira na to i na razliku u godinama, na neki pomeren način, u nekoj pomerenoj stvarnosti stvarnijoj od ove u kojoj smo, razumeo sam ga kao prijatelja.

U toj pomerenoj stvarnosti koja je kao na slikama Vojinim bila tačnija i preciznija, bio je on neko koga sam izjednačavao sa Herceg Novim.

Herceg Novi, jednako Vojo Stanić.

Bilo je u prošlosti velikih ljudi koji su deo života proveli u Herceg Novom, poput Ive Andrića, Zuke Džumhura ili Branka Ćopića, no nijedan od njih ga nije tako sjajno ovekovečio kao Stanić kroz svoje slike u kojima ne treperi samo svetlost mora i mediterana, nego trepere i ljudi i događaji u jednom realno-nadrealnom svetu, istinitijem i stvarnijem no ovaj stvarni.

Bio je, dakle, osim što je bio sjajan slikar, duhovit sagovornik, čovek čije je intervjue bilo zadovoljstvo čitati i pomereni hroničar Herceg Novog i tog duha bokeljskog, mediteranskog koji nikuda ne žuri ma koliko je u stalnom pokretu.

Bio je Stanić i uvažen sugrađanin, omiljen kao neko ko nije sebe izdvajao od ljudi, naprotiv.

Otuda su ga Novljani tako i razumeli kao nekog svog, iako su kuću Stanića posećivali mnogi moćni i poznati ljudi, on u odnosu prema ljudima nije pravio razliku.

Retki su pojedinci koje ljudi tako razumeju i koji su, uz to veliko delo koje ostavljaju za sobom, jednostavno samo Vojo (Stanić) ili Đole (Balašević).

Pokušao sam da razumem taj fenomen.

Mislim da su oni bolja slika „NAS“ u tom nekom mogućem, dobro iskrivljenom ogledalu i da ih kao neko bolje „MI“ jednostavno usvajamo i volimo.

Svaka Stanićeva slika, osim što vas svojom vizuelnom čarolijom uvlači u svet koji je Vojo otkrivao kroz neveliki prozor svog ateljea u potkrovlju kuće na Škveru, poziva da se istovremeno i zamislite i nasmejete.

Kao one čaše žuči i meda jednog drugog crnogorskog mudraca.

Bio je duhovit do samog kraja.

I mudar.

Rekao je i da mu Bog nije produžio život no da mu je odložio smrt.

A onda i: “Volim život i žao mi je što ću umreti. Ako mi se to uopšte jednom dogodi. A izgleda da hoće. Mada, vazda velim da ne idemo nigde, sve što se vidi i čuje, traje večno“.

Eto, ipak, desilo se, napustio nas je veliki slikar, mudrac i dobar čovek Vojo Stanić.

Nedostajaće.

Kao neko za koga ste i sami mislili da ne može umreti.

Autor je vajar