Na današnji dan pre ravno osamdeset godina, deo preživelih logoraša smrtonosnog kompleksa Jasenovac izvršilo je proboj u pokušaju da se spasu sigurne smrti.
Proboj iz logora Jasenovac se dogodio 22. aprila 1945. godine. Od 1220 preostalih logoraša, njih 747 se odvažilo da pobegne iz kandži ustaša koji su obavljali poslednje pripreme pred likvidaciju njih i logora.
Proboj se desio na dva mesta u logorskom kompleksu.
Prva i najveća grupa logoraša, njih 600, pod vođstvom zarobljenog partizana Ante Bakotića, se probila iz logora Ciglana, zgrade u kojoj su ih ustaše zaključale sa namerom da je miniraju i sruše.
Druga grupa, koju je činilo 147 logoraša, pokušala je proboj iz logora Kožare. Iz fabrike smrti kakav je kompleks Jasenovac bio, uspelo je da se spasi tek 128 logoraša.
Proboj logora Ciglana je uspelo da preživi 117 logoraša, dok se iz Kožare spasilo samo njih 11.
„POČETAK KRAJA“
Tokom proleća 1945., sporovođena je sistematska likvidacija logora Jasenovac. Saveznička avijacija bombardovala je logorski kompleks tokom tog proleća u više navrata.
Sa druge strane, napredovanje Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije je bilo nezaustavljivo, te je ubrzo oslobođen i Beograd. Ništa od navedenog nije sprečilo ustašku upravu Jasenovca da još većim intenzitetom i žestinom radi na istrebljivanju logoraša.
Sve sa ciljem prikrivanja svojih zločina pre nego što im snage NOVJ-a zakucaju na kapiju.
Po naređenju čelnika uprave logora Jasenovac, Vjekoslava „Maksa“ Luburića, sve nove grupe zatočenika koje su dovođene u Jasenovac, istog su časa odvođene na Savu, ubijane i bacane u reku.
Osoblje uprave logora, stražari, komandiri i ostali bili su angažovani na uništavanju arhive, ciglane, lančare, magacina, baraka. Jedni su podmetali mine i dizali građevine u vazduh, drugi ubijali preostale ili novopridošle, treći palili barake i dokumentaciju.
Ustaše su prvo krenule u likvidaciji ženskog logora. Poslednja grupa žena, njih 80-ak, ubijena je 21. aprila 1945. godine.
„PROBOJ IZ CIGLANE“
Preostale logoraše su ustaše zatvorile u veliku fabričku zgradu „Ciglane“, čiji su prozori i vrata bili zakovani daskama. Ustaše su se pripremale da miniraju i zapale zgradu.
Svi logoraši su bili svesni šta im se sprema, nakon likvidacije žena nije bilo dileme da i njima ustaše pripremaju istu sudbinu. Logoraši Ante Bakotić, Čedomil Huber, Dragutin Škrgatić, Pavao Kulaš i dr Petar Krstić su odlučili da pokušaju proboj iz logora.
Usvojen je plan prema kojem bi se na svaki od četiri izlaza iz zgrade postavilo desetak najodlučnijih ljudi koji će, naoružani stolarskim noževima, čekićima, letvama i ciglama istovremeno provaliti na sve kapije i bežati prema izlazu iz logora. Proboj je trebalo da usledi na znak Ante Bakotića.
Jutro, 22. aprila 1945, bilo je sumorno i kišovito, čak su se i ustaški stražari povukli u bunkere i izvidnice na logorskom zidu. Kišno vreme, i zbog njega oslabljene straže, će omogućiti da logoraši održe element iznenađenja makar na početku.
Oko 10 časova izjutra, na povik Ante Bakotića „Napred drugovi!“, su razbijene kapije i grupe logoraša su pojurile napred prema 150 metara udaljenoj kapiji logora.
Zgrabili su sve što su mogli od oruđa i potrčali prema istočnoj kapiji logora.
Na tom putu su morali da prođu prostor koji se nalazio između južnog ogranka velikog zida i reke Save. Na tom terenu su ustaše imale pogled na brisan prostor, te su mitraljezima kosili begunce koji su trčeći prema slobodi padali jedan za drugim.
Logoraš Mile Ristić je pojurio prema mitraljescu, skočio na njega i uspeo da ga zadavi. Potom je legao pored oružja i počeo da puca na ustaše. U metežu bega, logoraš Edo Šajer presekao je telefonske žice.
Stradali su našli smrt na putu od logorske zgrade do logorskih kapija, na putu, u hladnoj i nabujaloj reci Savi, na livadama oko logora te na prilazima šumi kod Košutarice.
Ante Bakotić, vođa bekstva iz Ciglane, nije uspeo da preživi proboj. Pao je ustreljen ustaškim mitraljezom na kapiji logora.
Drugu grupu od 400 logoraša, koji su ostali u Ciglani, ustaše su narednih dana pobili i spalili zajedno s logorskim objektima.
„PROBOJ IZ KOŽARE“
Istog dana, samo nekoliko časova kasnije, započeo je proboj zatočenika iz Kožare.
Pošto je veza između Ciglane i Kožare bila potpuno prekinuta, logoraši iz Kožare nisu znali za plan svojih drugova u Ciglani. Bez obzira na to, grupa od 40 zatvorenika je skrojila plan kako provaliti iz Kožare i kuda se dati u beg.
Početak proboja planiran je za 24. april. Međutim, u noći između 21. i 22. aprila zatočenici su čuli eksplozije i videli odsjaj plamena koji je obuhvatao zgrade.
Grupa zatočenika je donela odluku da se proboj izvrši ranije, odnosno sutradan.
Jedan od logoraša je pripremio eksplozivno punjenje, a u magacin je sakriven deo alata koji je mogao da posluži kao oružje.
Proboj je započeo u 20 časova.
Prva grupa begunaca napala je noževima stražu na izlaznoj kapiji logora, a druga ustaše kod glavne kapije. Treća grupa razrezala je žicu na strani logora prema poljima i železničkoj pruzi. Četvrta grupa obavestila je ostale zatočenike o begu i potpalila radionice i magacine.
Ustaška potera za odbeglim logorašima trajala je čitavu noć.
Jedanaest zatočenika Kožare preživelo je proboj.
Dan posle, ustaše su počele da se povlače prema zapadu, ostavivši za osobom leševe i ruševine.
Post Views: 121
