Generalni remont nam ne gine: Aleksandar Mihailović Miksa, glumac

U moru životnih iskustava koje sam do sada stekao, na početku moram da izdvojim rođenje, jer bez tog, za mene najbitnijeg događaja, ne bih imao priliku da učestvujem u potonjim događajima. Ujedno, bio je to dobar povod za bučno slavlje u porodici kojoj sam dopao, kao i nekolicini obaveštenih o tom događaju. Što se mene tiče, biće da mi se posrećilo, jer u tom okruženju niko nikoga nije tukao, nije vikao, ili se pijan teturao po mom detinjstvu. Dvoje ljudi, koji se prilično vole, su tu ljubav od prvog susreta podelili sa mnom i brinuli da, osim fizioloških potreba, ne oskudevam u bajkama, pesmicama i pričama. Bogu hvala.

U toj kulturnoj nadgradnji se naročito isticao moj deda, stariji čovek iz susedne kuće, uvek nasmejan i neozbiljan, što je, priznaćete, i danas poželjna vrsta ljudi za druženje. Od ovih ozbiljnih i zabrinutih sam kasnije jedino naučio šta je isključivost. Od ostalih srećnih okolnosti na koje nisam imao ama baš nikakav uticaj, bilo je i to da sam rođen u Nišu, gradu sa malo slova koja se u tom uzrastu lako izgovaraju, gradu duhovitih meraklija, kao i kasnije saznanje da su u njemu živeli neki odvažni i umni ljudi. Sve je ukazivalo da sam na pravom mestu za početak nečega što se zove život.

***

Nikada nisam saznao da li je bilo neke zavere između mog oca i dede da me zaraze pozorištem, čiji su deo i oni bili, doduše u amaterskom obliku, tek jednog dana sam razmestio pola garaže, razvukao neko staro ćebe da izigrava paravan i, od lutaka napravljenih od čunjeva za konac obližnje fabrike Niteks, izveo nešto što bismo teško mogli da nazovemo predstavom. Ipak, to mi nije smetalo da za taj scenski pokušaj prodam, kaobajagi, karte mojim roditeljima, nani i dedi, uzimajući od njih, kaobajagi, novac. Kao i svi loši reditelji i glumci, apsolutno nesvestan katastrofe koju sam izveo i još manje svestan da je aplauz koji me je poneo u stvari samo navijačka buka onih koji me vole, poverovao sam u svoju teatarsku genijalnost i počeo da čeznem za većom scenom.

***

Osnovna škola nije imala dramsku sekciju, te sam je, ponesen garažnim aplauzom, pokrenuo ja. Par skečeva i neuspeo pokušaj inscenacije Džona Piplfoksa, uz nedovoljan broj posvećenika koji bi me zdušno pratili, bili su presudni da prihvatim ponudu mog oca koji se uhvatio režijske palice, zaigram u pravom amaterskom pozorištu i prihvatim ulogu Brane Cvrce u Nušićevim Hajducima. Tako je došlo do toga da tu moju apsolutnu nesvest o pozorištu i glumi, neki žiri nagradi na regionalnom takmičenju, dajući mi knjigu sa posvetom i pečatom. Koliki je značaj imala ta nagrada u mom tadašnjem raskalašnom umetničkom životu, govori podatak da sam ja tu knjigu izgubio, ako sam je uopšte ikada kući i doneo. Ne zbog uobražene nehajnosti, ili glumačke rasejanosti, već zbog detinje blentave zaigranosti, u kojoj nije bilo mesta za te formalne i ozbiljne stvari.

***

Tako sam ja, želeći da ta igra nikada ne prestane, poželeo da budem glumac. Izmenjao sam ja već nekoliko budućih zanimanja, kao što je recimo đubrar, da bih visio sa kamiona u pokretu, vojnik, pilot i avio mehaničar, ali mi je ova poslednja ideja delovala sveobuhvatno najbolja. Glumac.

***

Još jedna srećna okolnost rođenja u gradu sa tri slova bila je i ta da je u njemu tada postojala Srednja glumačka škola, tačnije glumačko odeljenje pri Gimnaziji „9 maj”. Pita me otac šta ću ako me ne prime. Sa samopouzdanjem onih koji ne znaju da ne znaju, kažem: „A koga će da prime ako ne mene?”. Tu ničim dokazanu samouverenost je komisija, verovatno zbog mojih godina, protumačila kao šarm zreo za prevaspitavanje, te su klimnuli glavom i primili me.

