O ŠĆEPANU Malom su prvo počeli da pišu Rusi, pa je prvi ozbiljniji rad napisao ruski istoričar, pripovedač i dramaturg D. L. Mordovcev.

ФЕЉТОН - ПОРЕКЛО ШЋЕПАНА МАЛОГ ОСТАЛО ЗАГОНЕТКА ИСТОРИЈЕ: Човек је рођен за заблуду и то је била звезда водиља Шћепана према Црногорцима

Naslovan strana knjige Stefana Zainovića objavljene 1784. u Parizu, Foto Vikipedija

On je 1867. god. objavio prvi članak pod nazivom “Šćepan Mali – lažni car crnogorski”.

Govorio je o njemu kao velikoj i izuzetnoj ličnosti koja je došla da spase “slobodu i veru naroda Balkana od Turaka i Latina”. Nekoliko godina kasnije Mordovcev je objavio i dramu o Šćepanu Malom u kojoj ga je prikazao kao vođu svih porobljenih slovenskih naroda, koje će snagom svoje ličnosti ujediniti i organizovati u borbi za oslobađanje od ropstva.

Obiman rad o Šćepanu Malom delo je, takođe, Rusa, istoričara Viksentija Makuševa pod naslovom “Samozvanac Šćepan Mali” iz 1869. god., objavljen u Moskvi. To je rad pisan isključivo na osnovu mletačkih izvora, pre svega izveštaja providura. I pored obimne građe koja je korišćena, i iz koje se može videti stanje u Crnoj Gori od pojave Šćepana Malog do njegove smrti, Makušev nije dao određen sud o Šćepanu Malom, a posebno o njegovom poreklu. Zadržao se na aktivnostima Šćepana Malog na suzbijanju krvne osvete i krađe. “Strogim merama on je uspio da ulije uvaženje prema tuđoj imovini i time posle sebe ostavi trajan spomen” pisao je Makušev.  U pokušaju da što bolje dočara lik Šćepana Malog, Makušev je preveo neka dokumenta koja su se odnosila na njega, a i nekoliko pisama koja je pisao Šćepan Mali. Iz tih dokumenata zaključio je da je Šćepan bio kaluđer.

U DRŽAVNOM arhivu u Zadru nalazi se rukopis nepoznatog autora, očigledno Šćepanovog savremenika, koji je na njegovu pojavu gledao sa stanovništa političkih interesa Venecije. Ceo rukopis je i pisan sa ciljem da se ukaže na opasnost od ruskih uticaja na Balkanu koji bi se trebalo realizovati uz pomoć pravoslavnog stanovništva. Zato anonimni autor ovog spisa i smatra da bi Šćepan Mali mogao biti Petar III ili neki drugi ruski izaslanik.

Desetak godina posle smrti Šćepana Malog u Londonu je, na francuskom jeziku, objavljena knjiga avanturiste i pisca Stefana Zanovića o Šćepanu Malom. On je samozvanog cara Petra III opisao sledećim rečima: “Što se spoljašnosti tiče Šćepan Mali nije nikakve sličnosti sa Petrom III. Kad je reč o njegovoj spoljašnosti bio je mlad, lijepih živih očiju, osrednjeg stasa ali dobro građen, govorio je više jezika sa otmenošću i lakoćom.

To što nije imao sličnosti sa carem, čije je ime uzeo, nagnalo ga je da od početka u svojoj carskoj misiji bude oprezan … Mnogi drugi dokazi jasno su govorili da Šćepan Mali nije Petar III … Reklo bi se kao da jedna polovina svijeta vara drugu … Čovjek je rođen za zabludu i ta istina bila je zvijezda vodilja Šćepana Malog u odnosu na Crnogorce”.

Koliko je Stjepan Zanović bio oduševljen Šćepanom Malim pokazuju i stihovi koje mu je posvetio: “Bješe plemenit, otmen i hrabar, prijatelj umnih ljudi, u njegovom uzburkanom vijeku i tišinu i oluju prezirao je. I kad bi smrt bila u stanju da poštedi vrlinu on bi večno živeo”.

PRVI sa ovih prostora koji se zainteresovao da na osnovu verodostojnih dokumenata istraži život, delo i ulogu Šćepana Malog bio je crnogorski vladika Petar II Petrović-Njegoš, koji je krajem 1847. godine  proveo u Veneciji 25 dana istražujući dokumenta o njemu, koja je prepisivao tadašnji sekretar Milorad Medaković. Ta dokumenta doneli su u Crnu Goru uz prethodni dogovor sa italijanskim književnikom Nikolom Tomazeom da i dalje nastavi slati nova dokumenta do kojih bude došao. Iz toga je i nastala Njegoševa istorijska drama “Šćepan Mali”, objavljena u Zagrebu 1851. godine.

