Da me neko pita, kada je sve mirno i bez drame, šta mi najteže pada u vezi s ovim odraslim životom, rekla bih, večito i stalno donošenje odluka. Kad smo bili deca, najveća nedoumica bila je sladoled. Voćni ili čokoladni. Kornet ili na štapiću. Pa je i od toga umela da zaboli glava. Kad je mama nestrpljiva ili se tati žuri, a ti moraš brzo da odlučiš. Da budeš sigurna u svoj izbor.
Da slučajno ne pogrešiš. Ako izabereš „rumenka“, da zaboraviš na „čoko moko“. Nismo morali mnogo da mozgamo, tu su odrasli da odluče za nas, i iako me je to tad živciralo, sad mi deluje tako lepo i lako, čak spasonosno. Kao kad kreneš nešto da uradiš nakon čitavog dana na nogama, a neko ti stavi ruku na rame i kaže: „Sedi, ja ću.“
Sad si velika, moraš da znaš šta želiš, šta je ispravno, sad ti se stalno nešto nudi i sve ti je dostupno. Toplo ili hladno? S mlekom ili bez? Državno ili privatno? Organski ili domaće? Kolima ili avionom? Moraš da odlučiš. Brzo. Brže. I? Je l’ si odlučila? I taman kad ti se čini da si se uhvatila ukoštac sa stvarima, kad prihvatiš da si odrasla, odjednom i bez najave, moraš da budeš još odraslija.
Da donosiš odluke i za nekog drugog. Da budeš ona osoba koju si tako dugo verno sledila. Da prelomiš koje pelene, kreme, igračke, kad će da spava, šta će da jede, dugi rukav ili kratki… Kao da me je neko posadio u avion, rekao mi da sam pilot i zamolio me da odlučim gde slećemo. Čoveče!
Celu kolumnu pročitajte u štampanom izdanju Nedeljnika.
NASLOVNA STRANA NOVOG BROJA NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 19. JUNA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Post Views: 30