***

Taj fantastični trio M – Mima (Miroslava Vuković-Kurić), Marković (Dragoljub Marković) i Mare (Marisav Radisavljević), dvoje glumaca i reditelj Narodnog pozorišta u Nišu, koji su nas uveli u pravi, neponovljivi, razbarušeni i bajkoviti svet teatra, je privilegija koje smo postali svesni tek mnogo kasnije. Pod kasnije podrazumevam onaj trenutak kada smo dubinski i bolno shvatili koliko znamo da ne znamo. Te četiri godine su u mojim široko otvorenim očima, obrisale i najmanji trag pomisli na ijedan drugi život osim onog u pozorištu, a količina posvećenosti i ljubavi prema umetnosti kojom nas je pre svih začarala Mima, je bio toliki da smo dane i noći provodili gledajući ili pričajući o predstavama, stvarajući „veliku umetnost” od zadatih etida i polemišući o tom čudu zvanom teatar. Taj period je za ostatak naše generacije bio ono što se zovu „lude godine”, a za nas su to bile „zaluđene godine”. Pozorište, ultimativno, svuda i zauvek!

***

Ipak, nisu to bile samo lude i zaluđene godine za nas. Zemlja se davila u sopstvenim lažima, koje su tih godina došle na naplatu, a mi smo gledali naše roditelje kako tonu u talogu novih obmana i mržnji, verujući da će pravda pobediti, kao u našminkanim partizanskim filmovima. Pratili su nas u vojsku, a završili smo u ratu. Otišli smo pod jednom zastavom, promenili dva znaka na kapama, a vratili se sa trećim, pod drugom zastavom, u nešto što je imitiralo državu. Sve se okrenulo naglavce. Moje pozorišno biće je odolevalo crnom talasu jeftine C produkcije od života koji sam zatekao, ali mu je trebalo dosta vremena da se opere od brutalnog sazrevanja na koje su nas nagnali topovi i ruševine.

***

Čekajući termin prijemnih ispita na raznim dramskim fakultetima, obreo sam se u Pozorištu Timočke Krajine, kako se tada zvalo zaječarsko pozorište „Zoran Radmilović”. Čudni karakteri, posvađani, pa izmireni, preglasni i skrušeni, duhoviti, sa naivnom verom u pozorište i istinskom brigom za njega, prigrlili su me i otkrili ono najlepše u njima. Spavao sam u pozorištu, u tehničkoj sobi na sedištima od raspalog kamiona, ili na sred scene, ukoliko bi te večeri igrala predstava sa nekim otomanom, a pokrivao se sufitama, do pola odmotanim. Zaključavala me i budila baba Draga, a vrlo često sam bio gost na ručku kod raznih kolega, koji su delili ono malo koječega u loncu samnom. Ogavno vreme, divni ljudi i još divnije uspomene.

***

Rizik da od mene izbrusi akademskog glumca preuzeo je na sebe profesor Božidar Dimitrijević – Boško. Taj Božiji dar, Božidar, je sa strpljivošću monaških skrušenika gledao naše pokušaje da pokažemo kako smo ne samo talentovani, nego i maštoviti i prepametni. Danas znam da nam je u stvari svojim temeljnim i ozbiljnim analizama tih budalaština, neprimetno kanalisao pravac u kojem bi trebalo da se razvijamo. Što se mene tiče, postao sam siguran da sam rođen za fakultet, a da su mi osnovna i srednja škola samo bile prepreke koje sam morao da savladam kako bih došao do njega. Studiram i radim, jer je svet smislio da kazni naše tadašnje državno rukovodstvo tako što ćemo moje kolege i ja jedva uspevati da se prehranimo. Bio sam milijarder koji je u ne malom periodu imao za jedan burek i dve kafe u pozorišnom bifeu dnevno. Grupno im to neću zaboraviti.

***

Pokazalo se da je čarobni paralelni svet teatra bio toliko zamaman, da smo među poslednjima primetili komešanje naroda po ulicama i sve učestalije demonstracije. Kap koja je prelila čašu bili su pokradeni izbori 1996. godine, a kako smo mi već verovali da na sceni menjamo svet, poverovali smo da ćemo ga tako promeniti i u državi, na koju smo se već bili navikli. Kordon na kordon, pa ministarstvo energetike u vidu bubnjare na drva kod Doma omladine u Beogradu na -15 Celzijusa, pa protestna šetnja u Nišu, na takođe raskošnih -15 stepeni, pa aplaudiranje za mene tada nepoznatim govornicima koji su prizivali poštenu i demokratsku državu…

***

Bio sam uveren u uspeh promena za koje smo se borili, ali mi je već tada pomalo smetala masa koja nije previše marila niti za ono šta joj se govori, niti za to ko joj govori. Nekako je bila sklona da se povede golom energijom i trenutnom emocijom, uprkos tome što emocija bez razuma obično vodi do samopovređivanja. Ipak, toliko se težilo promeni da se tada niko nije bavio pitanjem sa kime i šta sutra, već se bezrezervno klicalo i aplaudiralo.

