IgaBiva
Nema ovakvih filmova puno u poslednje vreme. Zato Freaky Tales zaslužuje punu pažnju onih koji su nostalgično raspoloženi prema stripovsko-petparačkoj estetici i sećanju na iskrzane trake iz video-klubova 1980-tih…
Film koji se sastoji iz četiri naočigled nepovezanih (ili slabo povezanih) pričica. U prvoj svedoci smo kako se „omladina iz geta“ nosi s napadnim i neprijateljskim „nazzi“ komšijama. Druga priča govori o muzičkom hip-hop obračunu lokalne reperske zvezde i dve anonimne devojke iz lokalne slastičarne. U trećoj storiji Pedro Pascal je lokalni batinaš koji želi da se povuče iz posla, sada kada i sam ima porodicu, a četvrta priča nam donosi „BrusLi-klimaks“, povezujući sve prethodne delove u smišljenu celinu (da, baš onu „petparačku“ u najboljem smislu te reči, kao, recimo u Pulp Fiction – dobro, nema baš Džontre, Tarantina, Ume, ali i Anna Boden i Ryan Fleck, reditelji i scenaristi Freaky Tales ipak umeju da izađu na kraj s svim iskušenjima i pruža nam simpatičnu zabavu). U tom, poslednjem delu filma glavni lik je Eric Augustus „Sleepy“ Floyd, tadašnja NBA zvezda, igrač koji je nastupao za „Golden State Warriors„, koji kreće u osvetničku misiju protiv mafijaškog gazde koga tumači Ben Mendelsohn.
Energija svih delova je manje-više uvek na zavidnom nivou. Neke pričice mogu biti manje privlačne, ali ne može se reći da je celokupni „feeling“ omanuo, te da ovo nije film koji nosi dobro raspoloženje. To se može reći i za glumce-protagoniste – vidljivo je da su se oni lepo osećali snimajući Freaky Tales, od onih koji su nama prilični ili totalni anonimusi, pa do Pedra The Last of Us i epizodice Toma Henksa – zamandaljenog u ulozi ekscentričnog vlasnika video-kluba, kroz čiji se deo „iza zavese koja vodi u prostoriju s pornićima ulazi u ilegalnu kockarnicu“. I ne samo to, već je ovaj film bogat reminiscencijama na neke drage nam filmove iz tog vremena, te će filmofili osetiti one prijatne žmarce pokušavajući da ih odgonetnu u „kutkovima“ svojih sećanja.
Da li su Anna Boden i Ryan Fleck – John Carpenter ili Walter Hill? Nisu! Ali, oni jesu reditelji čiji je Freaky Tales u smislu „vrednoće“ mnogo dragoceniji za filmsku estetiku podsećajući na vybe koji su nam donosili Carpenter ili Hill, nego njihovo (Boden/Flack) prethodno zajedničko ostvarenje – Captain Marvel (i, ne, nemojte da vas ovaj podatak slučajno odbije od gledanja Freaky Tales).
