UbiTačno

Gori Foto: Radenko Topalović

Izašli smo iz zgrade, prošli pored spaljene klinike, i taman smo skrenuli za ćošak, kad je Šestićev ujak, slabim glasom izgovorio:
„Pogledajte iza. Još jedan roštilj.“

Okrenuli smo se i ugledali crni dim kako se vijori, jedan ćošak dalje.

„To je Laza“, rekao je Šestić, namrgođeno.

„Ko?“, pitao sam ga.

„‘Laza Lazarević’, psihijatrijska klinika.“

„Otkud znaš?“

„Ne pitaj.“

„Šta serete, ajde da gledamo!“, dobacio je Surovi, s kreveta.

Krenuli smo da ga guramo, a sirene vatrogasnih kola koja su stajala pored Druge hirurške, ponovo su se oglasile.

Kad smo stigli do „Laze“, zgrada je gorela neverovatnom brzinom, plamen se uzdizao visoko ka nebu, a psihijatrijski bolesnici raštrkali su se, zajedno s medicinskim osobljem, po trotoarima i travnjacima. Svi su nemo gledali kako im gori kuća, a onda je jedan s bradom i naočarima, očigledno vođa ludaka, zaurlao: „Sloboda!“ i počeo da štrika ka ulici. Izbezumljeni ćelavi dugajlija potrčao je u suprotnom smeru od bradonje. Niko ih nije pojurio. Samo su stajali i gledali.

„Sjajno. Sjajni prizori. Hajde, vodite me na klanje“, naredio nam je ujak i mi smo nastavili ka Neurohirurškoj, ostavivši iza sebe toplotu plamena i dim koji su gutali ludnicu.
*

Stigavši na Karaburmu, pozvao sam Sašku.

„Ej, medo, gde si? Htela sam da te zovem, ali sam se bojala da ne budem previše dosadna, i baš mi je drago što si se javio.“

Toliko je brbljala da je sve pred sobom uništavala.

„Šta radiš?“

„Evo, slušam neku muziku i đuskam po kući. Nadica je kod drugarice i…“

„Zapalio se ‘Laza’.“

„Videla sam na vestima! Kažu u tužilaštvu da su oba požara podmetnuta!“

„Mnogo oni znaju“, zaškrgutao sam.

„Ali stvarno je čudno da izbiju dva požara u istom bloku u roku od samo nekoliko sati.“

„Hteo sam, u stvari, da ti javim da je ćaletova kremacija u četvrtak u podne, na Novom groblju, pa svrati.“

„Doći ću sigurno! Hoćeš da se vidimo, možda?“

„Ne, imam neka posla danas.“

Potom sam uključio televizor. Svi su trubili o novom požaru u krugu Kliničkog centra i kako je vatra neverovatnom brzinom progutala zgradu.

Tri psihijatra izgorela su u njoj. Svi ludaci su preživeli.

„A sad, još malo neobičnih vesti“, rekla je voditeljka, a njen kolega je počeo da čita s idiota:

„Misteriozna svetla, koja su se prethodnih dana videla u južnim delovima Srbije, sinoć su imali priliku da vide i stanovnici prestonice. Pomora živine ovoga puta nije bilo. Naš reporter razgovarao je sa svedocima. Da vidimo prilog.“

Zatim je pet sekundi gledao u kameru i prilog je konačno počeo. Reporterka, koja je inače vodila vremensku prognozu, razgovarala je sa štićenicima doma za stare u Višnjici, koji su uzbuđeno, svi uglas objašnjavali kako su se zvezde prethodne večeri pomerale na nebu i izvodile svoj ples.
(Odlomak iz romana „Kandže 2: Diler i smrt“, 2012)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Originalni tekst