***

Tako je moj novi, oslobođeni grad od tri slova, želeći dobro svemu, pa i svom Pozorištu, odlučio da na njegovo kreativno čelo postavi vrhunskog pozorišnog znalca, Gospodina (sa velikim G) Jovana Ćirilova, a ovaj opet odlučio da dovede neke reditelje koji bi podigli rejting sceni na Sinđelićevom trgu bb, a neki od njih, vođeni pređašnjim iskustvom u radu sa mojom glumačkom nesavršenošću, rizikovali i poverili mi na korišćenje nekoliko uloga. Krug se zatvorio kada me je nakon premijere „Ja, Klaudije” Gospodin Ćirilov odvukao do tadašnje uprave Pozorišta, govorio više od mene o tome ko sam, odakle i gde studiram, da bi se složili kako je sutra petak, pa je bolje da u ponedeljak donesem svoju radnu knjižicu i da to rešimo.

***

Trenutak tog sudbonosnog DA nekom od pozorišnih ansambala, sam zamišljao mnogo romantičnije, kao kod Rasina, ili Korneja, ali je teatarska gromada Gospodina Ćirilova učinila da sam se „udao” i predao svoj glumački integritet samo sa jednim: „Dobro”. Za razliku od vremena koja su vrlo brzo usledila, niti sam bio nateran pod neku partijsku zastavu, niti su kumovske i razne druge transakcije bile nužne kako bih potpisao ugovor za stalno zaposlenje. Ličilo je da smo stvarno promenili svet! I biće da jesmo. Nakratko.

***

Tako ja, od te 1997. godine, sa više ili manje sekiracije, sa više ili manje ushićenja i razočaranja, sa više ili manje aplauza i trenutaka za pamćenje, sa nekada više vere, a danas više slutnje, trajem na sceni Narodnog pozorišta u Nišu i još uvek sam mu veran. Za ovih 30 godina stigao sam da ostvarim i priličan broj paralelnih veza, nastupajući sa ansamblima u Pirotu, Leskovcu i Kragujevcu, ali sam se ponajviše zaigravao sa glumcima zaječarskog, kruševačkog i prištinskog pozorišta. Snimale su se serije i filmovi, mada, biće da je onaj garažni aplauz u živom izdanju ostavio tako jak trag na mom glumačkom biću, da je pozorište i dalje ostala neosvojiva kula svih ostalih dramskih izraza.

***

Oživljavajući mnoge misli raznih autora, vremenom sam osetio potrebu da krenem u kontra smeru, te sam počeo i da pišem, pre svega za pozorište. Potom, nije da sam baš sedeo i čekao da se stvari oko mene slažu same od sebe, ali je glavni tok reke koja me nosila nekako sam počeo da se puni raznim rukavcima u vidu vođenja Akademskog pozorišta u Nišu, asistenture na Fakultetu, profesure u Gimnaziji, podržavanju jednog Festivala i još gomile programa i kojekakvih nastupa po zemlji i inostranstvu. Brojeve ne znam, ali mi količina ispijenih Diklofenaka i Kafetina govori da ih je mnogo. Nagomilalo se tu i poprilično nagrada i priznanja, koje sam ovoga puta pokušao da sačuvam, kao krunski alibi za višegodišnje neprisustvo u toplom porodičnom gnezdu svoga doma. I tu dolazim do, ne baš svetle tačke moje biografije, u nadi da će dobronamerni čitalac shvatiti svu složenost pozicije u kojoj sam se našao.

***

Elem, rano sam shvatio značaj stabilnosti privatnog emotvnog života, ali pretežno kao umirujući i nadopunjujući faktor onog stvaralačkog dela mog bića, te sam u čast njemu odlučio da zaigram i tu ulogu. Kako sam uspeo da održim jednu dugu vezu, pa da potom iskamčim ono DA od jedne Danijele, pa kako se ona polakomila da nam rodi dva sina, Nikolu i Mateju, i kako me svi oni nisu napustili zbog pozorišta koje me je imalo uvek i do kraja, dok bi me oni delili u pauzama između predstava i sa pola mog mentalnog prisustva – ne znam. Znam samo da je to uspelo i da je očito u to čudo i onaj odozgo umešao prste. Normalna žena bi od ovakvog čoveka, pa makar bio i glumac, poodavno digla ruke i otišla. Dakle, biće da mi se posrećilo kao i ono sa početka, jer i dalje imamo istu adresu u ličnoj karti.

***

Ipak, sada, nakon više od tri decenije u misiji menjanja sveta, na sceni i van nje, sa kapitalom javne ličnosti koji sam u međuvremenu stekao, stojim zagledan u oba sveta. Duboko zapitan da li je sve ovo imalo, ili i dalje ima smisla. Pozorišne scene su poodavno postale kusur u partijskim podelama plena i mesto za udomljavanje onih koje nazivaju „naši”, kao i lovina neostvarenih umetnika koji „ne znaju da ne znaju”. Van tih, sada već odrpanih kulisa, razvio se pak svet isključivih i površnih ljudi, ukaljanih onim istim partijaskim blatom, koji svoju istinu stavljaju kao jedinu i neprikosnovenu, ne mareći za cenu tog svog jednoumlja.