O Šćepanu Malom pisao je i Stjepan Mitrov Ljubiša u svojim “Pripovijestima Crnogorskim i primorskim”. Prateći Šćepanovu misiju u Crnoj Gori, od njegovog dolaska pa sve do smrti, Ljubiša, na osnovu istorijskih izvora, zaključuje da je to ličnost koja je trebala “da obnovi staru kneževsku vlast”.  Pri tome, kroz lik Teodosija Mrkojevića izražava se žal zašto Šćepan Mali nije “ostatak Nemanjića, Balšića i Crnojevića … no lažac iz bijela svijeta, koji nema ni doma ni roda”. Ko je bio i od kuda je bio, nije se nikada “pravo” saznalo, ali po kazivanju ljudi “najpriličnije je je da je bio liječnik iz hrvacke granice prezimenom Rajičević” zaključuje Stjepan Mitrov Ljubiša.

INTRESOVANjE za Šćepana Malog postajalo ne samo za vreme njegovog života nego i kasnije. Uporno krijući svoje poreklo, iz određenih i danas nepoznatih razloga, on je ostao zagonetka istorije. Na pitanje patrijarha Vasilija Brkića, početkom 1767. godine , odakle je rodom, odgovorio je “iz Trebinja sa istoka”.  Kad je bio zatvoren u vreme misije Dolgorukova, i upitan za poreklo, rekao je da je rodom iz Dalmacije, da se preziva Rajičević, a posle da je iz Bosne. U retkim prilikama govorio je da je rođeni Crnogorac.

Nekima je govorio da je iz Janjine, Mostara ili Donje Neretve.  Arhimandrit Gligorije Drekalović, koji je bio Šćepanova poverljiva osoba, pričao je jednom mletačkom predstavniku da mu je lično Šćepan rekao da je iz Austrije i da ne zna ni da čita ni da piše. Jedan austrijski pukovnik, koji je deset godina posle smrti Šćepana došao u Crnu Goru, navodi da je Šćepan po svoj prilici dezerter iz Like i da mu je pravo ime Jovan Ćuk. Drugi su govorili da je Šćepan Mali, u stvari, Stevan Petrović-Šarović, ruski oficir rodom iz Podgorice, ili da je Italijan Vandini, koji je pre dolaska u Crnu Goru opljačkao u Petrogradu zlato i nakit nekom bogatom grčkom trgovcu.

PISAR Šćepanov Joakim Lučinski, rodom iz Iriga, mletačkim vlastima je svedočio da je Šćepan glavarima, nekoliko puta, govorio da je došao iz Bosne. U razgovoru sa Bubićem, oktobra 1767. godine  Šćepan je pričao o svom životu i rekao da je u Crnu Goru došao iz Hercegovine preko Dubrovnika i Kotora. Pre toga, bio je u Nemačkoj i Austriji. “Došlo je vrijeme da se setim tolikih godina službi kod Turaka. Nadam se da će ovi služiti mene i moje. Mnoge beskrajne opasnosti moga života su one koje sam podnio u mladosti” govorio je Šćepan Bubiću.  Jednom je, čak, rekao da je deset puta promenio ime,  a sinovac vladike Save, kada se vratio iz Rusije, tvrdio je za Šćepana da nije ruski car, ali je ruski general.

Jednom prilikom kada su ga pitali “ko je”, Šćepan je odgovorio: “Šta ispituješ tako veliku tajnu. Budi zadovoljan s tim što čuješ da sam ja Šćepan Mali. Ja nisam poslan ni od tesara ni od cara nego od samog Gospoda Boga Savaota za spasenje roda hrišćanskoga”, ili “Ja sam orač koji ore zemlju i koju ću uzorati da bih u njoj posadio najljepše hristovo sjeme”.

RUSKI ČOVEK NA BALKANU

SVE činjenice o poreklu Šćepana Malog, koje umnogome potiču od njega samog, jasno pokazuju da je on uporno i vešto skrivao svoje poreklo, odnosno svoje ime i prezime. Bio je uveren da će, između ostalog, i zbog toga postati obožavana ličnost što mu je i bilo, u prvo vreme, potrebno da zavede red u Crnoj Gori, ali i dovede u neprijatnu poziciju Mletačku Republiku i Tursku održavajući ih u uverenju da je Šćepan Mali ruski čovek na Balkanu.

SUTRA: DOUŠNICI PUNI DUKATA KRSTERE PO CRNOJ GORI

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

90 DANA BEZ ODGOVORA: I dalje nema rezultata obdukcije za Stefana, Bojana i Igora - Priština i dalje krije kako su ubijeni Srbi u Banjskoj

90 DANA BEZ ODGOVORA: I dalje nema rezultata obdukcije za Stefana, Bojana i Igora – Priština i dalje krije kako su ubijeni Srbi u Banjskoj

PUNIH 90 dana prošlo je od tragedije u Banjskoj, 24. septembra, kada su u sukobu sa takozvanom kosovskom policijom stradala trojica Srba – Stefan Nedeljković (31) iz Zvečana, Igor Milenković (50) i Bojan Mijailović (30) iz Leposavića. Stefan, Igor i Bojan sahranjeni su nakon šest dana agonije kroz koje su prošle njihove porodice. Međutim, njihova agonija tog dana nije završena – tri meseca kasnije, oni i dalje ne znaju kako su stradali njihovi najmiliji – rezultata obdukcije ubijenih Srba još uvek nema, a nema ni naznaka da će ih uskoro biti.

27. 12. 2023. u 07: 00

Originalni tekst