BURA u regionu se nastavlja!
Zoran Džimi Gopčević
Regionalni vaterpolo već duže od godinu dana potresa duboka podeljenost izazvana odlukom da gradski bazen u Kotoru ponese ime Zorana Gopčevića Džimija. Dok je za jedne on sportska legenda, za druge je simbol ratnih strahota devedesetih. Zbog ovog imenovanja, hrvatski klubovi odbijaju da gostuju u Kotoru, što je izazvalo ozbiljne potrese u regionalnoj ligi, ali i uticalo na odnose u reprezentativnim takmičenjima.
U jeku ovih napetosti, o Gopčeviću je za portal Index progovorio Zoran Roje, jedna od najvećih legendi jugoslovenskog i hrvatskog vaterpola. Roje se prisetio čoveka kojeg je poznavao kao bliskog prijatelja i saigrača, pre nego što su ih ratni vihori razdvojili.
– Ne znam šta bih vam rekao. Ako pitate za mene lično, Gopčević i ja smo bili jako vezani,“ započeo je Roje svoju ispovest. Prisetio se dubokih porodičnih veza, ističući da je poznavao celu Gopčevićevu porodicu – od oca Boža do braće i sestre. Čak i kada je igrao u Italiji, Roje je pokušavao da Džimiju sredi angažman u inostranstvu, ali on nije želeo da ode.
– Kad god bi dolazio u Rijeku, uvek bi svratio kod mojih roditelja da ih pozdravi i obavezno im donosio rakiju. Bili smo veliki prijatelji,“ kaže Roje.
Ipak, na pitanje o optužbama za ratne zločine, Roje odgovara sa gorčinom:
– Rat je čudo, u najgorem mogućem smislu te reči. Rat napravi to što napravi. Bili smo baš vezani, a onda se dogodi to što se dogodilo. Nemam volje ni želje da to dalje elaboriram.
Zoran Gopčević je bio jedan od najboljih vaterpolista svog vremena. Sa Primorcem je osvajao trofeje, a sa reprezentacijom Jugoslavije srebro na Olimpijskim igrama u Moskvi (1980) i zlata na kasnijim takmičenjima. Međutim, njegova senka iz devedesetih danas dominira nad sportskim uspesima.
Hrvatska ga tereti za zločine počinjene u logoru Morinj. Dok su četvorica rezervista JNA već osuđena na višegodišnje kazne zatvora, ime Gopčevića se često pominjalo u svedočenjima logoraša. Zdenko Bulić, predsednik Udruženja logoraša Morinj, izneo je teške optužbe:
– Gopčević nije osvetlao obraz Crnoj Gori. Kao zapovednik straže u logoru, ispitivao je ljude i dozvoljavao maltretiranja. Video sam to svojim očima i osetio na sopstvenoj koži. Pustio bi njih nekoliko da me prebiju, a on bi stajao, vređao me i uživao u tome,“ tvrdi Bulić, dodajući da, uprkos njegovoj vaterpolo veličini, on ne zaslužuje da bazen nosi njegovo ime.
Zoran Roje se u intervjuu osvrnuo i na sportske dane, podsetivši na specifičnu atmosferu u tadašnjoj reprezentaciji. Prisetio se turnira u Moskvi 1980. gde su golovi Gopčevića i Ratka Rudića vodili ekipu do završnice, ali su na kraju morali da se zadovolje srebrom iza Sovjetskog Saveza.
Posebno je zanimljiva anegdota o pesmi „Sa Ovčara i Kablara“, koja je postala neka vrsta nezvanične himne tima. Roje se prisetio kako je pesma nastala iz inata prema strogom režimu Ratka Rudića tokom priprema u Bečeju:
– Rudić nas je terao da plivamo bez plana po kiši, jer smo prethodno veče proveli u kafani. Iščupali smo maksimum iz sebe, isplivali zadato vreme, a onda je na bazenu krenula pesma: ‘Sa Ovčara i Kablara čobanica progovara…’ Pevali smo je i kasnije, uzeli smo je kao svoju.“
Zoran Gopčević preminuo je iznenada 2000. godine na treningu u Subotici. Danas, decenijama kasnije, njegovo ime ostaje kamen spoticanja – za jedne simbol zlatne ere jugoslovenskog sporta, a za druge bolni podsetnik na mračnu stranu istorije koju region još uvek pokušava da prevaziđe.
Preporučujemo
Pratite nas i putem iOS i android aplikacije
Pratite vesti prema vašim interesovanjima