***

Kao i devedesetih, kliče se na sve strane, ostrašćeno i bučno, manipuliše praznim džepovima malih ljudi željnih hleba i pravde, ali njihove pravde, dok bujica mržnje preplavljuje i najzabačenije sokake, nemilosrdno natapajući sve. Kao devedesetih. Ono što se razlikuje jesu blokade fakulteta, koje više urušavaju budućnost ove zemlje, nego režim koji je svojim „pa šta” pomogao da dođemo do toga da institucije rade poput raštelovanog motora, kriveći klipove i drobeći zupčanike. Kako bilo, generalni remont nam ne gine, ali se bojim da ovakvom gluvoćom za drugu misao, ovakvom nerealnom slikom društva koju je sebi naslikala vlast i ultimativnom isključivošću protestanata spremnih da na silu odgovore silom, na nepravdu – nepravdom, na bahatost – bahatošću, bojim se da uskoro nećemo imati šta da popravljamo. Ostaće nam samo olupina koju ćemo samo moći da vežemo za dva kljuseta i da tako definitivno postanemo sakupljači otpada, nekada tako željene Evrope.

***

Pišući dramski tekst „U čije ime” o streljanju glumaca nakon oslobođenja (!) 1944. godine, shvatio sam svu pogubnost jednostrane slike sveta, kao i to da nijedna tvorevina nastala na nasilju, ne može biti dobra i trajna. Zato danas ćutim, jer vidim da je sve manje onih koji bi da čuju ono što im se ne uklapa u već „zacementiran” pogled na sve što ih okružuje, jer se bojim da je kasno, jer sam umoran da čak i školovanim ljudima sklanjam koprenu istosti, jer se stidim što nam makar pozorišta nisu ostala otvorena za drugost. A ako je ikada igde postojalo mesto gde se zalivao i negovao vrt različitosti, bio je to teatar.

***

Nažalost, kal se uvukao i u njegove zavese, pa bi da jednoumljem isteramo jednoumlje. Zato, ako nisam uspeo da sa svojim Talijskim posvećenicima odbranim takvu tvrđavetinu, kojoj smo najvernije služili, kao što je pozorište, ko sam ja danas da odbranim slobodnu misao i zdrav razum celog jednog posrnulog društva? Niko. Samo jedan razočarani, zabrinuti, rezignirani i usamljeni glumac, koji je odlučio da ne učestvuje više u ovom bezumlju, braneći onaj trun razuma koji mu je još preostao. Hvala na svemu i oprostite za sve, ovde silazim, hteo bih da prošetam malo.

O sagovorniku

Glumac Aleksandar Mihailović Miksa, prvak je drame Narodnog pozorišta u Nišu. Završio je glumu pri Gimnaziji „9. maj” u Nišu, a diplomirao na Fakultetu umetnosti Univerziteta u Prištini 1999. godine, u klasi profesora Božidara Dimitrijevića. Igrao je u mnogim predstavama teatara u Zaječaru, Prištini, Leskovcu, Kragujevcu, Pirotu, Kruševcu, a od 1997. godine stalno zaposlen u Narodnom pozorištu u Nišu. Do sada odigrao preko 80 uloga na raznim scenama u Srbiji i u inostranstvu.

Bio je asistent na departmanu za glumu Internacionalnog univerziteta u Novom Pazaru, visokoškolska jedinica u Nišu, pod mentorstvom Branislava Lečića, i proveo je nekoliko godina na mestu umetničkog direktora Akademskog pozorišta SKC-a u Nišu. Umetnički je direktor pozorišnog festivala studentskih i omladinskih pozorišta „Urban Fest”, a trenutno je angažovan i kao predavač na predmetima Scenska i Audio-vizuelna umetnost u Gimnaziji „Stevan Sremac” u Nišu.

Učestvovao je u oko 150 programa, manifestacija i svečanosti od lokalnog, državnog i međunarodnog značaja i igrao u više dugometražnih, TV i dokumentarnih filmova i serija. Režirao je šest pozorišnih predstava, a autor je i nekoliko dramskih tekstova, od kojih je većina doživela inscenaciju. Dobitnik je dvadesetak glumačkih nagrada i priznanja, kao i nagrade za dramski tekst „U čije ime”, na međunarodnom festivalu Teatar Fest „Petar Kočić 2019” u Banjoj Luci.

Ipak, najvećim životnim priznanjem smatra suprugu Danijelu i sinove Nikolu i Mateju.

Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.